(h. deo Ovde)
3. april 1955. godine
Obaveštavaju me da je Bos uhapšen. Ne sumnjam da se radi o trgovanju inostranom valutom. Ova činjenica unosi živost u Bosovo poglavlje „Dosije pov. broja 527-49“.
Pada mi na pamet jedan događaj prošle jeseni. Uzaludno sam tražio karte pred kinom, kad se par minuta pred početak pojavio Bos.
Požalih mu se. On zviznu. Tuce derana ga opkoli. Glasom čija je rutiniranost delovala on reče:
- „Dve lože, mangupi, samo brzo“. Derani rekoše – „U redu gazda“. Posle dva minuta mi smo sedeli u sali.
- „Ti tapkaš“ – upitao sam ga. – „Oh“ – on se nadmoćno osmehne – „samo uzgred“.
Savremena drama guši se u hermetički zatvorenim spavaonicama bordelja, u amonijačnom mirisu noćnih sudova i neispranog rublja. U polutami roloa koje je na njene prozore spustio Ibzen, ona ispituje pojedinosti umesto da igra celine.
Ona radije govori jezikom penzionisanih pisara ministarstva, nego da ide na „Duvanski put“ gde razlozi za umorstvo nisu beznadežno daleko od razloga za ljubav, i gde u jednom osećanju prepoznajemo sto inkopatibilnih.
Plaši se apsurda, ali ne i apsurdne logike, laska našim nagonima, ali ih ne indicira. („Natrag Šekspiru“.)
Uručuju mi pismo od A. Karta će biti gotova za mesec dana. Ekspedicija još uvek ostaje moja Velika Igra.
U „Prokuratoru Judeje“ čitam: - „Sjećaš li se Poncije toga čovjeka?“ – „Isusa? Isusa Nazarećanina?! Ne sjećam se“.
Veliki doživljaji se ukazuju na obzorju. On dokazuje da je čovek siguran sa svojim prijateljima tek kad su pouzdano mrtvi. R. oprezno daje na znanje da je u čamcu osigurano mesto samo za jednog, po svoj prilici misli na sebe. (j deo Ovde)
No comments:
Post a Comment