(j deo Ovde)
4. april 1955. godine (nastavak)
Gojazna kaplja klizi niz malter dole. Žute ozlede u kamenu stoje između nje i zemlje. Ona dolazi sa moje desne strane, levo sekretarica osnovne organizacije SSRN lomi bombone u zubima.
Nemoguće je opisati zvuk tog plahog krckanja (kao kad neko tuca kamen ili korača po usitnjenom šljunku) . Na visini od dvadeset metara između dva prozora, razapet je zrak u vidu bakarne žice. Žica treperi od iščekivanja. Njena gipkost je zverska i potiče od nepoverenja.
SSRN primećuje da je žica mekana i labava, ali ko može postići da zrak postane švršći. Ljudi bi onda sa svojstvenom praktičnošću za vešanje, umesto konopca, upotrebljavali sunčanu svetlost.
Kad sam podigao glavu ružičasta akrobatkinja – koja je mirisala na hladnu vodu – već je trčala po njemu i rulja cvilela od prepasti. Okoreli nitkovi postaju milosrdni kao časne sestre, jer niko ne želi da akrobatkinja padne.
Svakako ne u samom početku tečke. Na kraju, možda. To bi onda bilo kao kolač sa kremom na vrhu. Kao suncobran širi se njena ružičasta mrlja na nebu.
Ima nečeg religioznog u uspenju devojke, nečeg što podvrđuje prve izvore vere. U svakom slučaju, ma i u običnom cirkusu, mitos se još jednom obnavlja i povrđuje. Rulja zapljeska. SSRN je grizla bonbone i mrzela devojku.
Čini se da bi ona isto tako savesno mrzela bonbone, a grizla devojku. Njen muž, koji je kao zapet luk spreman da se divi svemu što je izvan njegove bračne ložnice, pledira: „Zar ne možeš makar malo da uživaš?“
Ne, ona to baš ne može, te zahteva da se ide kući, što kod njega izaziva strah: „Ali mi smo platili! Ako bi htela da pokušaš da se uživiš siguran sam da bi ti pošlo za rukom“.
Svakako, on ima jake razloge da veruje u njunu sposobnost unošenja. Ali SSRN neće ni da pokuša. Jedino želi kući. Od tog trenutka krcala je bonbone udvojenom žestinom, pa je izgledalo da lomi sopstvenu vilicu.
U međuvremenu akrobatkinja se spremala za drugu tačku. Bilo je to u kuhinji sa uglačanim porcelanskim pločicama. Mazali su joj pete (njene noge su podsećale na bilijatske takove).
Na redu je po obaveštenju jednog sasvim utučenog konferansijea – „Hodanje slepca“. „Pijavica“ – reče SSRN odsečno.
Muž je klimao glavom – akrobatkinje i plesačice bile su njegova tajan slabost, baš zbog toga što su ličile na pijavice i nisu imale pljosnato lice.
Pošto joj vezaše oči, devojka oprezno opipa zrak, pa se otisnu. Ova tačka je delovala moralno, sasvim na liniji starozavetnog saveta: ljubi bližnjega svoga kao i samoga sebe!
Pokušao sam da odgonetnem lica gledalaca, ali ona nisu predstavljala više nešto zasebno, već je žmirilo prema nebu jedno jedino sažeto lice sa sladostrasnim izrazom, koji je cvetalo jako ružno kao neka plesniva gljiva na zbijenom i tankoćutnom mesu.
SSRN je prestala da grize bonbone, njen pogled je bio pun omalovažavanja! Zar se ovde neće dogoditi ništa više? Napetost je dostigla vrhunac, kao akrobatkinja posrnu, i teturajući se potraži osnonac u nesklonom vazduhu.
Mislio sam da će mi listovi prsnuti kao trske. Ali, uprkos pojedinonačnom strahu na svakom od prisutnih, zajedničko, takoreći opšte lice publike nije nimalo bilo uplašeno.
Ono je poznavalo takve efekte i njega nije tek mogla prevariti jedna vulgarna akrobatkinja.
Njene su ruke već pribrane. Domalo one će taknuti stub. Ona ih već pruža. Nešto kurtoaznog olakšanja je prostrujalo gledalištem. Čovek je imao utisak da je prisustvovao udaru groma.
(l deo Ovde)
No comments:
Post a Comment