(k deo Ovde)
5. april 1955. godine
Deset srčanih i oružanih ljudi moglo je ugušiti Oktobarsku revoluciju. (Zimski dvorac u kome je zasedavao vojno-revolucionarni komitet bio je branjen sa nekoliko slabo oružanih entuzijasta, a kontrola nad propusnicama bila je sasvim provizorna.) Ali Rusija nije imala deset srčanih ljudi.
6. april 1955.
Dan u kome nisam živeo.
8. april 1955.
Bos je pušten. Njegov gospodin otac iz osiguravajućeg društva „Jugoslavija“ skupo plaća nitkovski nauk, kojim ga je snabdeo. U svakom slučaju tatica ima prilike da uvidi koliko poslovi, pod uslovom da se vode kako valja, ne trpe sentimentalnost.
On ne shvata pa se prema tome i ne opire (“7839“). On shvata pa se baš zato i ne opire („Gde golubovi lete“). On bi se opirao možda, ako bi se nešto dogodilo – šta je to tačno on ne zna – ali to nešto nikako i nikada ne dolazi („Vetar sa prozora“).
On se opire, jer ne shvata („Rampa“, „Prvi minut života“, „Tamo iza vrata“). On se opire baš zato što shvata („Ja, Pavle čovek i Bog“). Najzad on jednostavno živi („Naseobina“).
Esej bi morao da insistira pre svega na evoluciji ideje revolta, ne kao duhom unete u život, nego kao implicitne u njemu. Život je samo kontinuum pobune koja proističe iz otpora prema apsolutizaciji materije i duha.
Prignječen između elemenata i mišljenja, u kojima se obavljaju dva definitivna poretka, život je nered, sloboda i volja.
Sve dok se svest ne shvati kao slučajan infiltrat nečistoće u toj bistroj i penušavoj struji koja prožima materiju svetlošću i toplotom, sve dotle će se u revoltu pogrešno tražiti uzroci čovekovom moralnom opredeljenju.
Sa njim, međutim, revolt nema ništa zajedničko, osim što ga koristi kao što se orator služi metaforama, da pojača utisak svoje fraze. Infiltrat se gubi postojanim lečenjem, ali ono što je neuništivo je osećanje da je on nekad postojao.
Danas sam gledao jastrebe kako doleću sa ostrva na reci. Oholi, neumoljivi, okretni i grabljivi oni su svojim sivim telima objavljivali prve znake života u učmalom vazduhu.
Čovek se ne može oteti utisku da se priroda u izboru svojih gospodara pokazala većim probiračem od nas ljudi. Ona je vazduh poklonila jastrebima, okean ajkulama, a šume panterima. Samo gradovi su pripali čoveku. (m deo Ovde)
No comments:
Post a Comment