Apsurd je nerazrešiv. Čim se razreši on više nije apsurd, pa se ne sme reći ni da je postojao. Razrešiv apsurd je contradictio in adjecto.
*****
Ako pod realizmom podrazumevamo odsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Credo qui absurdum je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garancija njegove pobede.
Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego Kirkegorovski riziko, Prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura apsurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje.
*****
Verujem u ono što je apsurdno, jer se samo u apsurdne stvari može verovati. Ostale se znaju ili ne znaju.
*****
Nije smisao apsurda da se čovek oseća apsurdno, nego da je time nepropravivo oneraspoložen: apsurd koji bi se prihvatio lojalno, ne bi bio ni najmanje apsurdan u pogledu osećanja; bio bi to indolentan stav svesti prema svetu.*****
Apsurdnost je stalan imanentan oblik moje egzistencije. Naša svemoć je samo duhovna, u svemu ostalom mi smo nemoćni. Sa gotovim instrumentima slobode mi smo sasvim i nepovratno sudbinski, mitološki.
*****
Ako ne verujemo da se na ovom svetu događa i nemoguće, promaći će nam i ono što je moguće.
*****
Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost, kao što su drevni mitovi ozakonjavali i definisali našu sadašnjost. Da li je on, dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije. Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropozentrizma.
*****
Neobično je da je osnovni sadržaj svake filosofije apsurda uvek bio u tome da se tom apsurdu nađe smisao, a ne da se apsurd kao takav prizna. Dakle, u svakoj od tih filosofija krila se jedna bazična protivurečnost. Umesto da to bude zaista filosofija apsurda, koja će taj apsurd dovesti do univerzalnog obeležja naše egzistencije i našeg ljudskog opstojanja, mi smo stalno pokušavali da mu nađemo neki smisao.
*****
Apsurd ne može smisla imati. To nije samo pojmovni nego i sadržajni contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konsekvencija filosofije apsurda. Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofija apsurda napravi neka druga filosofija.
Dakle da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimističke terminologije prokrijumčari u filosofiju. Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.
*****
Vrednost stvarima može se odrediti tek kada one prođu. Tek se u prošlosti među njima uspostavlja izvestan sistem vrednosti koga sadašnjost u kojoj se događaju onemogućuje, a o kojima budućnost u kojima će se oni tek dogoditi daje lažnu predstavu. Razlozi, oni koreni apsurda, zato su uvek iza nas, iza tačke u kojoj trenutno stojimo. Ispred nas je beskonačno polje mogućeg, jedna praznina koju mi i ne znajući ispunjavamo slikama, projekcijama prošlosti.
*****
Sutra je velika obmana. U prvom redu zato što će ono bezuslovno jednom postati juče, a onaj munjeviti trenutak u kome će ono biti danas, to je jedina njegova faza koja bi nas se morala ticati, ali koju najčešće i ne opažamo. Upravo stoga nama vladaju i održavaju nas sećanja i nada, dva otpora duha apsurda, ali i dve najbitnije potpore apsurdu, jer bez sećanja i nade, apsurda ne bi bilo. Ali bez sećanja i nade ne bi vredelo živeti. Pa smo opet na istom.
*****
Saznanje bilo čega, osim konačne tajne, koja je nedostupna (mi čak ne znamo u čemu se ona zapravo sastoji) – nekorisno je. Ono samo povećava obim naših – neznanja. U tome je paradoks uma, i koren onoga što zovemo duhovnim apsurdom čovekove situacije.
*****
Zaboravljamo da onaj ko u toj meri kao Dostojevski spoznaje apsurd čovekove pozicije, mora upravo poznavanjem tog apsurda spoznati i komiku te pozicije, jer apsurd nije ništa drugo nego komičan nesporazum između bića i egzistencije.
*****
Apsurd je krug. Ali, od kruga vidimo samo deo lučne linije, pa nam se čini da ona ima smisla i da nekuda vodi. Obećavajući krivu, u kojoj se ni prošli ni budući krug ne prepoznaje, vidimo duge prave i iza sebe i ispred sebe.
*****
Apsurd je nepodnošljiv za um, i bolan za osećanja. Skraćujemo svoje prave da bi ih, u krivljenju koje opažamo, sprečili u obrazovanju kruga. Jer, čak i kada krug ne priznajemo, duboko smo ga u sebi svesni. Ponekad mislimo da je krug samo naznačen, da još nije opisan.
Nadamo se da ga možemo sprečiti u zatvaranju. Varamo se. Ne možemo ga zaustaviti. Jer, on se već zaokružio. Ne jednom. Bezbroj puta. Svaka tačka, u kojoj smo, završezak je jednog kruga i početak drugog.
No comments:
Post a Comment