Beograd uopšte nije lep grad. Kako može biti lep taj neobuzdani, nesmišljeni dar-mar ulica, uzbrdica, nizbrdica, kuća bez stila, bez duše, bez istorije? Istorijska lepota Beograda je bajka za decu i provincijalce. Ta istorija je rušena i konačno pokopana pod udruženim dejstvom osvajača i levantinske nebrige, a nešto malo od te takozvane patine, i to u bednim fragmentima, može se videti još samo u muzeju!
*****
Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je sačuvati goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi.
Prvi ozbiljan kulturni uticaj na beogradsko područje, a preko njega i duboko u Panoniju i Transilvaniju, izvršen je moravsko-vardarskim saobraćajnicama iz ranog neolita zapadne Grčke, istočno-egejske oblasti i Anadola. I od toga doba, taj je istočni, orijentalni pravac sve do dana današnjeg ostao jedini stvaran izvor živodavnih sokova, u kojima se fermentirao i duh i temperamenat svih naroda ovog poluostrva ...
*****
Čak je i prvi beogradski istorijski događaj grčkog porekla. Prema Apoloniju Rođaninu, u VII gvozdenom veku, skitsko tračansko pleme Singa, verovatnih cincarskih praotaca, koje je dalo ime Beogradu, ukazuje, pod kamenim bregom Kaulijakom, današnjim Kalemegdanom, gostoprimstvo slavnim Argonautima, koji se, posle krađe Zlatnog runa, da bi zavarali kolhiđansku flotu, vraćaju u domovinu jednom neverovatnom maršrutom, preko Crnog mora, Istrosa ili Dunava, pa onda, sa Argom na ramenima, kopnom do Jadrana. I ako beogradski trgovac, koji nedeljom šeta familiju duž kalemegdanskih bedema, ne vidi na obali reke Jazonove vatre, to je onda katastrofalno odsustvo istoričnog duha, što će ga jednom skupo koštati.
*****
U istoriji kad god se kroz taj Beograd prolazilo, uvek je u drugim rukama bio. Srpskim, ugarskim, austrijskim, turskim ... A između, izgleda, ničiji. I uvek, kao da je to bio neki drugi grad, a ne onaj o kome se od pretka slušalo. Grad s drugim crkvama, kućama, ljudima i običajima. Pre polaska su ti govorili o stotine crkava, a nisi našao nijednu, sve su bile džamije. Pre puta su te pripremali na nebrojene džamije, a zatekao si pola tuceta rabatnih minatera. Najzad, vele, nije više bilo ni crkava ni džamija. Ni ljudi. Samo crnih pasa (...) Jer Beograd menja Zakon kao nebo boju. Kao vatra - plamen. I kad god se stari Zakon promeni, onaj novi hametice poništi sve što su građani, trgovci i zanatlije, između dve propasti, posatvarali. U takvom gradu, deco moja, nema nasleđivanja. Što za života svoga zagrabiš, to ti je. Samo tebi. Deca sve iz početka moraju. Svaki Simeon od pare blago da tiče.
*****
Celokupna četiristogodišnja vojnička istorija rimskog Beograda vezana je za Vespazijanovu IV legiju Flavija, sa zodijačkim lavom kao simbolom, što nas je trajno zarazilo zabludom da smo rođeni ratnici, a sva privredna istorija za grčku trgovačku legiju, sa kantarom kao simbolom, koja je, pored glavnih zanatskih grana, zidarstva, kamenarstva i grnčarstva, držala u svojim rukama ceo trgovački tranzit, koji je, kroz Singidunum, od Akvilije, preko Emone, Sirmijuma, Viminacijuma, Naisusa, do Bizantijuma, spajao Evropu i Zapad sa Azijom i Istokom, što nas je, opet, ostavilo u trajnoj zabludi da smo sjajni graditelji i nenadmašni trgovci. Ove su dve zablude trajno unakazile srpsku istoriju. Za tih četiri stotine rimskih godina samo su dva događaja ostavila izvesne posledice na buduće Srbe. Karakalinim ediktom, 212. godine, Singidunum, od samoupravne municipije postaje kolonija s punim građanskim pravima, čiju širinu nismo ni do danas uspeli da dostignemo, a 363. njegovo čedo Jovijan postaje rimski car. Činjenica da je nesrećnik vladao manje od jedne godine, ali da mu je i to bilo dovoljno da ceo Rim obrne na glavu i pagansku versku politiku Julijana Apostate zameni hrišćanskom, svedoči da je iz naših krajeva.
*****
U toku tri veka o razaranju Beograda solidarno su se starali Bugari, Vizantinci i Ugri. Uglavnom, Istok. Ali ni Zapad nije hteo da izostane. On nas je usrećio krstašima, najorganizovanijim pljačkaškim bandama u evropskoj istoriji. Kakva je to sorta ljudi bila vidi se po tome što ih je, 1096, preko Beograda vodio neki Valter koga su zvali Valter Bez Imanja. Pretpostavljam da je po povratku promenio nadimak …
*****
Za dvadeset tri godine svoje vladavine Beogradom učinio je Despot Stefan Lazarević za ovaj grad dve na prvi pogled skladne i dopunjujuće, ali u osnovi vrlo protivrečne stvari. On je istovremeno beneficijama i povlasticama privlačio u varoš trgovce i zanatlije i podizao utvrđenja da ih zaštiti. Krajnje posledice toga bile su da je snažno utvrđenje, umesto da plaši, svakog osvajača na napad obavezivalo. Na kraju, utvrđenje je ostalo, ali su se trgovci razbežali …
*****
Ono što je Despot Stefan učinio kada je 1427. Ugrima vratio Beograd liči na postupak trgovca koji bi četvrt veka punio magaze, a onda ih jednostavno predao konkurenciji. Ali, ako je time hteo da obezbedi Đurđu Vukoviću priznanje prava na srpski presto, poređenje bi bilo povoljnije. Onda bi on ličio na trgovca koji se lišava jedne magaze da bi sačuvao ostale.
*****
Da je 1521. u okolinu Carigrada umesto Beograda preseljen Jerusalim, danas bi to bio jevrejski grad, a od Beograda nije ostalo ništa sem imena jedne šume.
*****
Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnika i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset puta ponovo iz istorijskog groba podigao – kao što je naš Beograd. Pa zar ta činjenica što je taj grad srpski ni najmanje o Srbima ne govori?
*****
Prestolnica koja ima tri stotine meana, a još nema ni svoj Osiguravajući zavod ni Narodnu banku, a Berza joj tabla u hodniku i sunđer, od države za „alal“ podaren, ne može biti ničiji Pijemont! Prestolnica od čijih se sudija trojica potpisuju palcem, desetorica se jedino potpisati umeju, trojica su jedva pregazila nižu gimnaziju, a samo je jadan pravnik, ne može biti ničiji Pijemont! Prestolnica u kojoj koliko će ko platiti dažbina zavisi od toga kolika mu četa, gde ti je bezbednije noću proći macedonskim gudurama nego saći na Dunav, ne može biti ničiji Pijemont! Prestolnica čiji se Ministar vnutrenih dela dopisuje s vladinim neprijateljima, a Knjaz joj od svega naroda najvećma voli konje i mule, ne može biti ničiji Pijemont!
*****
Sve do prvog srpskog ustanka i ulaska Karađorđa u Beograd, godine 1806, njegova istorija za punih sto godina, osim čume, požara i nabijanja na kolac, ne beleži ništa što bi normalan čovek trebalo da zna.
*****
Beograd vas prosto zarobi, da i ne osetite kad i kako vas u kustodiju svojih čari stavi. (S tim što ta „kustodija“ nije nikakav metafizičan zatvor, nego duševna i fizička apsa!)
*****
Ono što je najneobičnije u istoriji Beograda kao grada jeste da ona praktično prestaje tamo gde počinje stvarna istorija moderne Srbije. Čovek je mogao govoriti o rimskom Singidunumu, a da ne govori o Rimu, o vizantijskom Singidonu, a da ne spomene Konstantinopolis, austrijanskom Alba Graeca, a da zanemari Beč, turskom Beogradu, a da ne uzima u obzir Stambol. Ma koliko se sudbina grada definisala u Rimu, Carigradu i Beču, grad je postojao sam za sebe. Ma čiji bio i ma ko ga naseljavao. A šta je on danas? Puki geografsko-statistički pojam koji je izgubio svoju istorijsku dušu! …
*****
Ono što nepobitno legalizuje Beograd kao neotuđivi deo Evrope je činjenica da smo u glacijalnoj eri imali mamute koji ni u čemu nisu ustupali ni pariskim ni londonskim. Kasnije smo, sticajem okolnosti, o čijoj se prirodi još nismo dogovorili, nešto malo zaostali.
*****
Žalimo što Beograd nije pomorska luka. Da smo, Bog da nas vidi, ostali u Donjem pliocenu, u kome smo boravili pre osam miliona godina, imali bismo na Terazijama Paratetis i bili bismo luka. Za vodozemce, doduše, ali – luka.
*****
Ja nisam rođen u Beogradu, pa on za mene nema čar groba u kome je pokopana moja mladost. Ali taj grob nije ni u gradu u kome sam rođen. Pepeo te mladosti razvejan je od Panonije do Adrijatika, da se po starim, dobrim običajima vrati praroditeljskim elementima. Beograd nije moj grad, ali to nije ni jedan drugi. Pa ipak ga volim, volim privrženušću – stranca. Možda sam zato, pre nego drugi, pozvan da o njemu pišem.
*****
U romejskom Beogradu formiraće se pandokeon, budući turski han, buduća srpska kafana, koja će sve do naših dana ostati naš jedini istinski nacionalni Aeropag.
*****
Iako po nacionalnoj tradiciji ratnici, mi smo jedini posednici Beograda, koji smo ga, osm 1806. dobijali na poklon umesto na snagu. Sve do predaje grada, na jastučetu od svile, godine 1867, mi smo Beograd držali samo dva puta: s Dragutinom od 1284. do 1319, i sa Stefanom Lazarevićem, od 1404. do 1427. I oba ga puta nismo dobili na mač nego kao feudalni dar ugarskih kraljeva. Od doseljavanja na Balkan do Predaje gradova 1867, Beograd je u srpskim rukama bio ukupno – pedeset osam godina.
*****
Oktobra 1690. osvajaju Beograd Turci, a pale Austrijanci. Srbi u međuvremenu jedu jedni druge u onome što na platnima naših romantičara gledamo kao Veliku Seobu Srbalja.
No comments:
Post a Comment