Buržoazija nije nikad direktno, javno i ideološki bila vaspitavana kao klasa, koja valja da brani svoje klasne interese od proleterske revolucije, nego, da se ona kao i ustanove njene države treba od te revolucije da brani ponaosob.
Svaki buržuj je to saznavao kao neku osobnu opasnost, ugroženost njegovih ličnih interesa. U školama deca nisu vaspitavana u duhu klasnog, nego nacionalnog jedinstva i nisu se simvolički rečeno divili (Rusovljevom) „Društvenom ugovoru“ nego Narodnim epovima.
*****
Individualizam, taj prokleti grobar građanske ere, mogao je tako u rušilačkoj meri da izgrize temelje demokratije, samo zbog zapuštenosti tog osećaja jedinstva. Moglo bi se doduše prigovoriti da je nemoguće postići to jedinstvo tamo gde vlada privredna konkurencija, i da je prema tome klasna svest buržuja contradictio in adjecto.
Međutim ovaj prigovor ne može da obesnaži činjenicu da se jedna klasna svest pre svega izražava u borbi protiv antagonističke klase, a tek zatim, i samo iz tog razloga, u saradnji pripadnika iste. Za buržoaskog intelektualca koji živi u fetusu XIX veka, demokratija je samo sinonim političke slobode, a mnogo manje forma buržoaske vladavine.
*****
Dobar građanin je onaj koji misli na hleb i onda kada je sit; opasan je onaj koji misli na ideale kad ima hleba, a na hleb kad ga ideali ostave da gladuje.
*****
Građanska klasa, s obzirom na oduzimanje ekonomskih privilegija, umire. Ali ona živi u svim institucijama koje vladaju našim životima. Ona živi u našem odnosu prema svetu. Ona najtrajnije živi u neuništivom osećanju da živeti znači posedovati i imati materiju, telo, duh i sve ostalo. Moja je knjiga upravo dokaz da duh građanske klase nije umro.
*****
Imamo mi građane. Ono što nemamo je građanska klasa. Srpski građanin je realan. Fantomska je samo srpska građanska klasa.
U ideološkom smislu, naime, za klasu nije dovoljno da jedan sloj ljudi ima identične eksploatatorske interese, ni da poseduje državnu organizaciju za njihovu odbranu, već da sve to objedinjuje neki viši, makar i lažni cilj, u koje veruje ne samo eksploatatorska klasa, nego i ona koja se eksploatiše …
Ukratko, sve što ima jedna dobro organizovana razbojnička banda, osim, dabome, tog višeg cilja, koji ionako služi za opseniti prostotu.
*****
Samoubilački nihilizam buržoazije je u paničnom povlačenju sa istorijske pozornice ...
*****
Pripadnici razvlašćenih klasa, dijalektički uzev, i jesu ludi. Najpre što su dopustili da sve izgube, a zatim što su zadržali način mišljenja i ponašanja kao da sve to još uvek poseduju.
*****
Gradjanski svet, premda ima znatne i žaljenja vredne nedostatke, koji su doprineli bedi i nesreći, ima i značajne vrline, pa ga treba popravljati dok se ne dovede u idealno stanje, a ne odjednom ga, iz fundamentuma, razoriti, i od nule opet početi.
*****
Našem načinu života nedostaje doslednost i otuda potiču sve društvene krize. Ljudožder nije patio od tih kriza, jer mu moral nije bio u sukobu s ukusom, a naš osuđuje polovinu onoga što činimo, mislimo ili osećamo.
Nijedan građanin ne može racionalno živeti ako njegovo ponašanje diktiraju dva oprečna, neprijateljska sistema vrednosti. Od toga može samo da se pošašavi. Kao Buridanov magarac između dva plasta sena.
Buržoazija mora da se odluči između neba i zemlje, hrišćanske i akcionarske etike, inače će izgubiti svet u korist klase koja bar privremeno bude uspela da spoji moralni ideal s realnim ljudskim interesom.
*****
Buržuji koji su postali komunisti deluju nedovršeno. Kao poluproizvod. To je stoga što proleter može posedovati socijalističke ideje, ali buržuj, ako je socijalist, njima može biti samo opsednut. Ideje su nove, ali je stari način mišljenuja kome je stavljeno u dužnost da ih organizuje u duhovni život.
*****
Ljudi precenjuju naše sudije. Misli se da oni znaju da pripadaju građanskoj klasi. Kada bi se našim sudijama kazalo da su buržuji, oni bi se našli uvređeni. Njihovi seljački mozgovi još uvek drže da je to nešto nečasno.
*****
Da bi graždanski stalež prosperovao, a s njime i nacion, pa dakle i država koja ga obuhvata, mora on ustrojiti takvu vlast koja će umeti i hteti da ima samo četiri cilja:
1. da čuva privatnu svojinu i na nju neprikosnoveno pravo;
2. da unapređuje svim sredstvima privrednost mušterija i njihovu kupovnu moć;
3. da se uzdržava od svakog mešanja u njihove lične poslove i inicijative, sve dok su u okvirima „pravila igre“;
4. i sve to za razumne pare, sa što manje plaćenika i uz neprestanu javnu kontrolu budžetskih rashoda.
*****
U graždanskom, čaršijskom svetu, novac sve pozlaćuje.
*****
Cena je irelevantna. Za cenu se zanima malo-građanin. Samo je malo-građaninu stalo do toga da uvek tačno zna koliko je nešto platio i da mu izdaci, uključujući duševne, budu što manji... Ponos, sujeta, osetljivost – sve što se osećalo, što je bolelo dok se pomoć unaokolo prosila – takođe su malo-građanske slabosti.
*****
Ja mislim da biti gospodin znači u prvom redu biti velikodušan, biti hrabar, biti častan, skroman i tolerantan.
No comments:
Post a Comment