Taktika je najefikasnije sredstvo za tihu reviziju ciljeva. Taktika sama određuje oblik ciljevima, katkad i njihovu sadržinu. Cilj je često samo nedonošče taktike.
*****
Tekući cilj je popularan – on se prihvata, nikad natura, kao „nužno zlo politike“ da bi društveni organizam bez izlišnog trenja mogao da se upućuje onom pravom – finalnom.
Nikad finalni ne sme da biti prenebregnut za račun popularnog, jer time politika postaje neefikasna, ali ni popularni zanemaren za račun finalnog, jer time politika deluje neefikasno.
Politika ne može biti efikasna ako previdi prvi, jer se time odriče jedinog uslova svoje metafizičke opravdanosti; ona ne može biti efikasna i ako previdi drugi, jer time oduzima sebi mogućnost da na prvom uopšte deluje.
*****
Ne treba zaboraviti nikad da cilj nije sasvim nezavistan od sredstava koji se upotrebljavaju za njegovo postizanje. Sredstva nose u sebi prasliku cilja ; sredstva utiču na cilj tako što ga prinudno menjaju prema sebi. Ako je neki cilj nužan, mora da su i izvesna sredstva nužna za njegovo postizavanje.
Svaka druga neodgovarajuća unakaziće cilj, jer će ga modelirati prema sebi: pogreške instrumenata moraju se videti na delu. Pogreške u izvođenju jednog političkog ideala ubijaju njegovu idealnu prirodu. Komunizam više ne može biti drukčiji nego onakav kakvim ga napraviše sredstva upotrebljena za njegovo građenje ili održanje.
Ne znam za fatalniji aksiom od onog koji idealnim ciljevima dozvoljava sva sredstva. Onoliko koliko cilj bira sredstva (prema svojoj prirodi), toliko sredstva biraju cilj prema svojoj. Koliko cilj izgrađuje sebi svojstvena sredstva, toliko sredstva recipročno izgrađuju sebi cilj.
*****
Mene muči što znam KAKO, a ne znam – ZAŠTO?
*****
Uostalom, ako bi bez predrasuda, kao majstor umetnik o Tantalu mislio, ako bi poverovao da je svrha Tantalovog groznog zločina bila nadmoć nad bogovima, s a v r š e n s t v o drugim rečima, i ako bi zaboravio da se on pri tome sopstvenim sinom poslužio, ako bi, dakle, priznao veličinu cilju, a zanemario niskost sredstava, možda bi i njega razumeo. Jer ona nedostižna voda bila je dublja od Tantalove žeđi, od njegovih muka.
*****
Presudno je pitanje, koji su to i kakvi ciljevi koji svako sredstvo mogu opravdati, do koje je mere nužno, korisno, potrebno, i uopšte moguće ići u dokazivanju istine, i postoje li istine čije se saznanje ne isplati.
Ne postoji način da se takve istine obeleže i izdvoje iz naše žudnje za saznanjem, nema načela koje bi ih isključilo iz beskrajnog polja naših dokazivanja. Ali one postoje. Čuvajmo ih se, jer one, šireći naše saznanje sužavaju našu čovečnost.
*****
Nesposobnošću selekcije na osnovu prioriteta i u svojim ciljevima čovek nesumnjivo stvara od svog života konfuziju. Ali kako je moguće uspostaviti kriterijum prioriteta među ciljevima za čiju vrednost ne garantuje ništa osim zablude, za ciljeve koje sem svojim zabludama ničim pouzdanijim ne možemo meriti.
*****
Sa gledišta Celine i Cilja eksperiment na životinjama nije promašen. Za životinje svakako. Samo ko njih pita? Zar su ljudi, za vreme vivisekcije nad životinjama, da bi ostvarili neku svoju svrhu, pitali pacove i zamorce imaju li i oni neku svoju?
*****
Pretpostavka da je Smisao (Svrha, Cilj) ekskluzivno humani koncept postojanja, uslov koji smo, duševnog spokoja radi, i da ne bismo imali osećaj, kako mlatimo praznu slamu, sami sebi nametnuli. Jer priroda ga ne poznaje. Njena koherencija počiva na kauzalitetu, a ne na teleološkom načelu: njen je operativni kod “zato što” nije “da bi”.
Voda, naime ne postoji da bismo mi imali šta da mešamo s vinom, već zato što su se izvesni elementi našli u hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biološko biće, ne živim da bih ostvario neki smisao – osim onog koji sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede – već zato što sam rođen, a nisam pušten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku.
I ja, dakle, ne pišem da bih, dobrovoljno ili prinudno, uzeo učešća u nekom opštem smislu, već zato što time najefikasnije sam od sebe sakrivam njegovo nepostojanje.
Pisanje se tako izjednačuje sa crnom maramom preko očiju, koja nas, na humanom gubilištu, štiti od istine metka ispaljenom samo za nas.
*****
Smisao heroizma je u slepom, bezrezervnom, pa ako treba, i besmislenom podvrgavanju višem cilju.
*****
Čofek se o veri drži. Držafa se o veri drži. Zakonj, porodica, ljubaf, duša, firma, dobro, življenje i mrenje, sve na veri stoji. Razum samo veri prafac čufa ko ovčarski pas ovce u štetu da ne odu. Bez vere u celj, mre se. Tako nam ustrojstvo. Kao svakoj robi. Roba nema vrednjost do tržišnje.
Ako kome nemaš da je prodaš, ko da je i nemaš. Još grđe, mesto zaprema. Roba mora celja imati, nekuda da ide, nečemu da posluži, nešto da donese. I čofek-roba mora profit odbacifati, inače je mrtaf kapitalj.
Bez vere u smiso, svoju prođu na žifotnju agoru, sve propađa – čofek, familjija, genos, nacion. Ideje, ma kako fine i umnje, ako se s njima ništo ne radi, ako se kroza žifot ne promeću, trunu kakođ neprodat jespap u magaze.
*****
Ne mislimo da postoji cilj koji dopušta svako sredstvo, a naročito onaj koji je vredan tuđe patnje. Nikad nikakav cilj nećemo dostići. Iza nas ostaće samo naša prljava sredstva.
No comments:
Post a Comment