O državi II deo

O državi (nastavak) iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Bogatstvo sveta je ograničeno. Ako je država bogata, građanin neizbežno mora biti siromašan. I obratno, naravno …
*****
Simeone, poštuj Boga dok je tvoj, i čuvaj se države dok tvojom ne postane.
*****
Država je veliko akcionarsko preduzeće. Svi moraju ponešto da ulože, ali i svi da dobiju. Svaki građanin ima pravo na dividende. Srazmerno uloženom kapitalu, naravno. Eto, to ja nazivam trezvenom državničkom formulom …
*****
Ako se ne buniš protiv zahteva države kad je u pravu, nećeš s njom izići na kraj ni kad nije. To su osnovni pojmovi dobrog poslovanja
*****


Pored bolesti i gladi, nezaposlenost, ako je hronična naročito, najgori je oblik ljudske degradacije i jedini za koji se krivica u potpunosti može pripisati državi.

U moralnom i psihološkom smislu, nezaposlenost je gora i od gladi, koju izaziva, i od bolesti so koje često dovodi, jer za bolest, pa ni za glad, ako nije posledica nezaposlenosti, ne moramo okrivljavati svoju nesposobnost i svoje nedovoljnosti.
*****
Istina je da je prva briga države vlastita zaštita, ali državu ne čini samo njena prošlost, već i njena sadašnjost, ne jedino u toj sadašnjosti, njene fabrike, njive, hoteli, šume, drumovi, grobovi i devizni računi, nego pre i iznad svega – njeni građani.
*****
Želimo da budemo sve slobodniji, ali pošto istovremeno hoćemo i da nam bude sve bolje, sve više se sa državom mirimo, sve više postajemo njeni robovi, jer jedino ona može učiniti da nam stvarno i bude bolje.
*****
Udružili smo se u čopor da nam bude bolje. Izabrali smo i najbolje pse da nas čuvaju. A evo, kradu nas upravo oni. Umesto vukova iz gore, ovce nam odnosi naš pas čuvar.
*****
Grčki polis, rudimentarni oblik antičke države, bio je i škola građanstva. On je formirao Grka, čoveka i građanina. On ga je učio moralu i pogledu na svet.

Danas bi svakog prisebnog čoveka užasnula vest da ga zajednica još uvek formira, i da je njegov društveni moral manje stvar njegove slobodne volje, a više vraćanje društvu – mere za meru.
*****
Moralne države nema. Istorija ne poznaje narod čije su ruke čiste.
*****
Kako se od nemoralnog čina, kojeg neguje i brani država, zaštiti moralnim postupkom?
*****
Efikasna država nema kad misliti u kategorijama prava i morala, o kojima s uspehom misle samo neefikasne. Ona je tvorevina, pored slučaja, pre svega uspešno odbranjenih interesa.

Njenim postupcima komanduje sebičnost. A kad se nesebičnom pokaže to je samo zato što se morala pogađati s tuđim, takođe sebičnim no jačim interesima.
*****
Oporezivanje alkohola i duvana taksom, kada se jednom uvede i ustali, sa svakim budžetom raste i zajedno sa benzinom, postaje bezmalo jedini permanentan izvor finansiranja sve skuplje države, zasnovan je na paradoksu da zajednica, zamišljena kao zaštitnik svojih pripadnika, ove mora trovati da bi preživela.
*****
Za funkcionisanje države podjednako je važno imati i reakcionare. S jedne strane zapošljavaju značajan deo državnog aparata, podrazumevajući i štampu, a s druge – ne moraju se zapošljavati.

O državi I deo

O državi iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Duša koja bi bila ispunjena paragrifima, pristajanje na bazi uslovnog refleksa, san je svake državne organizacije. Ne da se o sistemu stvari građanin obaveštava, već da se on zna sam po sebi, da se podrazumeva.
*****
Ideja međusobnog prožimanja javnih i ličnih ustanova, nasuprot ideji prinudne simbioze, u najboljem slučaju demokratske sinhronizacije interesa, stara je i spontano nikla u Atini pre rata sa Spartom.

Živeti kroz državu i sa njom, ne mimo i protiv države, bio je način života atinskog polisa. Država je bila čudesna Španska čizma, koju je Atinjanin bez opiranja na nogama nosio.
*****
Država je na Balkanu – niko.
*****


Država je oblik sažimanja naroda sa svojom idejom, mehanizam u kome se ideja naroda preobraća u ideju nacije. Tačnije: država je oblik u kome se stvarnost jednog naroda pretvara u njegovu ideju.
*****
Kroz državu penje se narod do ideje o sebi ali i do svoje ideje. Zato je prva vrlina političara biti državotvoran.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali je sasvim sigurno da nije država u kojoj snaga caruje, a um klade valja.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država čiji su građani taoci njene vlade.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj svako zna šta treba da radi ali ne zna zašto.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država kojoj nije dosta što je podnosite već zahteva da to činite sa oduševljenjem.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nikad se ne događa.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj umesto očevine nasleđujete strah.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama – čitulja.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj određivanje slobode počinje njenim ograničavanjem.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja.
*****
Koja je država dobra – ne znam. Ali sasvim sigurno nije država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima.
*****
Aristotel je pisao da onaj ko hoće da rasmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se saznati ni koje je državno uređenje najbolje.

O društvu - zajednici

O društvu - zajednici iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Društvo danas liči na pijanog čoveka čiji su pokreti u smešnoj nesaglasnosti sa ciljem kome su podređeni, ako kod takvog stanja uopšte postoji neki cilj, pa je savršeno opravdano da se takvo društvo za kraće vreme – uopšte za vreme koje je potrebno – veže u ludačku vreću koja hladi nagone i nateruje na poslušnost, osim što upozorava telo na ograničenost koju ono voli da smetne s uma.
*****
Inercija je najmoćnija sila svakog društva i njegovog Reda.
*****
Ako društvo nije slobodno i humanističko, nije ni socijalističko. Ono uopšte nije nikakvo društvo, nego organizovan čopor koji se drži na nasilju i gregarskom instinktu.
*****


Negativna adaptacija na jedno društvo je često alibi za osećanje neuspeha u profesionalnom smislu.
*****
U današnjem društvu sve je šou, pozorište, reklama. duhovni puč, skandal, afera.
*****
Ono što važi za čoveka važi i za društvo. Kao što čovek menja nagore svoju psihu pod pritiskom briga, muka, presije i neizvesnosti, i društvo u tim situacijama ispoljava kao zajednica svoje negativne osobine.

U načelu srećni ljudi su plemenitiji od onih koji su nesrećni, pa ma ta sreća poticala i od sasvim prozaičnih zadovoljenja. U načelu gladan čovek teško može biti velikodušan.
*****
Vešt spoj genija i dripca imao je na našem terenu uvek dobru prođu. Možda se genije bez dripačkog ponašanja ne bi održao, a možda dripac bez genijalnosti ne bi bio dorastao našim talentovanim ljudima.
*****
Radnička klasa se mora učiti od buržoazije da se prema državnom imanju odnosi kao prema porodičnom, a ne ličnom, i da je dopušteno da deca prave dugove koje će plaćati očevi, ali ne i da očevi dugovima opterećuju svoju decu.
*****
Neuroze nastaju kao konflikt između JA, skupa zahteva nagonskog života, i NAD-JA, zahteva nastalih vaspitanjem u skladu sa važećim sistemom vrednosti u društvu.

Lečenje se sastoji ili u prilagođavanju tom NAD-JA, što je nemoralno, ako je društveni poredak kojeg NAD-JA reprezentuje nemoralan, ili zamenjivanjem tog NAD-JA drugom serijom vrednosti, što je, opet, nemoralno ako je društvo moralno. U poslednjoj varijanti lekar bi lečio bolesnika samo zato da bi ga zdravog poslao na vešala.
*****
Postoji prirodna težnja da budemo deo nečeg šireg, stabilnijeg, besmtnijeg. Javnim priznanjem greha, vraćamo se stadu makar i kao crna ovca. Jer i crna ovca je deo stada. Samo bezbojna nije ništa. Crna ovca je prihvaćena. Ona mora da bleji kao bela, ali crnu boju nikada ne gubui. Po njoj će uvek biti prepoznata.

Prisajedinjenjem stadu gubimo ličnu slobodu, to je istina, ali stičemo neke zajedničke: neodgovornost, u prvom redu. Indoktrinacija, ako je uspešna, konverzija, ako je potpuna, ne predstavljaju samo neograničenu i bezuslovnu privrženost i pokornost jednom smeru mišljenja, nego i neumoljivu i obaveznu mržnju prema svakom drugom.
*****
Kolo u koje sam pozvan da igram nije stvarno. To je avetinjsko kolo u kome se zajedno sa istomišljenicima do mile volje mogu intelektualno vrteti – stvarno će se kolo uvek igrati na nekom drugom mestu.
*****
Ograđujemo se odećom, zidovima, polom, verom, porodicom, narodom, rasom, vrstom, izmišljamo sve nove i nove granice, sve nove i nove ograde, sve nova i nova razlikovanja, samo zato da bismo ostali zajedno.
*****
Društvo mora biti uvek iznad pojedinca u smislu svojih moralnih zakona ili bar statistički uzevši mase pojedinaca, ako ne baš više od svakog pojedinca. To znači da društvo predstavlja jedan viši moralni princip, a svaki viši moralni princip mora da bude na većem nivou čovečnosti nego što je čovek pojedinačno.
*****
Kao pojedinac zavisim od društva, jer u njegovim su institucijama smešteni uslovi mog života (bar oni koje reguliše i kontroliše zajednica, i ideje iza nje), i moj će stav prema njegovoj politici zavisiti od vrste života što ga omogućuje meni i mojim sugrađanima, ukoliko se mi, u međuvremenu, možemo dogovoriti kakav život zaista želimo.
*****
Kome nije stalo do jedne kutije sardina, nikad neće otvoriti nijednu fabriku za njihovu preradu. A svi znamo šta to znači.
*****
U čoporu sve izgleda lakše, bolje, pravednije.
*****
Društvo je organizam (samo je ideja kristal) bezobličan po formi, nekonzistentan po gustini i tvrdoći, neodređen u boji i sasvim nepouzdane kakvoće.
*****
Opsednuto društvo je posednuta kolektivna pamet. Posednuta pamet je uvek sužena na uzrok svoje fiksacije, izvesnu spoljnu ili unutrašnju opasnost, i ne može se normalnom funkcionisanju vratiti sve dok se ta grožnja ne ukloni.

Kako opasnosti po državu ne mogu biti bezlične, jer se ne bi razumele, ne bi u svesti podanika željene posledice proizvele, moraju one imati svoje žive, reljefne protagoniste. Svoje đavole i njihove učenike. Svoje Velike i Male sotone.

Budući da su spoljni van domašaja, ostaju domaći, njihovi unutrašnji sledbenici (narodni neprijatelji).
*****
Postoji jednostavna istina da ličnosti ne postoje, da pojedičnih sudbina nema, da je svaki čovek deo svog etnika, organ zajedničkog tela, koji s njim živi i s njim umre, i koji je dužan o njemu, o telu a ne o sebi da se stara.

Srce ne kuca da bi uživalo u muzici koju proizvodi, već da telo krvlju hrani. Srce ne živi, ne postoji – srce služi.
*****
Kada se neko razlikuje, potrebno je da se to njegovo pravo poštuje bar koliko i drugo da se ni od koga i ni od čega ne razlikuje.

O dnevniku

Neke misli u vezi dnevnika iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Dnevnik je svesna, polusvesna ili nesvesna, ali bezuslovna mistifikacija. Prema činjenicama odnosi se on kao opis pobedničkog vojskovođe prema toku bitke. (Oni koji bi drugi opis predložili mrtvi su.)
*****
Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se sa gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar.
*****
Dnevnici se pišu da ih niko ne čita, ali kao da će ih svako čitati. Nesvesnim deformacijama istine, pridružuje se i izvesna polusvesna. Dnevnik, razume se, ne mora lagati, on samo može ne govoriti istinu.
*****

Dnevnik je neizbežno prepravljanje sebe. U bezmernim prostranstvima duševnog života dovoljno je beznačajno pomeranje kursa da se stigne u samoobmanu, kao što nas infinitezimalno pomeranje kosmičke trajektorije vodi bezmerno svetlosnih godina daleko od cilja.
*****
Distanca između onoga što mi se desilo i Dnevnika, u kome opisujem šta mi se desilo, nije istoriografska, nije razdaljina s koje se predmet nastoji videti istinitije, već psihološka, u kome se on vidi, i mora videti, drukčije.

Predmet je drukčiji, nije takav kakav se čini drugim posmatračima, već i zbog toga što se ja interesujem samo za one njegove strane koje se tiču mene. Istina ovde ima značaja samo ako je moja.
*****
Memoari državnika ili vojskovođa moraju se pisati s nešto više poštovanja prema istini koja ne bi vredela jedino za pisca. Dva momenta diktiraju ovu nepristrasnost, ovu pomalo prinudnu objektivnost.

Postojanje često obimne dokumentacije i (relativno) nezavisnih svedoka. Manevarski prostor za pristrasnost ovde je uglavnom u oblasti tumačenja motiva za pojedine postupke.
*****
Dužina ispovesti je obrnuto srazmerna dužini životnog perioda, kojim je inspirisana. Decenije ostaju neobjašnjene, da bi sav prostor ostavile godini do koje nam je stalo. Mahom bez osnova, jer mi uistinu nismo kadri da egzaktno odredimo šta je za nas važno a šta sporedno.

Da takvu sposobnost selekcije posedujemo ma u najmanjoj meri, i život bi nam bio bolji. Ne bismo ih trošili na sporednosti. Posvećivali bismo se samo njihovim glavnim tokovima.
*****
Dnevnik je često slika jednog života kakav bi trebalo da bude, a ne kakav jeste.
*****
S Dnevnikom bi trebalo započeti tek u poodmaklim godinama. Kad smo konačno načisto s tim šta zapravo o ovom ili onome mislimo i kakav želimo da nam bude život. A tada ga, naravno, možemo početi od – detinjstva.
*****
Dnevnik je beskonačan monolog u liftu života koji se spušta prema svom dnu. Između svih nepotrebnih stvari kojima se u tom životu bavimo, on je možda – najnepotrebniji. Postupci o kojima on sanja, i reči što ih on nalazi, ne mogu koristiti tamo gde odlazimo.
*****
Dnevnik potencijalnog ili aktuelnog pisca nisu tek beleške o životu literature, već i sami literatura o životu.
*****
Moj Dnevnik izgleda, nema sumnje, iskidan, konfuzan, nečitak, nedosledan i protivurečan. Ponekad plitak, često lažan. Ukratko – nepotreban. Ali, zar nam i život nije, manje više takav?
*****
Dnevnik nije ništa manje lažna istorija od drugih. Razlika je jedino u tome što u dnevniku sebe lažemo o sebi, a u istorijama druge lažemo o drugima.

Verovatnoća da će jedan dnevnik biti autentična istorija mišljenja ipak je neuporedivo veća, nego da će on dospeti da se približi istoriji osećanja. Kod profesionalnih pisaca on je uvek na opasnoj ivici literature, dakle i izveštačenosti.
*****
Dnevnik je kontrolisani oblik samozavaravanja. Memoari političara često su neumesniji od njihove politike. Politika ima bar neko opravdanje u stvarnosti, u memoarima ono je najčešće u imaginaciji.
*****
Moj dnevnik sadrži suspendovan život, život na ledu. Suspendovan život je svestan samo vlastitih snova i košmara. Spoljni košmari ulaze u njega samo kao građa za te snove. Između njega i realnosti podignut je stakleni zid koji onemogućuje međudejstva. Primaju se bešumne slike čije se značenje ne shvata.

O tome stanju može se pisati samo sa najvećom opreznošću, jer tu je nesumnjivo data samo svest koja posmatra, a sve izvan nje podložno je sumnji.
*****
Jedino u poređenju s tim slepim mrljama memorije, bledi, nejasni, pa i neprepoznatljivi otisci prošlosti u dnevniku imaju izvesnu aksiološku vrednost.
*****
Čovek koji čita svoj dnevnik liči na zanesenjaka što bi da opovrgne Heraklita i u istu vodu dva puta uđe, ali dok ga piše on je u vodi, ma kako brzo tekla, uvek u istoj.

Tek kada vreme prođe, te se čovek od starih tokova života odmakne, može ih videti kao reku što je samo po imenu jedna, a u svemu drugome, izgledu, širini, dubini, brzini, a naročito intenzitetu života u njoj, uvek – neka druga voda.

Dnevnik B. Pekić zi. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(zh deo Ovde)

25. april 1955. (nastavak)

Sećam se jedne konverzacije sa Myronom koji je tvrdio da su gnoseološka pitanja, a naročito ona koja se odnose na hronologiju oblika mišljenja pre svega stvar filologije, jer je misao bez jezika mentalna nemogućnost.

Misao je samo pogodan simbol, tu ja rekoh osećanja – ali on odbi ovakvu tezu nego predloži reč: uviđanje, te bi dakle misao bila samo konvencionalan simbol izvesnih pre svega čulnih senzacija – iako, rekoh, reč Bog na primer ili Ideja ne slede iza čulne senzacije nego im pre na neki način prethode.



Onomatopejsko – eventualno onomatopejsko – poreklo jezika svedočilo bi u prilog učešća čula sluha, te nije neverovatno da su se prve reči kao znaci za opasne ili korisne životinje izgradile na podražavanju njihovog urlika.

No očevidno drvo ne urla, ali ono u zamenu za tu ličnu mutavost ipak šušti na vetru. Zar, rekoh, izraz: lišće ne dočarava nešto od tog kretanja i šuma? Posebno je pitanje prioriteta reči koje su izražavale predmete i onih koje su odgovarale odnosima.

Jer ako se pretpostavi da su u kolaboraciji DRVO – VETAR – OBARATI najpre nastale zvučne – uostalom posle mimičnih – oznake za predmete: drvo i vetar teško je moguće da je odnos obaranja bio nepotreban i već nepretpostavljen, dok s druge strane ako je prvo nastala reč – ili nešto evidentno – pojmu obaranja, neverovatno je da bi taj pojam bio održiv bez već definisanih pojmova drveta i vetra.

Ako se ostavi po strani prapočetak jezika, problem izvanredno zanimljiv – ostaje da su odlike primitivne forme mišljenja, pa eo ipso i izražavanja kako ih shvataju savremeni, posebno američki pisci:

odstranjenje epiteta koji čine stvarno suvišan dodatak dovoljnom objašnjenju, te se protive prirodnoj konstrukciji rečenice, praktično vidljiva upoređenja čiji je efekat neposredan i opšte prihvatljiv, ako do upoređenja uopšte dođe što je malo verovatno obzirom na to da je mišljenje primitivca sasvim neposredno i lišeno stilskih figura,

uprošćavanje i generalisanje usled nedostatka saznanja o raznovrsnosti odnosa u koje mogu biti stavljene dve stvari – sa jedne strane, a sa druge naprotiv rigorozna konkretnost, neupotreba kondicionala koji je najpogodniji da dočara neizvesnost rafiniranog duha kojom on očekuje stvari,

neposredan i nikad zaobilazan dodir sa predmetima mišljenja, mislena konstrukcija koja se satoji od najnužnijih elemenata: PODMETA, PRIROKA I PREDMETA, najzad bezuslovnost onoga što rečenicu izražava.

Slabu ali nikakavu ilustraciju dobijamo kad slušamo čoveka da govori jezikom koga nedovoljno zna.) U opštoj vrsti o kojoj je reč, ima nekoliko podvrsta koje bi ako ih opišemo izvesnim redom počinjale od brbljivog i neodgovornog tipa. (Naravno jedina osoba ženskog pola u galeriji. Pada mi na pamet tetka Z. savršen primerak slučajnog konfidenta.)

Druga podvrsta imala bi kao motiv servilnost. (Cv. drži da je epidemija denuncijacija stvar našeg balkanskog u osnovi servilnog temperamenta i da ću pogrešiti ako „Dnevnik“ ne pišem na tim lokalnofolklornih osnovama.

Uostalom i meni samom je poznata činjenica zabeležena u arhivama Nemačke političke policije da je u pogledu broja primljenih dostava Uprava uže Srbije bila prevaziđena jedino od Uprave Senskog departmana.)

Ova servilnost očituje se u obliku pokornosti i divljenja službenim šefovima, strancima, ljudima koji nas opsene zbog nametljivog poseda nad nečim što nama bolno nedostaje, najzad u obliku vojno građanske discipline (iako je zadnji slučaj nešto drukčiji). I sve na liniji: „Ne mogu mu ništa odbiti“.

Što se tiče U. U. i osobito O. H, B. smatra da su to pogodno odabrani primerci kolebljivaca i moralnih ameba čije rezonovanje izgleda otprilike ovako:

„Pošto im se ne mogu odupreti, jer ću iskusiti posledice koje nisam zaslužio, ja ću samo prividno pristati na njihove predloge, govoriti im što manje, uvek dovoljno da obezbedim poverenje, ali nedovoljno da moja dostava bude izvor nevolje za drugog, osim ako se to ni pod kakvim uslovima ne može izbeći, a da se time ne dovede u pitanje moja lična sigurnost“.

(Čini mi se da Apton Sinkler ima neki tekst o konfidentima.)

27. april 1955.

„(...) Taj princip možda je i štetan
Ali kad me mrze, tek onda sam srećan. (...)“
„Sirano de Beržerak“ – Rostan. (zj deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić zh. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(zg deo Ovde)

21. april 1955. (nastavak)

J. S. mi ide na nerve sa svojom „izgubljenošću“, nameštenim cinizmom, koketnom teskobom i svim ostalim rekvizitima jednog modernog Ahasfera. No čim se osigura na Univetzitetu, njegova mu izgubljenost nije nimalo smetala da legne na knjigu kao običan gimnazijalac.



Ono što ga sprečava u potpunom predavanju glumi, jeste ogromna ambicija koja ga razdire. Žudnja za vlašću, ne da bi je upotrebio za sprovođenje ideja, koje smatra pravednim, nego da bi je osetio, nije kod njega ništa manja nego kod S. L. samo je manje metodična.

25. april 1955.

Iz B-ove letimične podele prihvatio sam nekoliko novih i u izvesnom smislu korigiranih starih tipova za „Dnevnik jednog konfidenta“ iako držim da je ključ B-ine klasifikacije pre balzakovski realističan (osnovan na naravima, baza uostalom pruilično sporna) nego logično realističan.

On se poziva na ono što je posebno u ljudima, dakle rigorozno u naravi, umesto da se poziva na ono što je zajedničko ljudima, dakle rigorozno u opšte-čovečanskom statusu. Pravac nesumnjivo pogodan da se opiše društvo u Dode – Balzakovskom smislu, ali nesumnjivo nedovoljan da se opiše čovek.

(Uostalom B. mi prebacuje sklonost matematičkom postuliranju te tvrdi da su stvarno i logički moguće nužno protivurečni, jer drugo iščezava kad nastano prvo, a dok je aktuelno drugo neverovatno je prvo.

Odgovorih mu da ovo naivno razlikovanje mogućeg i stvarnog dolazi od previđanja jedinstva sadržine ili mogućeg i forme ili stvarnog, pri čemu on odbija da stvarno implicira moguće bez obzira na njegov model koga odabere,

dok sa svoje strane moguće nije ništa drugo nego beskonačno mnogo modela stvarnog, što znači istovremeno da je moguće kao sadržina bitni deo stvarnog jer ga garantuje, ispunjava, takoreći rađa iz svoje logične placente.

Stvarno je definitivno aktuelizirano moguće jer jeste, dok je moguće to isto samo potencijalno jeste, prvo mrtvo i inertno, drugo u večnom strujanju, promeni, neredu i samorazviću.)

B. se složio sa mojom klasifikacijom konfidenta ukoliko se radi o manje ili više inteligentnim, izuzev u slučaju J. I. za koga misli da je nejasan, nepotpun, uopšte neobjašnjiv – stvar koju uostalom i želim da postignem –

jer kao intelektualac, a posebno matematičar koji se bavi apstraktnom algebrom (!) ne može biti u neznanju razloga za ovaj ili onaj svoj postupak, a naročito ne može biti moralno neangažovan u svom životu.

Međutim B. smatra da sam izostavio nekoliko konfidentskih modela društvene prirode za račun onih koji su pretežnofilosofske. Neinteligentne, imbecilne, uopšte stupidne i primitivne osobe umeju biti i te kako literarno zahvalne (sa čime se u potpunosti složih pozivajući se na Koldvela, Sarojana i sve one pisce koji se trude da proniknu u oblike primitivnog mišljenja u te izvore logike i gnoseologije. – (zi deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić zg. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(zf. deo Ovde)

21. april 1955. (nastavak)

Sve tačke tog programa izuzev one koja proglašava “jednaku obavezu rada za sve” i koja ima neki novoevanđeoski etički smisao, bave se uglavnom objavljivanjem načina na koje će se nova klasa domoći proizvodnih sredstava i ekonomske kontrole.



U tom pogledu, iako ni u jednom drugom, ovaj je politički program sasvim iscrpan. Kao da nije zaboravljena nijedna mogućnost za „despotsko posezanje“. Sve su uočene i registrovane pod brojevima. No treba videti kako je to urađeno? Ostavljam po strani „otadžbinu socijalizma“.

(Sad najednom uprkos Manifestu koji je kod ovog pitanja sasvim različit: radnici ipak imaju svoju otadžbinu. To je SSSR. U stvari to ima da znači da je „proleter“ ma gde on bio obavezan svojom svešću na vernost zemlji od koje je često udaljen i hiljadu milja.

To najzad znači, kako naš prevodilac u izdanju od 1948. oduševljeno zapoveda da su „radnici i trudbenici svih zemalja dužni da tu otadžbinu /to jest SSSR/ brane svim silama“.)

Usled zamršenog stanja u toj „razglavljenoj zemlji“, koja je sedamnaeste podsećala na trkača što na dvadesetom kilometru odustaje od maratona – Revolucionarni komitet je morao malo uprostiti sredstva.

Ovde to, nažalost, nije u potpunosti bilo moguće. Saveznici su se uslužno potrudili da situaciju učine što jasnijom. Sredstva su morala biti izabrana sa više dara. Odbacimo tačku „obaveznog obrazovanja“, jer ona podseća na napore prostitutke kojoj loše ide, da obrati na sebe pažnju.

Uostalom svi demokratski programi imaju slabost prema ovom obećanju, kao da je dovoljno gurnuti ološu pero u ruke i nataći mu naočare pa da država procveta. (Kao i Indijance, narod ništa tako sigurno ne ubija kao pismenost i rakija.)

Eksproprijacija je odista izvršena, ali je nesravnjeno lakše bilo roviti po katastarskim knjigama i povlačiti nove crvene linije na kartama seoskih atara, nego povećati godišnji prinos žitarica. Ovaj se rat završio privlačno dok je vođen u Planskoj komisiji olovnim vojnicima.

Napolju on je doživeo fijasko, što u ovom ili onom smislu priznaje vlada kroz usta svog premijera. Naravno, elementarne nepogode se ne mogu obuzdavati planski, ali se prinos ipak, kad njih nema, može podići do visine koja će obezbediti normalnu ishranu, kad one nastupe.

Što se tiče „jako progresivnog poreza“, on kod nas i nije imao na koga da bude primenjivan. Veće imovine bile su jednostavno konfiskovane, jer su po čudnom, ali ne i nelogičnom slučaju, svi njihovi vlasnici bili kolaboranti. Pravo nasleđa je u svojoj biti mudro bilo zaobiđeno.

Što se tiče konfiskacije imovine pobunjenika (među kojima je bilo i onih od pre tri ili četiri decenije) to je tačka koja je sa najviše uspeha obavljena. Ona je zahtevala najmanji napor, a umela je da pričini najveće zadovoljstvo.

„Jednaka obaveza rada za sve“ značila je, uostalom kao i uvek čitavu armiju činovnika koji su bili zauzeti poništavanjem uredaba ujutru, ako su one donesene uveče. Industrijske armije, u nacističkoj Nemačkoj nazvane organizacijom „Kraft durch Freude“,

a kod nas omladinskim, uličnim, rejonskim, gradskim radnim brigadama, pokazale su se skupljim zbog svoje dobrovoljnosti, nego profesionalni radnici te su imale više moralno-propagandni smisao, nego ma kakvog ekonomskog efekta.

Sumiran ishod više nego bedan. Njegovi jedini uspesi imaju se zahvaliti tome što se vlada ipak nije striktno držala „Manifesta“. Inače ...

Razlika između sredstava koje je Monsieur de Launaz dobio za izdržavanje jednog princa po krvi u Bastilji i koja su iznosila oko 50 livara i onih što ih je imao za izdržavanje jednog pamfletiste – oko 5 franaka (pod pamfletistom se očevidno misli na intelektualce volterijanskog tipa) bila je toliko velika koliko je bila razlika između nasleđene gluposti i stečene pameti. (zh deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić zf. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(ze. deo Ovde)

21. april 1955.

Sapho, Bodler, Apoliner, T. Eliot, Edgar Alan Po, Šekspir, Volt Dizni, Džems Džojs, A. Frans, Marseč Prust, Sveti Jovan Zlatousit, Dante Alieri, Dostojevski, Kafka, Žid, Žan Pol Sartr, Tomas Man, El Greko, Van Gog, Salvador Dali, Brojgel, Majol, Vagner, Ludvig van Betoven, Šuman, Grig,



paganini, Geršvin, Crnački bubnjar, Hari Bor, Luj Žuve, Čarls Loton, Dženifer Džons, Džejms Mejson, Isus Hristos, Ser Valter Rili, Fransis Morgan, Kortez, Magelan, Filip II, Kleiv, Džingis Kan, Lenjin, Livingston,

Ignacio Lojola, Muhamed, Džon Dilinger, kapetan Lorens, Robespjer, Feliks Džerzinski, Džuomo Kenijata, Platon, Niče, Bergson, Kirkegor, Galilej, Katarina Mediči, Lukrecija Bordžija, Foset.

„(...) Proletarijat će svoju političku vlast skoristiti za to da postepeno oduzme buržoaziji sav kapital, da u rukama države to jest proletarijata organizovanog u vladajuću klasu, centralizuje sva oruđa za proizvodnju. (...)

Ispočetka se to može dogoditi samo pomoću despotskog posezanja u pravo svojine (...) dakle pomoću mera koje ekonomski izgledaju nedovoljne i neodržive, ali koje u toku kretanja prelaze svoj sopstveni okvir i neizbežne su. (...)

Te će mere biti naravno različite u raznim zemljama. Međutim za najnaprednije zemlje sledeće će mere imati prilično opštu primenu:

a) Eksproprijacija zemljišne svojine (...)
b) Jako progresivan porez.
c) Ukidanje prava nasleđa.
d) Konfiskacija imovine svih emigranata i pobunjenika.
e) Centralizacija kredita u rukama države preko nacionalne banke s državnim kapitalom i isključivim monopolom.
f) Centralizacija celokupnog transportnog sistema u rukama države.
g) Jednaka obaveza rada za sve, stvaranje industijskih armija, naročito za zemljoranju.

„Oni (komunisti) izjavljuju otvoreno da se njihovi ciljevi mogu postići samo nasilnim rušenjem čitavog dosadašnjeg društvenog sistema. Neka vladajuće klase drhte pred komunističkom revolucijom. U njoj proleteri nemaju šta da izgube osim svojih okova. A dobiće čitav svet. Proleteri svih zemalja ujedinite se! (...)“
(„Manifest komunističke partije“ – London god. 1848. Iz „Buržuji i Proleteri“ i „Stav komunista prema raznim opozicionim strankama“.)

Ne polazeći od pretpostavke da su teze iznesene u „Manifestu“ nepodložne promenama koje nameću međunarodni uslovi proleterske revolucije i svetske zavere organizovane u cilju njene pripreme, ne polazeći čak ni od dogmatizma koji je prirodan kad se radi o ma kome stavu komunista,

mora se priznati da je ovaj četrdeset osmaški recept, brižljivo sastavljen u Londonu od najprobranijih stručnjaka za zavere svetskih razmera, bio još brižljivije kod nas primenjivan sve do 1948. godine, kada su događaji koje ni „vidovidošću obdareni Marks nije mogao da očekuje“, omeli njegovo dokrajčavanje tačku po tačku.

(Doduše, ja nikad nisam sumnjao u iskrenu nameru komunista – izraz proleter ovde je sasvim neumesan – da sve tačke svog ekonomsko-političkog programa savesno izveše izuzev poslednje: daodumru zajedno sa državom čiju smrt pripremaju.

Teorijski uzev lepo zvuči da će „kad bude revolucija postala vladajuća klasa i kad bude kao vladajuća klasa ukinula nasilno stare odnose proizvodnje“ da će proleterijat eo ipso ukinuti i svoju sopstvenu vladavinu.

Praktično je to neizvodljivo čak i kada bi se ozbiljno, u što ne sumnjam, na to pomišljalo. Država nije mrtva organizacija koja se da tako jednostavno ukinuti. Jednom pokrenuta se mašina ne može bez opasnosti potpunog sloma ni zaustaviti ni nekuda premestiti.

Ona je organski vezana za vladajuću oligarhiju kao što je telo vezano za krvotok. Ne može se uništiti telo a da se ne izlije krv, niti se mogu otvoriti vene a da se ne ubije telo.)

Nema sumnje CK je započeo sa tačkama. Kad čovek pročita gore svrstane namere, dobija se utisak da se radi o planu neke sudske egzekucije, koja je ograničena na imovinu osuđenog i pri kojoj se računa da će sama osoba umreti od očajanja što ju je izgubila.

„Despotsko posezanje“ koga navešćuju komunistički prvaci imalo je biti obavljeno „merama koje ekonomski izgledaju nedovoljne i neodržive“. Jer jedan Karl Marks ne može ipak da se prevari u pogledu načina na koji se stvara jedna nova ekonomska situacija.

On zna da je svako blagostanje koje se osniva na prostoj promeni vlasnika ili ponovnoj raspodeli dobara nasilnim putem, kratkotrajno, i više plod naglog pokreta bogatstva u jednom pravcu, nego ravnomerne cirkulacije vrednosti kroz ekonomski krvotok zemlje. (zg. deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić ze. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(zd. deo Ovde)

21. april 1955.

Dolazim do uverenja da je možda, volim.

22. april 1955.

Verovatno je volim

23. april 1955.

Volim.



24. april 1955.

Čovek dobija utisak da je Francuska revolucija dala svetu jedino giljotinu, Napoleona i nekoliko galantno-duhovitih aforizama. (I to uglavnom ako ne pred giljotinom onda svakako pod njenom senkom.)

Simpatično je da je razmak između Robespjera i ešafoa bio jednak razmaku između njegove ruke i proglasa Otadžbini koja je u opasnosti, i pošto nije savladao prgvi morao je da prekorači drugi. Neko je zapazio da se on mogao spasti još u Konventu, da je pročitao spisak proskribovanih koga je držao kod sebe.

Ovako niko od narodnih predstavnika nije znao da li se nalazi, ili ne, na listi koja je obećavala brzinu i sigurnu smrt.

Smatram da je neizvesnost majka svake pobune. Izvestan teror je sigurniji od neizvesne slobode. da bi se otklonio povod za pobunu državnik ne mora – tamo gde može – da promeni svoje metode nego da ih samo brzo i nikako dvosmisleno primeni.

Ako su u pitanju sto ljudi da bi se život pedesetorice učinio izvesnim, potrebno je ubiti drugu pedesetoricu. Inače će svi smatrati da su u opasnosti.

Zahvaljujući komunistima mi smo izgubili svaki socijalni smisao. Sve ono što bi nas činilo samilosnim nekad, izaziva danas kod nas gnušanje i neprijateljstvo. Podvlačeći razliku koja nas od komunista deli mi smo se odvojili i od svakog humanizma, hotimičnim barijerama skepse i prezira.

Oni su nas posredno načinili zaista reakcionerima, u smislu koji je uobičajen. Pošto su to postigli, imaju prava da nas istrebe.

Hrabrost. Ima dokaza da je ona varvarska, jer je srećemo tamo gde odstupa mudrost i fine navike. Ona štiti tamo gde bezbednost nije zajemčena, pa pošto se pretpostavlja da je to slučaj sa primitivnim rasama, proglašuju je za primitivno svojstvo.

Pripisuju je urođenicima, ali urođenici nisu hrabri nego opaki, prebacuju je varvarima koji su pre mnogobrojni nego hrabri, dele je malouminima koji su samo nesmotreni, vide je kod naroda gde je prerušena u bes. Traže je tamo gde se hrabrost ne može naći.

Jer ona nije nešto suprotno mudrosti. Ona se protivi samo pameti. Ona je sama mudrost.

„Russia has two generals in whom she can confide – Generals January and February“.
(Nicholas I)
(Rusija ima dva generala u koje se može pouzdati – generale Januar i Februar.)

„Nicholas“ je umro tek 1855. godine, a već je ov unapređenje godišnjih doba u generale – zaštitnike majčice Rusije, postalo isuviše preslabo da je spase. Već 1942. ova je rečenica morala da glasi:

„Russia has two generals in whom she can confide – Generals “American arms” and Generals “Hitler’s Dummheit”.
(Rusija ima dva generala u koje se može pouzdati – generale „Američko oružje“ i generale „Hitlerovu glupost“.) (zf deo Ovde)

O dijalogu

O dijalogu iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Kada dva čoveka razgovaraju to često liči na gađanje sa zavezanim očima. Naše konverzacije često liče na pokušaj ribe da se sporazume sa pticom.
*****
Nekada smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatno dobu dijaloga. Krilatica veke je: hleba, igara i dijaloga! Njegovo osnovno načelo: “Neka svet propadne, samo da se razgovori nastave!”

Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo. Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupućenih razmenjuju svoja mišljenja nego kako ga jedan upućeni saopštava.

Otuda, ako se dvojica, nekim čudom, slože ne verujmo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju.
*****


Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo.
*****
U svakom dijalogu podrazumeva se izvestan kompromis. Već sam dijalog je kompromis. Naš pristanak da saslušamo i druge pretpostavlja anesteziranje taštine, koja nam garantuje da od toga nećemo imati nikakve koristi.
*****
U monologu izražavamo svoje mišljenje, u dijalogu ga zadržavamo.
*****
Umetnost konverzacije, umetnost dijaloga, premda retorska po definiciji, upravo je sasvim suprotna retorici. Retorika ubeđuje, dijalog saznaje.

Dijalog na dobro izabranoj temi od opšteg interesa, koji učesnici posmatraju saobrazno svojim profesijama, dakle iz različitih uglova, ne služi da bi na njoj neko dokazao svoje pravo i svoju istinu, nego upravo obrnuto, da bi ona bila načeta tuđim istinama, prestajući biti apsolutna i postala dublja.
*****
Dobar dijalog ne propisuje istine već ih traži, ne proklamuje istine, već ih ispituje. Dobar argument se u njemu ne prima kao uvreda, nego kao pomoć raščišćavanju vlastitih pojmova.

Dobar razgovor nije kao bilijar u kome se kugle sudaraju, da bi neoštećene otišle u svoje rupe, i tako vam donele poene. On više liči na vežbu u mačevanju, u kome fingirani udarci donose iskustvo, odnosno saznanje, ne rizikujući povrede.
*****
Da bi čovek umeo dobro govoriti, mora najpre umeti dobro da sluša. A mnogi naši ljudi nisu naučili slušati, mogu možda jedino sebe da slušaju, ali ako pažljivo pratite ono što oni govore, konstatovaće se da su dospeli već dotle da ne slušaju više ni sami sebe, inače mnoge stvari ne bi rekli, ne bar na način koji živ čovek ne može shvatiti.
*****
Civilizovan razgovor ne predstavlja samo pažljivo slušanje sabesednika već i naziranje razloga s kojim on nešto zastupa, brani, predlaže. Kad te razloge budemo shvatili, razumećemo i njegove reči. Ne pre.

Kad ih shvatimo, moći ćemo i od njega očekivati poimanje naših stavova i razloga za njih. Tek tada možemo pristupiti fundamentalnom cilju svakog ozbiljnijeg političkog razgovora – nalaženju kompromisa.

Sve dok naši lični i politički razgovori budu proklamacije ljudi, koji su uz to i gluvi, a u najvećem broju i nekompetentni, dok dijalog ne postane, umesto oruđe obračuna, instrument saznanja, neće biti ni sredstvo sporazumevanja.

O demokratiji IIII deo

O demokratiji iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Demokratija je uvek morala čekati u dugačkom redu, iza drugih stvarnih ili izmišljenih nacionalnih prioriteta.

Za nju nikad nije bilo pogodno vreme. Ili smo bili ugroženi spolja, pa nas je demokratija slabila (kao da je ona, kako je Hitler tvrdio, po sebi destruktivna i anacionalna) ili smo sami sebe ugrožavali, pa nas je slabila još više (kao da je ona po sebi antidržavna i antisocijalistička, kako je mislio Staljin).
*****



Reći “Srbija”, a tek potom “demokratija” znači stvoriti zemlju u kojoj, premda srpska, možda neće vredeti živeti, pa čemu onda Srbija?

Reći “demokratija”, a tek zatim “Srbija” znači možda zemlju u kojoj će biti demokratije ali ne i Srba da u njoj uživaju, pa kome onda među nama, Srbima, ta demokratija treba?

Ali reći “Srbija i demokratija”, simultano i recipročno, bez prevage u korist jednog ili drugog interesa, znači možda, ako ništa drugo, nadu da se oni mogu pomiriti, jer to nismo pokušali. Sve drugo jesmo. I sad smo tu gde smo.

Evropa nema vere u naše sposobnosti da živimo u demokratskom društvu. To je jedan od razloga njenog otpora da joj se pridružimo.

Ako mi sami dajemo do znanja kako demokratijom ne umemo da rukujemo, da se u njoj ne snalazimo, da stoga i nije potrebna, čak i da ona nije u našem nacionalnom interesu, šta od drugih očekivati?
*****
Želimo demokratiju, bez koje se infaustno bolesni sistem ne može oporaviti, a od nje javno prezamo. Nećemo da u nju uđemo operativno.

Želimo da je primamo homeopatski, u beskonačnim dozama, u ponižavajućim intervalima, nadajući se da ćemo kumulativnim putem, slaganjem jedne sitne slobode na drugu još sitniju, do demokratije doći postepeno i bezbolno.

U svakom slučaju kad ova generacija bivših komunista izumre i dođe druga koja njene podmukle igre neće hteti ili, nadam se, neće moći da igra.

A vreme, najpresudniji faktor u trajanju malog naroda, zaboravljamo. Vreme koje ne postoji, osim kad se umire.
*****
Demokratija pretpostavlja vladu odgovornu jedino parlamentu, pa preko njega narodu koji ga bira; vladu što je u svom radu pod stalnom i neposrednom kontrolom narodne skupštine;

vladu čija su ovlašćenja taksativno pobrojana – i ona od parlamenta kontrolisana – u kojoj je, takođe taksativno, oduzeto pravo na najkrupnije, za život nacije fundamentalne odluke koje ostaju u isključivoj nadležnosti narodne skupštine.
*****
Bez svoje suštine, naravno, demokratija je mrtva. Ali bez forme, ako i nije mrtva, ne funkcioniše kao demokrtija, pa nam je irelevantno njeno ime.

Mnoge su demokratije XX veka imale suštinu despotije ili tiranije, ali nijedna despotija, niti tiranija, nije uspela da bez štete po sebe preuzme nijednu bitnu formu demokratije.

Bez shvatanja i priznavanja važnosti Forme u političkom životu nema promene sistema koja će nedemokratsku zemlju preobraziti u demokratsku.
*****
Nema demokratije kao političkog modela, koja istovremeno nije i proces, i koja ne može biti još uspelija. Ali, naravno, osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan, ni za godinu.
*****
Demokratija je nešto što ne uključuje, u principu, nasilje, ali otpor nasilju je obaveza i dužnost svakog slobodnog čoveka.
*****
Demokratija je jedini politički sistem koji ne počiva na jedinstvu nego na razlikama, na jedinstvu, zapravo, koje se realizuje kroz izmirenje razlika.
*****
Savršena demokratija ne postoji. Savršena demokratija je čak nepotrebna, pogubna za sebe samu. Učinivši politički život izlišnim i težnju nečem još savršenijem besmislenom, takva bi demokratija najzad razorila samu sebe.

O demokratiji II deo

O demokratiji iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Ako se podamo osvetničkim raspoloženjima – a to je uvek lako – u čemu ćemo se mi, realdemokrati, metodološki od realkomunista razlikovati ?
*****
Biti demokrata a ne biti antikomunista isto je što i biti gurman a ne voleti jesti.
*****



Mi prezamo od demokratije jer je ne poznajemo. Pola veka bili smo pod okupacijom tiranije, najpre strane, potom domaće, a pre toga, pre rata, besmo pod tiranijom vlastite neumešnosti da i onu demokratiju koju smo imali na najbolji način iskoristimo.

Zato nam se čini da je demokratija haos. Ne tvrdim da na prvi pogred ne izgleda pomalo haotično, ali samo ako je vidite u poređenju s dosadašnjom socijalističkom stvarnošću, tiranijom koja je najpre ličila na nepokretni nadgrobni kamen naših života, a onda na smrdljivu baruštinu koja se preko njih razlila.
*****
Ništa nam ne koristi što uvodimo demokratiju ako pod njom još uvek podrazumevamo socijalizam. Ništa ovoj zemlji neće pomoći promena imena politike, ako se s njom fundamentalno ne promeni i ta politika.

Predlažem da pre svih drugih promena izmenimo jezik kojim se i sa stvarnošću i među sobom sporazumevamo. Predlažem da, najzad, stvari nazovemo njihovim imenima i odreknemo se eufemizama koji nas najpre zaluđuju, a zatim za delo onesposobljuju.

Ako tako postupimo i jezik očistimo od kovanica naše potrebe, naše mašte, naše želje i naše koristi, videćemo: da rodoljublje ne mora biti nacionalizam, ni kod sebe, pogotovu kod drugih, kao što svaki nacionalizam ne mora biti rodoljublje; da je demokratija, naravno, u pravu većine,

ali i u trajnom pravu manjine da se demokratskim sredstvima suprotstavlja većini sve dok, ako je u pravu, njenu volju ne promeni; da je sloboda demokratske odbrane ličnih interesa, uslov za odbranu zajedničkih od kojih lični zavise,

i da je pravo na svoju sreću i svoje blagostanje uslov za utemeljenje opšteg, a ne njegova prepreka; da je čovek najveća vrednost ali samo ako se u toj zemlji vredne stvari cene, a nisu ravnopravne s onima bez ikakve vrednosti. Vratimo se jeziku u kome je pop pop, a bob bob, a ne obrnuto.
*****
Veliki se cilj, ovoga puta nacija, ponovo istavlja pred naše oči da nam opet zakloni demokratiju, kojoj težimo i bez koje ni nacija nema preveliki smisao, bez koga se i nacija svodi na golu i ropsku egzistenciju navodnoj istorijskoj nužnosti.

Utisak ne bi u toj meri bio strašan da ne vidim kako se deo te srpske inteligencije, uvek slobodouman, uvek na žrtve spreman, podaje iluziji da će komunizam postati bolji ako postane nacionalan.

A pošto on, danas i ovde, nacionalan mora biti da bi bio egzistentan – i to u prvom redu blagodareći Kosovu, dakle, sopstvenoj programskoj grešci – njegovo se prinudno opredeljenje uzima kao dobrovoljno i predlaže da se ono, u interesu nacije, svim silama podrži.
*****
Demokratija ne sme imati ispred sebe prideve, pogotovu one koje joj protivreče. Ne postoji socijalistička demokratija, mada može delovati; može ona koja ima socijalne i ona što ima liberalne akcente, pretežno jedne ili druge, ali uvek i jedne i druge. Ne postoji ni nacionalna demokratija, jer sam termin znači, ili može značiti, njenu arbitražnu ograničenost na pripadnike jedne nacije a ne na sve građane zemlje.

Ne postoji čak ni građanska demokratija jer je to pleonazam. Ako građanska i za građane nije, nije nikakva. Mogla je, kao u staroj Atini, postojati za neke ljude, a za neke ne, ali je za sve građane morala važiti pođednako. Stoga, kao demokrati, nikad ne dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Jer za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju demokratija njen izabrani cilj.
*****
Za funkcionisanje demokratije nije dovoljno imati samo garantovane opšte, tajne i neposredne izbore.

Ako na najbolji mogući način izabrani narodni zastupnici uđu u Skupštinu čiji model nije prilagođen autentičnoj predstavničkoj demokratiji, ako je parlament nekim drugim zakonima ili opštim ustrojstvom države onemogućen u normalnom funkcionisanju i stvarnoj kontroli vlasti (vlade i egzekutive), sve će prednosti dobrog izbornog sistema automatski biti anulirane.

Parlament koji nema, pored zakonodavne uloge i punu kontrolu nad poštovanjem tih zakona i stalni nadzor nad radom svoje vlade, ne vrši svoju osnovnu funkciju.
*****
Demokratija pretpostavlja vladu koja je odgovorna jedino i isključivo svom parlamentu, pa preko njega narodu, koji ga je izabrao; vladu koja je u svom radu pod stalnom i neposrednom kontrolom Narodne skupštine; vladu čija su ovlašćenja taksativno pobrojana –

ali i ona od parlamenta kontrolisana – u kojoj je, takođe taksativno, oduzeto pravo na izvesne najkrupnije, za život nacije fundamentalne odluke, u isključivoj nadležnosti Skupštine.
*****
Isuviše smo dugo, generacijama zapravo, živeli u besudnoj socijalističkoj zemlji, pod zakonima čija je primarna obaveza bila da zadovolje ili jednu nebuloznu ideološku utopiju, ili neposredne koristi njenih reprezenata, komunista,

isuviše smo dugo slušali o formalnostima buržoaskog parlamentarizma, buržoaskog pravosuđa, buržoaskog zakonodavstva, da bismo odmah shvatili u kojoj je meri pitanje usvojenih običaja, procedure, forme, pitanje ozakonjenih pravila igre od presudnog značaja za funkcionisanje i očuvanje demokratije.
*****
Bez svoje suštine, naravno, demokratija je mrtva. Ali bez forme, i ako mrtva nije, ne funkcioniše. Ili ne funkcioniše kao demokratija, pa nam je svejedno postoji li ili ne. Bez forme nijedna se suština sebi prikladno i podobno ne može izraziti.
*****
Kompromis je druga reč za demokratiju, dublja možda i od “vladavine većine”, ravnopravna možda i s “vladavinom prava i pravde”. Bez kompromisa nema države, nema odnosa među ljudima, nema porodice, nema – života.

Kompromis, međutim, ne znači odustajanje ili čak izdaju svojih stavova, već nastojanje da se oni s nekim tuđim izmire do mere obostrane koristi. Osnova za kompromis je dijalog, osnova za dijalog ozbiljna pažnja poklonjena tuđim gledištima i iskren pokušaj da se ona shvate, da se pojme razlozi zbog čega se zauzimaju.

Bez toga nijedan sporazum nije moguć, bez njega nema kompromisa, a bez kompromisa – razumnog, sigurnog, stabilnog života.
*****
Demokratija jeste i biće ubedljiva građanska alternativa promašenoj socijalističkoj istoriji, s kojom budućnost nismo imali.
*****
Prvi koraci demokratije, indukovano su nespretni. Nije to prirodna, simpatična nespretnost deteta koje se uči hodu, nego šeprtljanje zrelog čoveka, zgođenog kapljom poluvekovne duhovne i moralne paraplegije, koji je, usled otkazivanja krvlju natopljenih komandnih centara u kolektivnom nacionalnom mozgu, zaboravio normalno da korača, te se tome ponovo uči.

No, gde je tu namerna nespretnost? Zar to koprcanje pileta sa odsečenom glavom, umesto ljudskog hoda, pod ovim okolnostima takođe nije prirodno?

Pa, bilo bi da naučeni koraci nisu pogrešni, a pogrešni su zato što našu rehabilitaciju pošle istorijskog šloga nadgledaju “lekari” koji su sami paraplegičari, već odavno odviknuti od prirodnog ljudskog hoda, “lekari” koji, u stvari, nikad i nisu znali kako se dobro korača.

O demokratiji I deo

O demokratiji iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Demokratija je smatrala da je dovoljno staviti čovečanstvo u skamije, pa da ljudi glasaju za kasapina koji se kandidovao za predsednika republike. Opšte pravo glasa i jednako obrazovanje za sve – te magične formule parlamentarizma postale su danas isto tako neukusne i demodirane kao šlageri Morisa Ševaljea. Bez selekcije, metodično izvedene, nećemo nikad dobiti intelektualce. Samo večite đake!
*****


Demokratski shvaćena država je suma pojedinačnih volja dobijena putem njihovog izbornog izražavanja. Tako simbolično dobijena opšta volja, koja nije ni opšta, jer joj nedostaje saglasnost, ni volja, jer je podređena umesto da podređuje, isto je tako pogodna da ispolji opštu pokvarenost kao i da sakrije svoju vlastitu.

Čak i njene demokratske mogućnosti su neobično uzane, jer se narodna volja pre izražavanja prethodno svodi na volju užih grupa, a ona na volju najužih interesa, pa čoveku nije teško da između dve budale ili dva nitkova izabere po nagonu onog koji odgovara njegovom vlastitom nitkovluku ili gluposti.
*****
Od takozvanih demokratskih blagodeti, imamo zasad samo korupciju i svađe.
*****
Suština demokratije je u pravdi, nije u funkcionalnosti. Najpre treba pravdu zadovoljiti, a tek posle videti kako će ona najefikasnije funkcionisati. Ako se od funkcije pođe – otvaraju se vrata svakoj nepravdi. Po toj logici bi onda i kazneni sistem trebalo menjati.

Napustiti načelo paravde i preuzeti i ovde načelo – funkcionalnosti. Umesto da se delikti kažnjavaju prema stepenu i vrsti krivice – sve krivce bi jednostavno trebalo umlatiti, jer je to očigledno najfunkcionalnije rešenje.
*****
Kome smeta „formalna“ demokratija, smeta mu zapravo – prava. Ko se poziva stalno na duh zakona, želi da ga zaobiđe, želi da zaobiđe njegovo slovo.
*****
Demokratije ne trpe heroizam. Demokratije se plaše heroja.
*****
Važan je prioritet demokratskih principa nad nacionalnim koji je danas (1987) u ekspanziji. Demokratija je u praksi uvek bila naporan politički koncept. Ne čudi me stoga što je i ubeđeni demokrati napuštaju čim im se ponudi neki lakši i bučniji.
*****
Sva poređenja vode zaključku da politički poredak stoji u vezi s nezaposlenošću građana. U demokratijama su ljudi nezaposleniji nego u diktaturama, iako oni koji su zaposleni ostvaruju veći nacionalni dohodak nego tamo gde su oko njega zabavljeni svi ljudi.

Stanje je prirodno. Demokratske vlade se ustežu da se mešaju u privatne stvari svojih podanika. Demokratske zemlje, takođe, izgleda da vide kuda vodi puna zaposlenost, vide da, ukoliko je više ljudi zaposleno, manje se proizvodi.
*****
Oduvek sam držao da je socijalnost demokratije isto toliko važna koliko i demokratičnost socijalnosti, i da bez brige za tuđ stomak, ni briga za tuđu slobodu nije prava. Čovek je, naravno, sasvim slobodan da umre od gladi ako hoće, ali ako izbora nema, ako nije isto tako slobodan da jede, jer nema šta, čemu mu sloboda uopšte služi?

Sloboda kojoj teži neka manjina može biti dublja i presudnija od slobode kojoj teži većina, čije je shvatanje slobode ponekad trivijalno, ali se sloboda kreće vertikalno, a meri horizontalno, a ne obrnuto, kako slobodu mere tiranije.
*****
Demokratija je, ma koliko je smatrali najboljim od svih rđavih vidova ljudske zajednice, istovremeno i njen najneprirodniji oblik. U prirodi, koja čini genetsku osnovu našeg postojanja, bili vernici ili nevernici, demokratije nema.

U čoporu majmuna, zna se ko je gazda. Tigar ne treba saglasnost koze da je pojede, niti se zmija s mišem sporazumeva oko toga ko će čiji ručak biti.

Takvo stanje stvari može biti žalosno, ali se ne sme prevideti ako iskreno želimo da nam zajednica sledi neprirodan, a ne prirodan put razvoja, i tako se spase paralele sa čoporom tigrova ili brlogom divljih svinja, u kojima odnose među jedinkama određuje isključivo snaga kandži i kljova.

Demokratija zahteva odricanje od prirodnih instikata, žrtvovanje osionog ubeđenja da smo od drugih vredniji, sposobniji, pa prema tome zaslužniji da od tih drugih budemo bogatiji, moćniji, srećniji, žrtvovanje suverenog ega neistinoj ideji neistinitpj ideji ravnopravnosti svih ljudi i njihovom neubedljivom pravu na svoj deo sreće, slobode i blagostanja.

Bitan uslov za demokratiju je kultura, ono što građanskoj civilizaciji daje duhovni smisao. Bez civilizacije i kulture, demokratije nema. Dužnost vlade je staranje o celini. Ali i pojedine grupe, i pojedinci, u istinskoj demokratiji, puno pravo imaju da se za uže interese bore. I da se za njih bore bez obzira jesu li u pravu ili nisu, jesu li u manjini ili većini.
*****
Demokratskoj zajednici svesnoj svojih ograničenosti, nedovoljnosti i mana, opozicija koja na njih ukazuje ne smeta; Ideologije koje sebe smatraju bezgrešnim, savršenim ili na dobrom putu savršenstvu, moraju takvom smatrati i svoju društvenu realnost. Zato ih svaki disonantan glas u monolitnom horu razgnevljuje.
*****
Posle skoro pet decenija života u jednostranačkom režimu, ne treba se čuditi što i građani koji sebe smatraju za demokrate i liberale izražavaju sumnju u vrednost, pa i mogućnost višestranačkog. Njihove rezerve ne potiču iz poznavanja njegovog funkcionisanja u parlamentarnom poretku i eventualnih slabosti, nego iz potpune neobaveštenosti.

Neobaveštenost je dovela i do isčezavanja potrebe za njim, isčezavanje do usavršavanja neobaveštenosti. I ako se narod u nekoj budućoj demokratskoj Srbiji suoči najpre s rđavim stranama demokratije, biće to zato što mu već pola veka nije dopuštena mogućnost da upozna one bolje i tim se putem pripremi i za rđave, kojih nesumnjivo ima.

Dnevnik B. Pekić zd. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(zc deo Ovde)

20. april 1955.

J. I. koji je skroman čovek, ne misli kao Cv. da je potrebno moralne čvrstine i izuzetne hrabrosti da bi se uprkos javnom mnjenju postalo konfidentom. Građanska hrabrost ostaje u onim vidovima koji su cenjeni i poštovani, ali je nedovoljna za akcije koje će naići na opštu osudu.



Ta hrabrost je u osnovi farisejska, licemerna i egzibicionistička. Ona najpre ne voli da bude nepoznata, a zatim da bude dovedena u sumnju. Svoju moć crpi ona iz najavljene nagrade, a ne iz intimne potrebe.

Ona liči na prestarelu primadonu koja drhće pred kritikom, i taj kontinuirani strah od ismejavanja i prezira izbija iz njenog hronično zapaljenog grla još od uvek velike arije. Da nema kritičara, ona bi cvilela kao pacov.

No kako rekoh J. I. je isuviše gospodin da bi svoju hrabrost pretpostavljao drugoj. On to i ne smatra nekom naročitom hrabrošću, zapravo ne uopšte hrabrošću, nego postupcima koji ni u kom vidu ne angažuju njegov lični karakter.

(Ovakvo tumačenje daje u jednoj prilično žučnoj kontraverzi gospodin S, C. – bedan slabić koji, zato što trpi grižu – te time pokazuje da nema hrabrosti za koju pledira – nastoji da svoje denuncijacije opravda višim razlozima ispoljavanja ljudske i protivgrađanske hrabrosti.)

On ne smatra da je činjenici potrebno opravdanje, osim onog koga sama ponudi. Činjenica je nešto vazdušasto, bez mase, inkomensurabilno. (M. R. na primer je prilično jednostavan i takoreći neposredan u svojoj tezi. On zarađuje novac i ne misli da je način koga je izabrao gori nego ma koji drugi,

i da on ne stoji ni u kakvoj vezi sa moralom – moral je nešto posebno – siguran je jer živeti nije samo po sebi ni moralno ni nemoralno. On smatra, i to će ponoviti svima njima – zanesenim budalama koje misle da su za ovakav ili onakav život potrebni posebni razlozi –

da smatra odvratnim i nekorisnim, tačnije odvratno nekorisnim sve razgovore koji se u vezi njihovog posla ne bi odnosili isključivo na taktična pitanja, takoreći prijateljske izmene iskustva nego se bavi „metafizikom denuncijacije“ da upotrebim izraz G. I.)

J. I. nije mogao da prihvati ni razloge D. V, iako su oni još pre kratkog vremena pretili da ga pridobiju za sebe, razlozi koji su se svodili na politiku čovečnosti shvaćenu široko i nekako vidovito,

u svakom slučaju znatno šire i slobodnije nego što je shvataju oni koji, prema D. V., uske nacionalno-građanske strasti pretpostavljaju pravom humanizmu, te svoje ideale i svoju predanost vezuju zaprolazni trenutak umesto da ga posvete „večitim idejama napretka“.

To je prevedeno na praktičan jezik značilo da D. V. stavljajući sebe u službu neprijatelja, zato što ti trenutni i slučajni neprijatelji takođe trenutno i slučajno impliciraju, ako ne samu večitu ideju napretka onda svakako otpor protivu ideja koje to ni pod kojim uslovima nisu, direktno se vezuju za čovečnost jer se predaje njenoj trajnosti, a ne njenoj trenutnosti.

On ipak priznaje da je izvesna „politička kuaž“ potrebna da se izabere ovaj vid otpora, koga su čistunci okrstili kao nečastan, ali on, D. V., se pita nije li verovatno, čak pouzdano da istina oplemenjuje sredstva koja se u njeno ime upotrebe.

Prema tome on energično poriče i smatra insinuacijom svako tumačenje njegovih denuncijacija, koja ne priznaje kao odlučujući i pokretački motiv najviši i nesebični hzmanizam prema ljudima uopšte, te je time opravdana nezgoda što se tako nedvosmisleno čovekoljublje mora prividno manifestovati u zločinu prema izvesnom, ovom ili onom čoveku.

B. E. se nalazi spram ostalih u jednom izuzetnom položaju koji podseća na neodgovoran položaj amatera prema profesionalcima jednog poziva, jer on denuncira po liniji spirituelnog hedonizma, po kojoj liniji sladokusac uživa u dobrom vinu a lovac u tačnim pogocima.

Što se tiče U. U., a do izvesne mere i O. H. oni se ne mogu pohvaliti višim povodima – iako su u zamenu za taj nedostatak njihovi jasni i banalni. Kod U. U. se radi o fizičkom kukavičluku.

(Tako se pokazuje da su Štajnbreherove metode globalno uzevši vrlo zahvalne, uprkos toga što su zatajile u slučaju I. J. ako se apstrahuje za Štajnbrehera sasvim neverovatna, nelogična, uvredljiva čak i pomalo opasna pojava uspeha, onda kada on više nije zahtevan.)

A kod O. H. se radi o konkretnom čovekoljublju koje podseća na žrtvovanje jednoj određenoj osobi, jer O. H. nikad ne bi – on smatra pitanjem časti da to izjavi i pitanjem korektnosti sa njihove strane da to prime k znanju – toliko se ponizio da nije bio ucenjen životom njemu jako drage osobe.

O. H. je iz tih razloga uvek u stanju povišene indignacije nad njima, njihovim poslom i najzad nad samim sobom. On ne smatra međutim – u tome i jeste nejgova odgovornost – da je dovoljno priznati greh. Ne, greh se mora iskupiti.

Dalji razvoj ove otpadničke misli mogao je i I. J. tačno predvideti, što je i saopštio u jednom razgovoru B. E.-u, čiji ga je sportski duh i navika da fer igra, obezbeđivao od denuncijacije. („Ovaj čovek će loše završiti“.) U čežnji za moralnom rehabilitacijom O. H. odlazi u šumu gde ga smesta i bez nepotrebnog odugovlačenja obese. (ze. deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić zc. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(zb deo Ovde)

17. april 1955. (nastavak)

Neobična pustolovina u prvim stranicama dnevnika sa “granom koja je Žilijenu bila najprikladnija” nagoveštava biblijsko rešenje. (Obratiti pažnju na finale ”Vetar sa prozora”.) Izvesna korektna i uzdržana modifikacija ne bi nimalo škodila mitosu da ga oslobodi sladunjavosti.



Inače J. I. je ironičan spram opšteg, načelnog poretka stvari, a nikako prostački ciničan prema ljudima. Jedan fini duh se nikad ne ruga neizbežnom u pojedinostima, nego u njegovom univerzalnom vidu. Čovek može mrzeti zakon virtuelnog pomeranja ili Majerov, ali ne i stroj koji se tim zakonima pokorava.

Zatim uzgred i prva sređena „taktika senki“. Obzirom da su devedeset posto ljudi bolji ili lošiji konfidenti, mogu se nadati da će lnjiga biti dočekana sa zadovoljstvom učenika koji su dugo bili lišeni prvoklasne stručne literature u domenu cinkovanja.

(Gospodin T. D. i onom klipanu B. K. treba poslati primerak sa posvetom.) A onda, kao što rekoh, u jednoj asocijativnoj regresiji, povratak na sam izvor mitosa o Judi. Mesija između dva razbojnika na Buvljoj pijaci.

J. I. naprosto oseća da ga mora videti da mora videti sam početak. Tamo doživljava on napad smeha, sličan onom što ga ima kasnije nad „Žilijenovom najprikladnijom granom“.

Moglo bi se kazati da je vraćanje na izvor mita, učinilo kraj stadiju mirovanja u korist nekog najpre laganog, a onda sve bržeg i vrtoglavijeg vrtenja unutrašnjosti. Stadijum teskobe. Možda, ali ne sigurno jedna etička kontraverza.

Teskoba, međutim, nije nikakva hrišćansko-socijalna griža, ni univerzalna odgovornost preuzeta rođenjem, jer se ne obraća stvarima pojedinačno, nego ih apsorbuje u celini, takoreći jednim gutljajem te je te stvari uzete integralno i čine.

Uporedba sa tihom invazijom neke zaraze nije daleko od prave slike stanja J. I. On oseća svoju nesaglasnost sa lelujavom konturom struje koju ceni. Osećanje je toliko difuzno da jednako može poticati od moralne odgovornosti kao i od prioritičnog kutnjaka.

Misao onda preuzima osećanja (zato sam i predlagao kontraverzu) preodgoj ga prema logičkim kategorijama i pošto nasledno pati od manije analogija strpa ga ovde ili onde već prema broju zajedničkih odlika.

kakav nedužan postupak koji ipak daje sasvim naopake rezultate. Ili misao stvara osećanja iz događaja kao kipar Veneru iz gline. Inače bi majmun bio galantan kao princ Konde.

Čak i u ovom stadijumu J. I. je neka vrsta dobro upućenog gosta, intelektualnog Sanjina, jedna neobično neobavezna spodoba i prema svojim klijentima, premda izraz „klijent“ ne odgovara baš sasvim onome što hoću da kažem.

Ali šta se događa kad se telo opet zapupi i porodi telo straha. To napadno asocira „granu koja je Žilijenu izgledala najprikladnija“ iako se J. I. više ne smeje kao nekad nad lesom pesnika iz koga je nikao vrtić krasuljaka i ruža, nego samo smeši umom, pa ni to naročito i uspelo.

Neobavezan cvet postaje trn, iako za sada još uvek okrenut prema nutrini i odaje muku koja podesćana izliv žuči. Ljudi zbog toga ne treba da se brinu – J. I. je nezavistan od raspoloženja i stoji nekako iznad sebe. Kroz čitavu zimu 1943, na 1944. J. I. ima gadan osećaj da se nalazi u gvozdenoj krleci koja se sužava proporcionalno sa teskobom.

No njene zidove ne vidi čak ni onda kada se upućuje tamo gde je magla najgušća, jer ona nestaje kad u nju stupi te se pomera u još mutniju neizvesnost. Nevidljiva pogibelj ga sledi. On sledi tu nevidljivu pogibelj, ali razmak između njih izgleda uvek isti, iako se na neki visceralni način smanjuje.

(Kao i Jozefa K. i njega su osudili, a da on ne zna ko, i da ne razume iako zna zašto. No on je u prednosti nad Jozefom K. jer je svestan uzalodnosti priziva i žalbi. Priziv je jedino u ličnoj pobuni. Tako nastaje krug: apsurd = revolt = apsurd.)

Oseća se kao jedan od stogova sena pred Buridanovim magarcem. U međuvremenu čita Bergsona i doživljava ponovni susret sa gospođom doktora M. U početku on je bio Ahasfer koji kuca pred nemim vratima. Na kraju J. I. liči na bubu u martu. (Faza katalepsije. Apsurd je dobio fizički korelat.)

Uostalom i mart je 1944. godine. Nemogućno je izmaći sve da i želi, ali po svemu sudeći J. I. to i ne želi. Između mrtvila i smrti skok je manje neugodan i nagao nego neposredno iz živosti, a pokadkad ako čovek ima naročitu sreću on i ne zna kad već nije. (Još jednom koncipirati „Vetar sa prozora“.)

J. mi oprezno daje na znanje da se video sa Dj. Izgleda da je i Građanin bio prisutan. Između „lavaboa koji su pokvareni“ i „veze koju treba po svaku cenu održati sa večitim idejama“ ima više srodnosti nego što je u prvom momentu bilo slobodno pretpostaviti. No, časopis svakako nije sasvim blesava zamisao, iako nije ni sasvim inteligentna. Upravo je na zlatnoj sredini.
(zd deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić zb. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(za. deo Ovde)

17. april 1955. (nastavak)

„(...) Na međunarodnim konferencijama u Đenovi i Hagu (april – jul 1922) imperijalistička diplomatija pokušava da stvori ujedinjeni front protiv Sovjetske zemlje. (...)“



(Pada mi na pamet da pored optužbi za špijunažu i frakcionašku delatnost, Sovjeti u svojim međusobnim obračunimavrlo retko, gotovo nikad ne koriste Brutove razloge.)

„(...) Ali Lenjinova diplomatija jasno je uvidela borbu koja se vodi u taboru imperijalista, i uzimajući u obzir te međunarodne protivrečnosti, ona je znala da razbije antisovjetski front, (...) Podvojenost i nestabilnost u taboru kapitalističkih zemalja ispoljile su se u činjenici zaključenja sovjetsko-nemačkog sporazuma u Rapalu – 16. aprila 1922. (...)“
(„Istorija Diplomatije“ u redakciji Potemkina)

24. avgusta 1939. ponovila je to uviđanje te je pod sličnim okolnostima sovjetska diplomatija potpisala sa Nemačkom pakt o nenapadanju sa dopunskim protokolima i tajnim klauzulama, koji su dozvolili Adolfu Hitleru da se bez rezerve angažuje na drugoj strani.

„(...) Shvatam državu, državni život, politiku kao i čitav život zaista sub specie aeternitatis. (...)“
(Tomas Masarik)

U svojoj osnovi Platonova integracija, u izvoru teokratska sklonost u rezultatu samo je pristojno interpretirana demokratija.

Međutim, bez obzira na ishod, sub specie aeternitatis (Glen Miler – „Perfidija“) važe samo one doktrine koje pogoduju samosaznanju te večnosti.

Ovde je čovek, sa svim svojim „izvornim“, „nezastarivim“, „neprikosnovenim“, „prirodnim“ i svim ostalim pravima kojima su ga snabdeli plemeniti sanjari tipa Rusoa, neobično mizerno i ništavno zastupljen, te nije pitanje da li će ovaj ili onaj oblik vladavine biti u saglasnosti sa ljudskom srećom nego da li će taj oblik vladavine biti saglasan sa ne-ljudskom opštom istinom, čiji je deo čovek. (Glen Miler: „Pensilvanija 5600“)

18. april 1955.

Treba gledati sunce kad se rađa. Sunce taj podvig ponavlja. Samo strpljivim i umešnim ponavljanjem čovek se urezuje u vreme.

Dugo se ne da naslutiti ko je J. I, tačnije rečeno dosta dugo izgleda da nije ni potrebno da on bude nešto drugo nego kontemplativni amater, vrlo seriozan svetok jednog običnog života.

Zatim sledi suva i samopouzdana (time se kaže i tašta) registracija njegovih poduhvata. Ona po svojoj empirijskoj strogosti lišena svake strasti i ličnog užitka, podseća na protokol o eksperimentima nad zamorcima. To je faza emocionalnog pranja ruku. I egzekutor obavlja posao bez ličnog angažovanja.

Zašto to ne bi mogao i jedan konfident. Legenda o izdaji Isusa Nazarećanina kao jedva primetan crtež isoid pripovedanja J. I. Najmanje što se može utvrditi upoređivanjem je identičnost logike jagnjeta i vuka. Zašto je J. I. odao Vođu tek pošto više nije bio prisiljavan da to učini.

(33 dana trpi J. I. paklenu torturu i ćuti. Trideset trećeg dana puštaju ga kući. Nakon jedne nedelje on progovara.) Genzamanski poljubac čisto sportske naravi, uključio bi prethodni užitak, koji u preludijumu nije postojao. Neko je izjavio, možda Sartr, da mi pupimo.

Odista, u jednom naoko banalnom minutu, čovek se razdeli kao peranospora te novim telom, ako se tako sme reći, predoči starom, osobine koje šire užas. O ti, večito, nezaustavivo i bezrazložno klijanje! Ko te može predvideti i znati šta dan posadi u njemu? Ko može isčupati biljku pre nego nikne? A ko sme, kada to učini?

(Nedelja klijanja je ležala između puštanja J. I. i Genzamanskog sastanka. Što se dan više bližio on je sve više morao da klija. I biljka je nikla uoči sastanka. (zc deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić za. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(z. deo Ovde )

17. april 1955. (nastavak)

Psihološke, socijalne, ekonomske, etičke i filosofske komponenete koje su u ciklusu pravne istorije čovečanstva našle izraza te formirale običajne i krivične propise.

Projektuejem opus o Njegovan-Turjaškima. Dnevnik o njima, koji po ugledu na “Dnevnik kovača lažnog novca” ilustruje problem Njegovana, te predstavlja opitnu laboratoriju u kojoj se realnost proverava prema umetničkoj logici i odabiraju modeli za njegovu stilsku transpoziciju – ima već više stotina stranica.



(Očekujem iz Niškog KPD genealogiju koju sam radio u zatvoru 1950. godine i koja je bila zaplenjena od Uprave.)

S druge strane „Dosije broj III“ posvećen autentičnim dokumentima kao i izvacima iz njih naročito u vezi JUB-a i Jadransko podunavske banke, kao i materijal koji se odnosi na suđenje 1949, „deci Njegovan-Turjaških“ registrirano je pod pov. broj 527-49 u Okružnom sudu za Grad Beograd.

Čitav bi opus obuhvatao pored nekoliko eseja, uglavnom monografije, novele, romane i drame o Njegovan.Turjaškima.

U novelama i storijama koje sam nazvao „Anali o Njegovan.Turjaškima“ pokušao bih da opišem izvesne velike sate u životu nekih članova ove kuće po metodi koju sam, upravo u okviru „Anala“ upotrebio u „Trijumfu Antonija Njegovana“.

U monografijama pisanim na sažet i samo mestimice lirski obojen način istorijskih monografija Cvajg-a i Andre Moro-a, obuhvatio bih biografije nekoliko izuzetno interesantnih Njegovan-Turjaških.

(Ivan Njegovan, Georgije Golovan, Hristijan Turjaški, Jakov-Urlik Turjak, Evgenija i Teodora Njegovan, Hristina Georgija, etc.)

Osim nekoliko romana po tipu „Avantura pukovnika Emilijana Turjaškog“, „S one strane zida“, „Dnevnik jednog konfidenta“ (koji inače spada u egzistencijalističku tetralogiju pored „Blaženi život Davida Gnjide“, „Salupe i tornada“, „ON i JA“ i „Ovde razapni šator svoj Davide“) centralno mesto u opusu bi pripalo panorami „Sudovi lončarski Dosije pov. broj 527-49“.

Prvo se delo deli na tri trilogije. Prva „Njegovan-Turjaški“ („Hod kroz Aricisku šumu“, „Zlatna grana“, „Stražite, stražite, jer jaću doći“) bavi se tom moskopoljsko-grko-cincarskom porodicom kao i njihovim germansko-kranjskim i mađarsko-vojvođanskim rođacima Turjaškima i Golovanima za vreme njihovog zlatnog doba, po prilici od polovine XIX stoleća do pred I svetski rat.

Drugi deo („Neimar“, „Cvetni trg“, „Grobljanska ulica broj 61“) obuhvata stagnaciju kuće i prve simptome propadanja sve do 1941 godine pod zajedničkim naslovom „Cveće za mrtve“.

Treći pod naslovom „Ostrvljani“ („Arhipelag : Njegovan“, „Okean“, „Prognanici sa Ostrva“) opisao bih njihov definitivan slom u ratu, revoluciji i emigraciji sve do 1948. godine. Ova bi dakle hronika zahvatala vreme između dve revolucije, one od 1848. i one od 1948. godine.

U drugom delu opusa, koji bi tretirao sudbinu naše generacije koja se direktno i nepogrešivo nadovezuje na sudbinu Njegovana, a pod naslovom „Dosije pov. broj 527-49“ („Obdelavaj vrt svoj anđele“, „Staklena bašta“, „Gljive i gnojiva“)

dao bih stilizovanu biografiju ’Njegovanskog poroda’ koji pokušava da obnovi, naravno uzalud, napadačku violenciju i postolovne poduhvate svojih predaka, te završava na opruženičkoj klupi države, a možda i istorije.

Osim toga ovom bi opusu posvetio nekoliko drama koje su delom već napisane, a delom tek zamišljene ili samo komponovane:

„Knjiga sa jednim pečatom“, „Ključevi od noći“, „Maksimilijan Njegovan“, „Čovek u ljudskom obliku“, „Teodora“ (iz dramskog ciklusa „Njegovan-Turjaški“),

„Reakcionari“, „Na belom kamenu“, „Bastion Kraljice Natalije 7“ (iz ciklusa „Reakcionari“), „Svetkovina“, „Slučaj emigranta Ulisa Njegovana“ (iz ciklusa „Beograd 53“), „Obucite se u haljine bele i sačekajte“, „Uljez u svetlost“ (iz ciklusa „Plima i oseka“). (zb. deo Ovde)

O čoveku III deo

O čoveku iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Nema sumnje da je čovek nesavršena biološka organizacija, ali koju bi svako usavršavanje izbacilo iz čovečnosti, jer verovatno je bitan deo osnova naše čovečnosti upravo u toj nesavršenosti biloškoj.
*****
Čovek je potpuno nemoćan da ma šta promeni u svetu u kome živi, sve zavisi od njegove sudbine.
*****
Saznanje da je čovek magarac pomaže da to bude lakše.
*****
.
*****
Čovek je zavisan od razuma kao bolesnik od bolesti koja ga ubija.
*****
U civilizaciji imitacije života, čovek je i sam imitacija – veštačka tvorevina.
*****
Prestao je večni rat prirode i čoveka. Čim je shvatio svoju moć čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u uređenom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen.
*****
Samo je čoveku dano da postoji bez ikakvih razloga.
*****
Nelogično je preduzimati nešto zašta se unapred ne zna kako će ispasti. Međutim ljudska je navika da od posledica svojih činova saznaju da li ih je uopšte valjalo činiti.
*****
Smisao života je isključivo ljudska izmišljotina, možda i potreba, ali koliko stvarna, koliko izmišljena, nise mogu dokazati ni milioni godina postojanja ljudi. Priroda umire kada se „pokvari“, a ne kada više nema „šta pametno da radi“. Potok umire kada presuši, ne kada više nema šta da navodnjava ili kada iščeznu ribice koje u njemu plove.
*****
Oročenost u vremenu je bitno svojstvo čovečnosti.
*****
Kod ljudi je često upravo besprekorno funkcionisanje motivacije dovodilo do omašaka, pa i teških nevolja. Jer kod njih je greška mogla značiti i dobru nameru koja se van njihove volje izopačila u rđav čin ili sa njihovom voljom, uz još uvek lepu nameru, u posledicu koju samo oni, opštem mišljenju protivno, smatraju dobrom.
*****
Čovek greši iz zle ili dobre namere, usled neznanja ili emotivnih predrasuda, često i slučajno. Polje njegovih motiva je beskonačno.
*****
Čovek ima sve što je potrebno za osvajanje Univerzuma, sve kreativne sposobnosti, imaginaciju, neograničeni egocentrizam, bezobzirnost i prema sebi i prema svim drugim oblicima egzistencije, nagon za održanjem, strah od smrti i osećaj izabranosti, iluziju pozvanja.
*****
U polumajmunska i varvarska vremena sa čovekom se jedva šta važno događalo. Ljudi su se uglavnom međusobno tamanili. Za hiljade godina od silaska sa drveta do protoistorije u dolinama velikih reka naoštren je kamen za ubijanje, iscrtan u steni prvi crtež, praotac svih budućih iluzija, rđavo shvaćeno nebo i od groma pozajmljena vatra.

To je sve. U tome su imali svešto je bilo potrebno da istoriju dovedu dovde. Sa pogrešnim tumačenjem neba i od groma ukradenom vatrom u ljude je ugrađen i pad Troje, i najezda Doraca, i upadi Higsa, Peloponeski i Punski ratovi, seobe naroda, mongolska osvajanja, stogodišnji rat, Napoleon pred Moskvom, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat.
*****
Laž kojom nas racionalizam hrani jeste učenje da je taj čudesni čovek tu da pobedi, ukroti, savlada i najzad izmeni prirodu (u smislu životne sredine, i u smislu njihovih zakona), koja se, očito rđavo smišljena, najčešće javlja kao opstrukcija našem neizbežnom hodu per aspera ad astra.
*****
Čovek se može snaći s pametnim a nesavesnim čovekom. Može na kraj izaći i s pametnim koji ima savesti. Ali, kako se sporazumeti sa savesnim bez pameti?
*****
Čofek je mrtav kad se zapita čemu, pa ne umedne na to odgoforiti.
*****
Životinje se ne ubijaju. Svetinja sopstvenog života, kad se tuđ život ne poštije, usađena im je instinktom vreste kojoj pripadaju, kojoj služe.

Ovakvu pripadnost čovek već milenijumima ne poznaje. Pripada sebi, sebi služi, privremeno i povremeno obuhvatajući ono što voli ili mu treba, ali uvek sposoban da se kao jež skupi u svoje bodljikave razmere i preduzme čin koji ništa do sebe u obzir ne uzima.

Takav je čovek, prognanik iz čovečanstva, mogao, smeo, umeo da se ubije; životinje, zarobljenici ciklusa, nisu to mogle, smele i umele.
****
Čovek se proučava u prašumama, jer ga na ulicama više nema. Na ulicama su danas samo – mašine. Potpuno je svejedno da li su u izvornom manufakturnom ili izvedenom ljudskom obliku.
*****
Biti antropolog u prvom redu znači spoznati osnovnu besmislenost svih ljudskih opredeljenja. Naročito političkih.
*****
Ukoliko čovek ima pred sobom viši cilj, sve više je nalik na robota, sve više rob programa.
*****
Čovek se ne sastoji samo od nagona i čula kao životinja. Ali nije ni duh, jer ima telo. Čovek nije ni kamen, jer ne čeka da ga drugi pokrene, nego ima svoju volju. Jedino ga duša od drugih načina postojanja razlikuje. Čovek je neizvesnost. Neuporediva sila brige. Opojnost zebnje.
*****
„Ekspert“ danas označava čoveka koji je u svim stvarima izvan svoje uže struke idiot, a u struci uzorna neznalica.
*****
Hoće li čovek biti svetac ili veštac, ili možda oboje, određuje život.
*****
U antropološki epos uvelo me je zanimanje za prirodu čoveka, za njegovu suštinu, a iznad svega osećanje da živim u tuđem, naopakom, pogrešnom svetu, civilizaciji koja ne saobraća s autentičnim duhom humaniteta, u istoriji koja izgleda kao ljudska ali ljudska nije, ne samo zbog svojih promašaja nego, pa i više, zbog svojih “uspeha”.

Ulovila me je zebnja, a tamo zadržala hipoteza da je napredak – kako je u našoj ekstremno materijalističkoj, mehaničkoj i automatizovanoj civilizaciji zamišljen u prosvećenim, pozitivističkim umovima, planiran od svih doktrina realne politike i oba, prividno protivrečna, a stvarno ontološki podudarna generalna socioekonomskog smera – put u neizbežnu degeneraciju osnovnih pretpostavki pravog ljudskog života.

O čoveku II deo

O čoveku iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Istinski živ čovek ni u šta nije siguran, ni s čim nije gotov. Njemu je sve izvor brige i strepnje.
*****
Čovek je uvek nečemu rob. Uvek se nadje nešto da ga zajaši. Ako nikog ne nosi, nosi sam sebe.
*****
Ljudi koji, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo uslova i razloga ni da ih imaju.
*****

*****
Čovek koji je preživeo automobilsku nesreću posle mu ni fijaker nije dovoljno siguran.
*****
Sve što ti treba možeš i u sebi naći. Izvan sebe naći ćeš samo što si tamo ostavio.
*****
Svako pitanje je izokrenuta projekcija odgovora koji u sebi nosimo. Svaka tajna, s čijim se odgonetanjem mučimo, samo je fotografski izokrenuta projekcija neke naše unutrašnje istine. Inace, nikad ništa ne bismo ni saznali. Sve što ne znamo, negativna je projekčija naših znanja. Sve što iz sveta dobijamo, ravno je onome što smo u svet uneli …
*****
Čovek preterano samopouzdan i koji ne ume da se brine, to je za trgovca i državnika mana koja najskuplje košta.
*****
Ne može se očekivati da jedan uvek samo troškove stvara, a drugi da ih jednako plaća.
*****
Čovek ne ostaje čovek zato što je odabrao da čini izvesne stvari, nego zato što je odabrao da ih čini na izvestan naročit način.
*****
Sartr je rekao da čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da kaže izvesne stvari, već što je odabrao da ih kaže na izvestan način. Čovek, takođe, ne ostaje čovek zato što je odabrao da čini izvešne stvari, nego što je odabrao da ih čini na izvestan naročit način …
*****
Čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan čovek, kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost.
*****
Čovek koji jednako misli o lepom i unosnom – lep je, ma kakav da je inače. I najlepši na mizerijama poružni. I najubavnijem gubici pokvare izgled.
*****
Svođenje, redukovanje čoveka na predvidljive veze između uzroka i posledica uvek je bila odlika kako tehnokratske inteligencije tako i racionalnog humanizma, i tu je ležala tragedija koju je Berđajev objašnjavao, a Dostojevski naslućivao, govoreći o svim onim ljudskim porecima u kojima se, za račun navodnog dobra, uništava ljudska sloboda.
*****
Stvar nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo – šta smo.
*****
Regresija prema praoblicima nije i vraćanje suštini, jer suština nije u formi. Suština praoblika je u svim oblicima koje taj praoblik slede. Zato Boga treba i tražiti u čoveku – obliku iz praoblika.
*****
Nije uopšte važno gde čovek živi i kada živi, ako nastoji da se sa svojim životom, sa samim sobom što bolje upozna, da svoju svrhu, svoj smisao spozna, što pre i što dublje.
*****
Čovek nije ono što jeste, čovek je uvek ono što jeste umanjen za ono što je mogao biti.
*****
Izreka veli – čovek nikada ne može dva puta skočiti u istu vodu. Može, jer voda je uvek ista, samo je čovek drukčiji. Izreka bi trebalo da glasi – u istu vodu nikada ne može skočiti isti čovek dva puta.
*****
Ako zaboravite šta ste – vi postajete ništa, ako zaboravite ko ste – vi postajete svako.
*****
Istočna medicina tvrdi da da bi bio zdrav čovek s vremena na vreme mora bolovati. Shodno tome mora on s vremena na vreme biti lud da bi dublje mislio i slep da bi dalje video. Da li to, međutim, znači da od vremena do vremena mora biti mrtav da bi uistini živeo?
*****
Čovek kod drugih najviše mrzi one osobine koje je najteže savladao ili bar nekoj kontroli podvrgao u samom sebi.
*****
Individua, njegova sloboda i njegovo pravo stoji, načelno, iznad prava zajednice sve dotle dok se ne kosi sa najopštijim interesima te zajednice, odnosno sa interesima drugih ili druge individue.

Zajednica se ostvaruje putem balansa između prava mnogobrojnih pojedinaca ili udruženih grupa, a ne na bazi prava bilo koje grupe, bilo kojih pojedinaca, bilo koje klase nad drugom.

O čoveku I deo

O čoveku iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Čovek mora osetiti istoriju u sebi, da bi je stvarao izvan sebe.
*****
Samo strpljivim i umešnim ponavljanjem čovek se urezuje u vreme.
*****
U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput ako ga na zidu dočekuje već zakucani ekser?
*****
Prvi čovek postao je s prvom maskom koju je stavio na svoje lice, da dočara demone i umilostivi bogove. Ovu lošu naviku nije izgubio ni do danas. Ima političara koji prostu činjenicu pozorišnog porekla čoveka ne bi smeli da zaborave!
*****

*****
Kad se rađa čovek ne zna šta dobija. Kad umre ne zna šta gubi. U oba slučaja pred njim je i iza njega - neizvesnost.
*****
Čovek bi sa podjednako strasti hteo da se pretopi u istovetnost, ali ako može i da sačuva sva svoja razlikovanja, do kojih mu je stalo.

On bi voleo da ne strši tamo gde bi ga vetar mogao slomiti žestinom koja više ne bi bila podeljena, ali i da izbija iznad ravnice, tamo gde nije podeljena ni njegova svežina. Strah od nerazlikovanja.
*****
Veliki su govornici uvek imali nešto demonsko u svojoj prirodi, nešto što je umelo da se nevidljivim kandžama domogne ljudske strasti i da ih podigne na visinu rodoljublja.
*****
Čovek bi zaista morao da bude uvek jednosmislen: da živi sa jednom ženom bez prestanka i sna (čak i u snu) i to uvek sa jednom istom ženom – jer se samo tako postiže svrha.

Kontinuirano prodiranje u svoju ljubavnu istinu – izvesno vreme, a onda više nikad; da se nahrani jednom zauvek, da sanja jednom zauvek, da čuje muziku jednom zauvek, da mrzi, strahuje, čezne, prezire, da bude ravnodušan jednom zauvek.

Trebalo bi zaista da postoji vreme za sve, kao što kaže Propovednik, ali da u tom vremenu ne budemo sposobni da se obmanjujemo izgovorima.
*****
Buđenje je neka vrsta rekreiranja. Stvaram svet iz ničega; jedan drugi uništavam. U polusnu, međutim, oba se sveta prožimaju, trajući na istom mestu kao senke mnogobrojnih predmeta, koji se u poruzi fizici, nekim čudom poklapaju.

I što je najprimamljivije – ja postojim u svim tim svetovima, služeći se samo jednim telom.
*****
„Konzekutivno ja“, eto sa čime se treba saživeti. „Kontunuelno ja“, eto čega se treba odvići.
*****
Čovek nije penzioner, to nije nikakvo zanimanje. On je penzionisani knjigovođa, penzionisani ministar, penzionisani profesor, radnik, sudija, nameštenik, ali ne penzioner.
*****
Više volim vaspitane hipokrite, nego nevaspitane „istinoljupce“. Sa ovima se lakše živi.
*****
Kad se bogataš u dronjke obuče, to je uvek poruga stvarnoj bedi ... Čovek mora biti ODISTA bedan, pa da ima PRAVO bedno da izgleda.
*****
Ne ubija se čovek kad spozna da je svinja, nego kad uvidi da ni sve ostalo nije od njega bolje.
*****
Čovek je kompromis između životinje i Boga.
*****
Čovek se u svetu nalazi u neprijateljskoj tuđini, okružen zagonetkama, ograničenjima i nerazumevanjem. Bez ikakve efikasne odbrane prepušten je smrti.

Njegovo je osnovno raspoloženje strah, njegova situacija usamljenost, njegov odgovor očajanje, a njegova odbrana povlačenje u vlastitu egzistenciju. No budući da je strah sadržina i te egzistencije – strah nez granica i forme, jer ne zavisi ni od kakvih granica niti od kakve forme, kojih smrt nema – to povlačenje liči na bekstvo od lava u lavlju špilju.

Ali bekstvo koje, paradoksalno, spasava. Ono priznaje smrt da nas formira, prihvata njenu izvesnost, ali je pretvara u egzistenciju. Egzistencija i nije drugo nego izdržavanje neodređene mogućnosti umiranja.

Strah je prema tome gradilački, a ne razarački faktor života. Ono što jača strah, jača i egzistenciju.
*****
Čovek koji ne zna da fotografiše i vozi kola – danas, taj je zapravo još na nivou majmuna.
*****
Šta je čovek bez prošlosti? – Srećan.
*****
Ja ne verujem da ima naroda čiji grb sa tolikom preciznošću izražava ono što nam kao naciji nedostaje …
*****
Humana skrama koja čoveka odvaja od zveri tanja je od gaha na ogledalu, i u ogledalo se neprestano mora duvati ako želimo da se ona održi.

O čovečanstvu II deo

O čovečanstvu iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Od početka čovečanstva uvek je postojala neka greška, neka zabluda koja se terala kao istina. Kad bi se doteralo do kraja, greška se uviđala, ali je sve već bilo završeno. Ostajalo je uvek da se pokuša sa drugom greškom, novom zabludom.
*****
U jednom čoveku uvek je i celo čovečanstvo Sva njegova istorija. Prošla i buduća. Sve njegove mogućnosti. Iskorišćene kao i neiskorišćene.
*****
Kao što se bolesnik ne može lečiti bez anamneze – napamet, ni čovečanstvo se ne može budućnosti domoći bez svesti o vlastitoj prošlosti. Gde se stiže određeno je onim odakle se polazi.

Kraj je uvek u Početku. Početak ima u sebi i svoj Kraj. Čovekova je prošlost šifrirana, ponekad i bukvalna, slika njegove budućnosti.
*****

*****
Potrebna je jedna fundamentalna duhovna revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same osnove naše tzv. humanosti. A ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj onog presudnog momenta, u kome nas je izbor materijalističke alternative doveo dotle da nas Smak svih alternativa čeka iza prvog istorijskog ugla.
*****
Razmišljam o tome šta smo sve uništili svojim progresom, šta sve oskrnavili svojom antropocentričnom samoživošću. I kad će i kakva kazna doći da sa nama svede račun. Hoćemo li potonuti kao što je potonula Platonova Atlantida, ili ćemo drugoj biološkoj vrsti ostaviti samo – ružnu uspomenu na Veliki potop.
*****
Razlika između božanskog pašnjaka i ljudske pećine, večna je razlika između naših nada i istina, naših utopija i realnosti, naših istorijskih ciljeva i naše istorije, a možda i ljudske iluzije i ljudske sudbine.
*****
Krucijalni problem našeg čovečanstva je usklađivanje opšteg prava na sreću s opštim pravom na pravdu.
*****
Genetička memorija vrste nastanjena je uspomenama na okrutnosti i bezumnosti prirode zemljotresima kojima je drobila ljude, vulkanskim erupcijama na kojima ih je pržila, sušama kojima ih je morila, pošastima kojima ih je trovala,

poplavama kojima ih je davila, toliko da prava povest svakog naroda ne počinje od njegovog stvaranja, već uvek od prvog mitskog potopa što ga ne uništio.
*****
Postalo je izvesno da se atomska bomba ne može baciti na Sibir, a da ona ne pogodi i Aljasku; da genocid što ga vrši glad u Etiopiji nije više nešto što se tiče samo hrišćanskih moralnih interesa bakalina u Londonu, koji se može potkupiti sa nekoliko penija bačenih u kasu milosrđa,

da su u pitanju interesi njegove vlastite egzistencije, jer današnja beda Etiopljana biće sutra nezaposlenost Londonca.
*****
Mi uništavamo i svoje dobre instinkte zato što smo pogrešno protumačili svoje interese, rđavo izabrali svoje ciljeve. Što mislimo naopako, osećamo pogrešno, postupamo rđavo. A to je zapravo ista stvar.

Zamislimo da je umesto ovog tipa nagona za održanjem, koji misli samo na sebe, ugrađen u nasu biološku matricu neki koji, između ostalog, zabranjuje ubijanje, jer je osuđen, programiran da misli i na druge.

Da je ubistvo nemoguće. To bi temeljno izmenilo koncept civilizacije. I danas bismo se mogli možda baviti ugodnijim temama.
*****
Ne treba biti zaljubljen u realnost, ni na veru se podavati takozvanim očiglednostima. Od njih nema ničeg prevarnijeg. Imajmo oko i uho i za ono što je iza te realnosti. Možda je upravo tu ona šansa koju tokom vremena tražimo.
*****
Mislim da su problemi suštinski uvek isti i biće to sve dok Vrsta ima ovu prirodu, dok je u ovom modelu čovečnosti, ali da njihova rešenja nisu uvek ista. Mimo univerzalne, mitske potke postoje i ekskluziviteti (ne tek dekorativni), svojstveni samo jednom vremenu.

Pletivo je isto, ali su šare različite, i one, upravo te šare, a ne pletivo, predmet su književnosti. Pletivo je tema drugih disciplina, premda, naravno kao najuniverzalnija od svih, mazda čak i od filosofije, ne može u potpunosti izbeći da se i njime bavi. Pletivo, najzad, utiče na kakvoću šara, kao što od ovih zavisi izgled pletiva.
*****
Kada je suština naopaka, nijanse, čak i neznatne, mogu za nas i naše lične, pojedinačne živote biti važne, ali za čovečanstvo u celini i njegove perspektive one nemaju mnogo vrednosti.
*****
Svi smo prošli kroz racionalističku školu antropocentrične arogancije. Od detinstva smo dopingovani ubeđenjem da je Homo sapiens kruna prirode, i njena svrha, ako je ona uopšte ima; ukratko - kraj svih svinjarija koje preduzimamo i kao pojedinci, i u raznolikim zajednicama, i kao Vrsta, kraj očitih naopakosti što ih raskošno demonstrira humana istorija – da je covek jedno čudesno, uzvišeno, na napredak prosto osuđeno biće.

A kad u to posumnjamo – jer živimo, pa nekog đavola i sami vidimo – onda nam se veli da se strpimo: veličina čoveka, naime, nije toliko u onome što on već jeste, koliko u tome što tek može biti.

Nije u njegovim aktuelijama već u nekakvim imaginarnim neograničenim potencijalima, garantovanim svešću, koju, osim nas, pouzdano niko nema u Univerzumu. (Uostalom, to je još i dobro. Dva ovakva sveta bila bi stvarno previše.)
*****
Kao što se čovek ne može lečiti bez anamneze, ni čovečanstvo se ne može bolje budućnosti domoći bez svesti o svojoj prošlosti.
*****
Ovo što ja radim u “Zlatnom runu” približava se donekle Jungovom tumačenju arhetipova, s tim što ja izvodim ovo tumačenje iz čisto psihološke sfere, bez obzira što je ona ovde uzela svoj kolektivni oblik, i prenosim ga u ontološke sfere.