(t deo Ovde)
11. april 1955. (nastavak)
Platonova odvratnost prema plutokratiji (paradoksalno boljševici zadaju udare plutokratiji samo zato da bi je vaspostavili na široj osnovi) ne opravdava se samo time što ona podstiče kod gomile prostačku težnju za izjednačavanjem – ta težnja postoji bez obzira kakva je prednost ili čak nedostatak u pitanju,
jer dovoljno je posmatrati pijanicu u kavani, pa opaziti kako svi prisutni nesvesno teže da se dovedu u slično stanje – nego pre svega činjenicom da novac predstavlja lako premostivu društvenu barijeru, te postaje dostupan jednom čoveku u vidu prevare, a većem broju ljudi u vidu revolucije.
Demokratske revolucije se preobražavaju u nepotrebnu i besciljnu tiraniju što strahuju od one iste raspojasanosti i niskih strasti koje su je dovele na vlast ili barem učinile da je poželi.
S druge strane takva vlast je po pravilu, ali prilično logičnom pravilu, najnepomirljivija prema pobunama one klase koja joj je obezbedila pobedu.
Ja nisam čuo za neki radnički štrajk u komunističkoj zemlji, ali sam siguran da bi protiv njega kao protiv nečeg neprirodnog i zato stostruko opasnog, bila upotrebljena sredstva koja bi se primenjena na neprijatelja smatrala nepotrebno okrutna.
Kad Platon opisuje nužno sleđenje lošije vladavine iz loše, on kao da proriče istoriju Evrope koja će na širem planu ponoviti politički razvitak njegove slavne domovine: iskvarena i omekšala aristokratija ustupa mesto pohlepnoj plutokratiji, koju zamenjuje haotična demokratija nemoćna da se odbrani od nerazumne tiranije koja joj sledi.
(Primedba: nasilje upravljeno protiv celog naroda uopšte i nije nasilje, jer nije upereno neposredno na njegove jedinke te neće izazvati drugi gnjev osim idealnog, a on je neopravdan, jer je bezličan.
Za jednu vladu se ne može reći da je teroristička kao što je to možda za jedan režim. Za ovu ili onu policijsku meru može se kazati da je tiranska, ali je to nemoguće reći za ministra unutrašnjih poslova. Za jedan zakon se govori da je nepravedan, ali je smešan građanin koji bi zbog toga sebi uzeo pravo da zakonodavca proglasi nepravednim.
U krilatici „svi zakoni su dobri ako su dobri ljudi koji ih primenjuju” ima više naivne i dobrohatne vere u ljudsku moć nad državnom mašinom nego uverenja da se ona može voditi, a ne biti istovremeno pomalo vođeno od njenog zahuktalog mehanizma.)
Prevedeno na politički jezik pravda je po Platonu stavljanje svakog na svoje mesto iz čega sledi da je politički a prema tome i ljudski – jer se politika i moral međusobno impliciraju, (moral je privatna politika, a politika javni, opšti moral) dakle politički pravedno čoveku koji raspolaže isključivo fizičkom snagom omogućiti svim sredstvima da primeni svoje sposobnosti (a be da upotrebom drugih, manje impresivnih, unosi nered u stvari).
Takođe je politički, dakle, moralno i pravedno vešati nitkove, pri čemu – ako postoji delo i nedelo – mali kao i veliki nitkovi zaslužuju jednaku kaznu, jer se objektivno zlo ne može deliti, ako se ne primeni državotvorni princip, loš jer istini pretpostavlja poluisitnu.
Demokratsko krivično pravo najogavnija je poruga idealnom moralu, jer deli zlo prema njegovoj većoj ili manjoj udaljenosti od pojma dobra. Moralnije je biti lopov nego ubica, jer prvo nedelo donosi kaznu zatvora, a drugo ponekad smrt.
Pošto kazne označavaju stepen udaljenja od dobrog onda bi najveće udaljenje bila veleizdaja a izvesno je, međutim, da se pod deliktom, koji krasi zaglavlje svakog krivičnog zakona, uvek misli na režim, a ne na domovinu,
još manje na narod, te ono što može biti obeleženo kao veleizdaja sa stajališta loše vlade, može biti dužnost sa stajališta čistog morala, dobro dakle i u svom motivu i u svom iskodu pa ipak kažnjeno kao sramno, nemoralno i protivljudsko delo.
(U jednom prosvećenom apsolutizmu, aristokratsko teoretski shvaćenom, moralna odgovornost suda za sudbinu okrivljenog trebala bi da prestane sa utvrđivanjem činjenica da li je on kriv ili nevin.) Ako je kriv, znači zao mora se ubiti bez obzira na stepen njegove zlosti, bez obzira čak i na posledice njegovog nedela.
(Samo tako bi moralni individualizam mogao da trijumfuje u okvirima jedne terorističke države ako se kazna ne bi merila prema opasnosti kojom krivac preti društvu, dakle državi, nego prema opasnosti koju predstavlja za samog sebe i moralni ideal koga proglašava.)
Sud bi uzeo onda na sebe ulogu alter ega te bi osuda na smrt ličila na samoubistvo. Uostalom ljudi su zaboravili da je u Rimskoj imperiji samoubistvo bila kazna koja se dosuđivala onima nad kojima se smatralo nedostojnim izvršenje egzekucije.
A što se tiče ćiftinske deobe zla na rangove, evo šta stoji u „Collatio legum Mosaicarum et Romanarum“ I, 6, 1:
„Ko je ubio čoveka treba da bude oslobođen, ako je to uradio, a nije imao nameru da ubije, a onaj koji nije ubio, ali je hteo ubiti, osuđuje se kao ubica.“ (v deo Ovde)
No comments:
Post a Comment