(u deo Ovde)
11. april 1955. (nastavak)
Krivični zakonik u celini pogoduje zlu više od prirodnog nagona čoveka da ga čini, jer ga neposredno opravdava upoređivanjem.
Platonova država je neka vrsta rasadnika filosofa, te bi se njen moralni uticaj u stvari sastojao u njegovom umnožavanju. Što je više ljudi koji se bave opštim zakonostima, čista srca i lišeni svakih erozija strasti i nagona, to država postaje bolja i više se približava idealnoj zajednici.
Praktično bi se taj uticaj morao osetiti u opadanju kaste vojnika i privrednika, te bi spirituelno podneblje takve države sve više rađalo one koji će za nju misliti, umesto onih koji će je hraniti i braniti. Jer ako svi obrađuju stinu, ko će obrađivati zemlju, i ako svi ljube ideju kako će se rađati deca?
Moralno usavršavanje se ovde pokazuje – ako se doslovno primeni, i ne podvrgne sve novim i novim selekcijama – kao fizička nemogućnost. Jedna država u kojoj bi svi ljudi filosofirali i raspravljali o višim vrednostima, bez obzira na opravdanost predmeta i lepotu misli koju on izmamljuje – bila bi –naravno ukoliko bi postojala – ubrzo pred slomom.
Filosofi bi prosto rečeno umrli od glasi ako pre toga ne bi umrli od dosade, što je verovatno. No ove protivrečnosti između opšte intencije Platonove države i apsurda u koji sama sebe, takoreći neminovno, dovodi nemeće jedno drugo rešenje.
Zašto biti aristokrata u metodama a demokrata u namerama? Zar je nužno pokloniti se broju, ako smo ga jednom sa razlogom prezreli i odbacili kao prepreku koja se opire usavršavanju. Zar nije sa tog stajališta svejedno imati nad sobom hiljadu ili samo stotinak „Platonovskih“ filosofa?
Demokratski protumačena država je suma pojedinačnih volja. Tako dobijena simbiotična, opšta volja (koja liči na abortivnunakazu) koja nije ni opšta, jer joj nedostaje saglasnost, ni volja jer je podređena umesto da podređuje – isto je toliko pogodna da ispolji opštu pokvarenost kao i da sakrije sopstvenu nemoć.
Čak i njene navodne demokratske mogućnosti su sporne, jer se narodna volja još pre izražavanja svodi na volju užih grupa, a ona na volju najužih interesa.
Kada bi ovo svođenje bilo saglasno aristokratskim principima, onda bi demokratski izbori mogli biti bar psihološki opravdani jer bi, što je slučaj i kod klasične demokratije, podržavali iluziju kod naroda da je suveren i da sa sobom upravlja. Ovako čovek između budale i nitkova, po nagonu bira onog koji odgovara njegovom stepenu gluposti ili nitkovluka.
Ako se dublje uđe u problemprava pogreška nije toliko u činjenici izbora – iako i ona nije neprikosnovena – koliko u načinu kandidovanja. S druge strane demokratski birati znači biti unapred odgovoran, znači priznati da razum ne igra bezmalo nikakvu ulogu u izboru vlasti, jer je samo izabere i time njegova funkcija prestaje barem koliko se tiče javnih poslova.
S druge strane teško je, na primer iz rezultata zadnjih izbora utvrditi (mislim na izbore u Velikoj Britaniji) do koje mere je uvažavana narodna volja. Razlika je upadljivo minimalna, te bi se s obzirom na broj konzervativnih glasača i na broj laburističkih smeli pitati da li je konzervativna vlada Njegog Veličanstva narodna ili antinarodna.
Polovina stanovništva Ostrva nema svoju vladu, njena volja je jednostavno prenebregnuta, kao da nije ni izražena, jer nemati većinu u parlamentu jednako je kao nemati nijednog poslanika. Na majskim izborima možda će druga polovina Engleza ostati bez svoje vlade.
Šta je onda sa tog stajališta narodna volja? Puka igrarija? Sramota za ljudsko dostojanstvo? Oslobođen brige oko izbora, čovek bi bio oslobođen i utiska da je prevaren. Jer vlada koja nema potrebe da obećava – pošto ne zavisi od svojih programa – nema potrebe ni da vara.
Na ovaj način ona izbegava izvorni greh, koji je po svom datumu u stvari izborni. Nerođena iz prevare ona nema potrebe da je uvećava da bi sebi produžila život. Ona ne mora da udovoljava ničijim prehtevima osim prohteva istine.
Napredak može biti koristan samo ako je usmeren. Onaj koji se iz decenije u deceniju menja kao što se menjaju ženski šeširi, te za pomodne ciljeve uzima čas ovu čas onu vrednost i najzad samog sebe (kao da napredovati u smislu kretati se uopšte nešto znači; napredak je vektorska veličina) nije ništa drugo nego različito formulisan nered.
Da jedna određena idealna sadržina ne postoji ne bi postojali ni njeni relativni korelati. Red se ne protivi promeni, ali se protivi promeni koja ne bi imala taj red za svoj konačni cilj. Teokratija je ovu istinu osetila isto tako duboko kao i Platon.
Interpretirajući ga S. J. kaže da se država ne osniva na ličnim pravima nego na ličnim dužnostima, što bi prividno bilo oprečno individualizmu.
Međutim lične dužnosti nisu ništa drugo nego najviša i najmoralnija ljudska prava, pa ako građanin shvati da vršenjem svojih javnih dužnosti ostvaruje najbitniji i najčasniji deo svojih ličnih prava, protivrečnosti nestaje i država postaje vrlo visok izraz individualizma. (w deo Ovde)
No comments:
Post a Comment