(x deo Ovde)
15. april 1955.
„Vratićemo se kao što se refren vraća
U elegije vaše dovršene bedom
U mašte vaše, oblik biće redom
Naša će sen ko Pan s pesmom da korača!“
16. april 1955.
Zar nisu bili velikodušni prema nama kad su nam podigli grobnicu od zvezda? Zar nam nisu laskali kad su nas raspinjali? Zar nas nisu obožavali kad su nas kamenovali? Čovek je ko ne vidi, a može. Šta je onaj ko vidi, a hoće?
„(...) Ne! Niko ko je bio veliki na svetu neće biti zaboravljen. Ali svako ko je bio veliki na svoj način i svaki prema veličini onoga što je voleo. (...)“
(S. Kirkegor)
Oblici nemaju ni lične ni kosmičke odgovornosti. Smešno je jedan oblik nazvati dobrim ili zlim. On može biti jedino podesan ili nepodesan. U oba slučaja on je to na ljudski način. Misleći o oblicima mi imamo u vidu neposrednu korist koju možemo imati od njegove gipkosti.
Promenljivost je ono što nas čini zahvalnim i okružuje opsenama naše moći. Čini se da je ta promenljivost naš podvig. Da je gipkost posledica našeg pritiska. Mi se nadamo da možemo načini oblik za koji gradivo nije predodređeno. Oblike koje ćemo nazvati ljudskim, zato što nisu bili mogući. Nove, apsurdne.
Kaže se da je život jednom dat. Ja sumnjam. Zar bi onda bilo mogućnosti da se ne živi.
Prva noć – sivo. Druga noć – crno. Treća noć – plavo. Kiša, oluja, vedro nebo. Smešno: smrt spada pod nebo koje je vedro. (Možda i nije baš toliko smešno.) Oluja sakriva zaveru – i ovo nije bez svog sklada. Takođe i apatija preko koje pada kiša.
Prva noć – Ulis. Druga noć – Leonid. Treća noć – Filip Njegovan. Lajtmotiv: „Solveg“ – Grigova pesma proleću uz muzičke drame „Per gint“. Prva noć – stakato. Druga noć – fortisimo. Treća noć –adagđio asai.
bio sam već čitav sat budan i posmatrao pukotinu između roloa i prozorskog rama. Izgledala je kao prljava krpa koja bledi pošto je potopljena u vodu. U stvari bio sam strašno budan, onako kako sam samo ponekad uspevao da se održim kad su me naročito neumorno progonili.
Sada me više niko ne goni. Ne zato što su se možda zamorili ili uverili u moju nevinost, nego zato što su me uhvatili. Pod takvim okolnostima ne bih smeo da budem budan na tako usiljen način pomoću koga sam bio prisutan u stvarima, ne pomerajući se sa svog ležaja.
U protekloj noći bio sam tri puta odvođen liftom na II sprat. Četvrti put poslaše lekara, zašto sada mislim o tom čoveku, koji mi dade ugljenu prašinu, dok ležim u svojoj sopstvenoj postelji, i slušam trolejbuse koji odlaze prema Crvenom krstu, prema mom Crvenom krstu,
da je pod nadzorom progutam, a da rane nije ni pogledao, zašto, žvaćući semenke od bundeva koje je bacao po ćeliji kao da seje, baš na njega, i danas, a onda ode praćen mojim stražarom sa posuvraćenim obrvama, kad sam čini mi se neobjašnjivo bio srećan i radoznao.
Jutro je bilo lukavo sporo, kao da zna da si budan i uživa u tome da te muči.
Doduše, malo je bilo verovatno da će još jednom poslati po mene, ali nije nikad na odmet biti u pogledu njihove krajnje odluke na oprezi.
Ujutru sam uvek pomalo radoznao. U stvari ono se varalo, ako je mislilo da me izigra u pogledu njihovog dolaska. Kapetan je voleo san. Možda je jedino priznanje voleo više od sna.
Kad pukotina sasvim ugasnu, nasmejah se toj naivnoj varki, jer sam zamišljao kišni oblak kako prelazi preko neba andante, lepi vodeni oblak prema rečnim ostrvima.
Radoznalost je nešto što se rađa ujutru i umire uveče, pomislih, tako i sada mislim ponovo, ali ovde su se stvari gadno obrnule pa uveče čovek mora da očekuje, a ujutro spušta se kroz njegovu krv mir. (z deo Ovde)
No comments:
Post a Comment