(y deo Ovde)
17. april 1955.
Evo apsurda. (Tražite ga i množite i uvećavajte ga, jer u njemu je carstvo nebesko.) Ono što zna moja refleksija, za mene može da ostane trajno nepoznato, kao što moje neposredno znanje može da bude nedostupno mojoj refleksiji.
JA i moje saznanje toga JA izvor su prve egzistencije protivrečnosti. JA to je biće, a meni pripada samo saznanje toga JA, dakle jedno sasvim drugo, inteligentno ja, koje se na biću odražava kao svetlosni krug na vodi.
Strašan sat: otkriti da JA nisam moje znanje o sebi, ni osećanje postojanja! A onda pitanje: šta krije moja egzistencija protivrečno meni do te mere, da ne znam o njoj ništa više nego što znam o drugom čoveku. da o drugom čoveku znam više, jer ga barem vidim, a sebe samo pretpostavljam.
Na šta mogu da se oslonim kad ne znam šta sam. Kako da se branim od toga što se tako neposredno i verodostojno predstavlja kao JA, da svako saznanje mora od njega započeti i njemu biti posvećeno, iako sam JA od sebe udaljen više nego što svemoćna mašta može da odvoji dva predmeta.
Zadatak: nije u jednistvu nego u prokopavanju jaza. Spas nije u veštačkoj harmoniji nego u histeriji unutrašnje kolizije. Kad je u duši najstrašniji pakao, to biće prevazilazi svoju egzistenciju! I nove protivrečnosti zamenjuju one koje su rešene.
Jankhaidac, jedna od retkih kuća iza paravana. Građansko vojvođanski salon iz devetsto pete. Gospoda u večernjoj gali, dame u toaletama od moare svile, deca u čipkama, te liče Velaskezovim portretima efeminiziranih infanta. Bidermajer sa pravolinijskim pauzama moderne, kanarinci kunjaju po kavezima od tankih posrebrenih žica,
akvariji, staklene kugle sa mlečnoplavim odrazima, buhare tepisi, čipendel pisaći sto sa garniturom pravne literature Marka III, konzole i gobleni, Pomorišac, Akademski portreti, električni frižider koji je u pedeset drugoj plaćen dvesto pedeset hiljada dinara, najlon kolica za bliznake Marka IV i Mariju.
Vojvođansko građansko društvo iz ere srpskog risorgimenta. Tropari i mađarske violine. Orhideje u vazama iz Sevra. Purpurni zastori sa zlatnim svetlosnim pervazom, (uzdržani) maniri i vicevi iz XIX stoleća.
„Nisam Vas video u Sabornoj, dragi doktore?“ – „Zar ne znate da je došlo do neugodnih reči između episkopa Josifa i Njegove svetosti!“ – „Njihova privredna politika je prava napast!“ – „Čuo sam da imate neprilika sa porezom?“ – „Pravo reći, meni se išlo u Beč jedino radi hirurga D.“ –
„Ona nema šika“. – „Od tih došljaka čovek ne može proći ulicom“. – „Kad će izaći iz štampe ’Srbi – vojnici’, gospodine profesore?“ – „Ja ne verujem da će se održati duže od Velike Gospojine!“ – „Jeste li čitali Todorovićev odgovor. Taj ima smelosti“.
Udvaram se mladoj glumici koja se žali da propada u provinciji. (Njen muž je, uzgred, komunist.) Istovremeno primoran sam da slušam skraćenu istoriju Beograda koju mi priča jedan profesor univerziteta i pisac istorijskih rasprava o prečanskim Srbima.
(Istorija. Lope de Vegu izdali smo Austrijancima. Marko Kraljević je bio notorni alkoholičar i kolaborant. Vitez Obilić je jedan nečasan heroj. Svoj nacionalni kult mi podižemo na razbojničkom postupku jednog plemića koji je zloupotrebio gostoprimstvo da počini jedan, uostalom uzaludan kriminalni akt.)
Industijalac koji još uvek proizvodi sa specijalnim ovlašćenjem B. K. – sve što je izvan domašaja državne proizvodnje te mu godišnji porez iznosi 10,000 000 (!) dinara. Dva mlada advokata, naša deca, (izraz Helene Ku.) koja čeznu za karijerom Moro Djaferija, razvodeći u međuvremenu gimnaziste.
Vlasnici salona „Doroslovac“ za estetsku hirurgiju, finansijski stručnjaci tek otpušteni sa robije. (Jankhaidci su bili dobra osnova za Golovane u opusu „Njegovan – Turjaški“.) Utvrdio sa profesorom D. P. gde mogu dobiti autentične podatke o Cincarima. (za. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment