(za. deo Ovde)
17. april 1955. (nastavak)
„(...) Na međunarodnim konferencijama u Đenovi i Hagu (april – jul 1922) imperijalistička diplomatija pokušava da stvori ujedinjeni front protiv Sovjetske zemlje. (...)“
(Pada mi na pamet da pored optužbi za špijunažu i frakcionašku delatnost, Sovjeti u svojim međusobnim obračunimavrlo retko, gotovo nikad ne koriste Brutove razloge.)
„(...) Ali Lenjinova diplomatija jasno je uvidela borbu koja se vodi u taboru imperijalista, i uzimajući u obzir te međunarodne protivrečnosti, ona je znala da razbije antisovjetski front, (...) Podvojenost i nestabilnost u taboru kapitalističkih zemalja ispoljile su se u činjenici zaključenja sovjetsko-nemačkog sporazuma u Rapalu – 16. aprila 1922. (...)“
(„Istorija Diplomatije“ u redakciji Potemkina)
24. avgusta 1939. ponovila je to uviđanje te je pod sličnim okolnostima sovjetska diplomatija potpisala sa Nemačkom pakt o nenapadanju sa dopunskim protokolima i tajnim klauzulama, koji su dozvolili Adolfu Hitleru da se bez rezerve angažuje na drugoj strani.
„(...) Shvatam državu, državni život, politiku kao i čitav život zaista sub specie aeternitatis. (...)“
(Tomas Masarik)
U svojoj osnovi Platonova integracija, u izvoru teokratska sklonost u rezultatu samo je pristojno interpretirana demokratija.
Međutim, bez obzira na ishod, sub specie aeternitatis (Glen Miler – „Perfidija“) važe samo one doktrine koje pogoduju samosaznanju te večnosti.
Ovde je čovek, sa svim svojim „izvornim“, „nezastarivim“, „neprikosnovenim“, „prirodnim“ i svim ostalim pravima kojima su ga snabdeli plemeniti sanjari tipa Rusoa, neobično mizerno i ništavno zastupljen, te nije pitanje da li će ovaj ili onaj oblik vladavine biti u saglasnosti sa ljudskom srećom nego da li će taj oblik vladavine biti saglasan sa ne-ljudskom opštom istinom, čiji je deo čovek. (Glen Miler: „Pensilvanija 5600“)
18. april 1955.
Treba gledati sunce kad se rađa. Sunce taj podvig ponavlja. Samo strpljivim i umešnim ponavljanjem čovek se urezuje u vreme.
Dugo se ne da naslutiti ko je J. I, tačnije rečeno dosta dugo izgleda da nije ni potrebno da on bude nešto drugo nego kontemplativni amater, vrlo seriozan svetok jednog običnog života.
Zatim sledi suva i samopouzdana (time se kaže i tašta) registracija njegovih poduhvata. Ona po svojoj empirijskoj strogosti lišena svake strasti i ličnog užitka, podseća na protokol o eksperimentima nad zamorcima. To je faza emocionalnog pranja ruku. I egzekutor obavlja posao bez ličnog angažovanja.
Zašto to ne bi mogao i jedan konfident. Legenda o izdaji Isusa Nazarećanina kao jedva primetan crtež isoid pripovedanja J. I. Najmanje što se može utvrditi upoređivanjem je identičnost logike jagnjeta i vuka. Zašto je J. I. odao Vođu tek pošto više nije bio prisiljavan da to učini.
(33 dana trpi J. I. paklenu torturu i ćuti. Trideset trećeg dana puštaju ga kući. Nakon jedne nedelje on progovara.) Genzamanski poljubac čisto sportske naravi, uključio bi prethodni užitak, koji u preludijumu nije postojao. Neko je izjavio, možda Sartr, da mi pupimo.
Odista, u jednom naoko banalnom minutu, čovek se razdeli kao peranospora te novim telom, ako se tako sme reći, predoči starom, osobine koje šire užas. O ti, večito, nezaustavivo i bezrazložno klijanje! Ko te može predvideti i znati šta dan posadi u njemu? Ko može isčupati biljku pre nego nikne? A ko sme, kada to učini?
(Nedelja klijanja je ležala između puštanja J. I. i Genzamanskog sastanka. Što se dan više bližio on je sve više morao da klija. I biljka je nikla uoči sastanka. (zc deo Ovde)
No comments:
Post a Comment