(ze. deo Ovde)
21. april 1955.
Sapho, Bodler, Apoliner, T. Eliot, Edgar Alan Po, Šekspir, Volt Dizni, Džems Džojs, A. Frans, Marseč Prust, Sveti Jovan Zlatousit, Dante Alieri, Dostojevski, Kafka, Žid, Žan Pol Sartr, Tomas Man, El Greko, Van Gog, Salvador Dali, Brojgel, Majol, Vagner, Ludvig van Betoven, Šuman, Grig,
paganini, Geršvin, Crnački bubnjar, Hari Bor, Luj Žuve, Čarls Loton, Dženifer Džons, Džejms Mejson, Isus Hristos, Ser Valter Rili, Fransis Morgan, Kortez, Magelan, Filip II, Kleiv, Džingis Kan, Lenjin, Livingston,
Ignacio Lojola, Muhamed, Džon Dilinger, kapetan Lorens, Robespjer, Feliks Džerzinski, Džuomo Kenijata, Platon, Niče, Bergson, Kirkegor, Galilej, Katarina Mediči, Lukrecija Bordžija, Foset.
„(...) Proletarijat će svoju političku vlast skoristiti za to da postepeno oduzme buržoaziji sav kapital, da u rukama države to jest proletarijata organizovanog u vladajuću klasu, centralizuje sva oruđa za proizvodnju. (...)
Ispočetka se to može dogoditi samo pomoću despotskog posezanja u pravo svojine (...) dakle pomoću mera koje ekonomski izgledaju nedovoljne i neodržive, ali koje u toku kretanja prelaze svoj sopstveni okvir i neizbežne su. (...)
Te će mere biti naravno različite u raznim zemljama. Međutim za najnaprednije zemlje sledeće će mere imati prilično opštu primenu:
a) Eksproprijacija zemljišne svojine (...)
b) Jako progresivan porez.
c) Ukidanje prava nasleđa.
d) Konfiskacija imovine svih emigranata i pobunjenika.
e) Centralizacija kredita u rukama države preko nacionalne banke s državnim kapitalom i isključivim monopolom.
f) Centralizacija celokupnog transportnog sistema u rukama države.
g) Jednaka obaveza rada za sve, stvaranje industijskih armija, naročito za zemljoranju.
„Oni (komunisti) izjavljuju otvoreno da se njihovi ciljevi mogu postići samo nasilnim rušenjem čitavog dosadašnjeg društvenog sistema. Neka vladajuće klase drhte pred komunističkom revolucijom. U njoj proleteri nemaju šta da izgube osim svojih okova. A dobiće čitav svet. Proleteri svih zemalja ujedinite se! (...)“
(„Manifest komunističke partije“ – London god. 1848. Iz „Buržuji i Proleteri“ i „Stav komunista prema raznim opozicionim strankama“.)
Ne polazeći od pretpostavke da su teze iznesene u „Manifestu“ nepodložne promenama koje nameću međunarodni uslovi proleterske revolucije i svetske zavere organizovane u cilju njene pripreme, ne polazeći čak ni od dogmatizma koji je prirodan kad se radi o ma kome stavu komunista,
mora se priznati da je ovaj četrdeset osmaški recept, brižljivo sastavljen u Londonu od najprobranijih stručnjaka za zavere svetskih razmera, bio još brižljivije kod nas primenjivan sve do 1948. godine, kada su događaji koje ni „vidovidošću obdareni Marks nije mogao da očekuje“, omeli njegovo dokrajčavanje tačku po tačku.
(Doduše, ja nikad nisam sumnjao u iskrenu nameru komunista – izraz proleter ovde je sasvim neumesan – da sve tačke svog ekonomsko-političkog programa savesno izveše izuzev poslednje: daodumru zajedno sa državom čiju smrt pripremaju.
Teorijski uzev lepo zvuči da će „kad bude revolucija postala vladajuća klasa i kad bude kao vladajuća klasa ukinula nasilno stare odnose proizvodnje“ da će proleterijat eo ipso ukinuti i svoju sopstvenu vladavinu.
Praktično je to neizvodljivo čak i kada bi se ozbiljno, u što ne sumnjam, na to pomišljalo. Država nije mrtva organizacija koja se da tako jednostavno ukinuti. Jednom pokrenuta se mašina ne može bez opasnosti potpunog sloma ni zaustaviti ni nekuda premestiti.
Ona je organski vezana za vladajuću oligarhiju kao što je telo vezano za krvotok. Ne može se uništiti telo a da se ne izlije krv, niti se mogu otvoriti vene a da se ne ubije telo.)
Nema sumnje CK je započeo sa tačkama. Kad čovek pročita gore svrstane namere, dobija se utisak da se radi o planu neke sudske egzekucije, koja je ograničena na imovinu osuđenog i pri kojoj se računa da će sama osoba umreti od očajanja što ju je izgubila.
„Despotsko posezanje“ koga navešćuju komunistički prvaci imalo je biti obavljeno „merama koje ekonomski izgledaju nedovoljne i neodržive“. Jer jedan Karl Marks ne može ipak da se prevari u pogledu načina na koji se stvara jedna nova ekonomska situacija.
On zna da je svako blagostanje koje se osniva na prostoj promeni vlasnika ili ponovnoj raspodeli dobara nasilnim putem, kratkotrajno, i više plod naglog pokreta bogatstva u jednom pravcu, nego ravnomerne cirkulacije vrednosti kroz ekonomski krvotok zemlje. (zg. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment