(zg deo Ovde)
21. april 1955. (nastavak)
J. S. mi ide na nerve sa svojom „izgubljenošću“, nameštenim cinizmom, koketnom teskobom i svim ostalim rekvizitima jednog modernog Ahasfera. No čim se osigura na Univetzitetu, njegova mu izgubljenost nije nimalo smetala da legne na knjigu kao običan gimnazijalac.
Ono što ga sprečava u potpunom predavanju glumi, jeste ogromna ambicija koja ga razdire. Žudnja za vlašću, ne da bi je upotrebio za sprovođenje ideja, koje smatra pravednim, nego da bi je osetio, nije kod njega ništa manja nego kod S. L. samo je manje metodična.
25. april 1955.
Iz B-ove letimične podele prihvatio sam nekoliko novih i u izvesnom smislu korigiranih starih tipova za „Dnevnik jednog konfidenta“ iako držim da je ključ B-ine klasifikacije pre balzakovski realističan (osnovan na naravima, baza uostalom pruilično sporna) nego logično realističan.
On se poziva na ono što je posebno u ljudima, dakle rigorozno u naravi, umesto da se poziva na ono što je zajedničko ljudima, dakle rigorozno u opšte-čovečanskom statusu. Pravac nesumnjivo pogodan da se opiše društvo u Dode – Balzakovskom smislu, ali nesumnjivo nedovoljan da se opiše čovek.
(Uostalom B. mi prebacuje sklonost matematičkom postuliranju te tvrdi da su stvarno i logički moguće nužno protivurečni, jer drugo iščezava kad nastano prvo, a dok je aktuelno drugo neverovatno je prvo.
Odgovorih mu da ovo naivno razlikovanje mogućeg i stvarnog dolazi od previđanja jedinstva sadržine ili mogućeg i forme ili stvarnog, pri čemu on odbija da stvarno implicira moguće bez obzira na njegov model koga odabere,
dok sa svoje strane moguće nije ništa drugo nego beskonačno mnogo modela stvarnog, što znači istovremeno da je moguće kao sadržina bitni deo stvarnog jer ga garantuje, ispunjava, takoreći rađa iz svoje logične placente.
Stvarno je definitivno aktuelizirano moguće jer jeste, dok je moguće to isto samo potencijalno jeste, prvo mrtvo i inertno, drugo u večnom strujanju, promeni, neredu i samorazviću.)
B. se složio sa mojom klasifikacijom konfidenta ukoliko se radi o manje ili više inteligentnim, izuzev u slučaju J. I. za koga misli da je nejasan, nepotpun, uopšte neobjašnjiv – stvar koju uostalom i želim da postignem –
jer kao intelektualac, a posebno matematičar koji se bavi apstraktnom algebrom (!) ne može biti u neznanju razloga za ovaj ili onaj svoj postupak, a naročito ne može biti moralno neangažovan u svom životu.
Međutim B. smatra da sam izostavio nekoliko konfidentskih modela društvene prirode za račun onih koji su pretežnofilosofske. Neinteligentne, imbecilne, uopšte stupidne i primitivne osobe umeju biti i te kako literarno zahvalne (sa čime se u potpunosti složih pozivajući se na Koldvela, Sarojana i sve one pisce koji se trude da proniknu u oblike primitivnog mišljenja u te izvore logike i gnoseologije. – (zi deo Ovde)
No comments:
Post a Comment