(zh deo Ovde)
25. april 1955. (nastavak)
Sećam se jedne konverzacije sa Myronom koji je tvrdio da su gnoseološka pitanja, a naročito ona koja se odnose na hronologiju oblika mišljenja pre svega stvar filologije, jer je misao bez jezika mentalna nemogućnost.
Misao je samo pogodan simbol, tu ja rekoh osećanja – ali on odbi ovakvu tezu nego predloži reč: uviđanje, te bi dakle misao bila samo konvencionalan simbol izvesnih pre svega čulnih senzacija – iako, rekoh, reč Bog na primer ili Ideja ne slede iza čulne senzacije nego im pre na neki način prethode.
Onomatopejsko – eventualno onomatopejsko – poreklo jezika svedočilo bi u prilog učešća čula sluha, te nije neverovatno da su se prve reči kao znaci za opasne ili korisne životinje izgradile na podražavanju njihovog urlika.
No očevidno drvo ne urla, ali ono u zamenu za tu ličnu mutavost ipak šušti na vetru. Zar, rekoh, izraz: lišće ne dočarava nešto od tog kretanja i šuma? Posebno je pitanje prioriteta reči koje su izražavale predmete i onih koje su odgovarale odnosima.
Jer ako se pretpostavi da su u kolaboraciji DRVO – VETAR – OBARATI najpre nastale zvučne – uostalom posle mimičnih – oznake za predmete: drvo i vetar teško je moguće da je odnos obaranja bio nepotreban i već nepretpostavljen, dok s druge strane ako je prvo nastala reč – ili nešto evidentno – pojmu obaranja, neverovatno je da bi taj pojam bio održiv bez već definisanih pojmova drveta i vetra.
Ako se ostavi po strani prapočetak jezika, problem izvanredno zanimljiv – ostaje da su odlike primitivne forme mišljenja, pa eo ipso i izražavanja kako ih shvataju savremeni, posebno američki pisci:
odstranjenje epiteta koji čine stvarno suvišan dodatak dovoljnom objašnjenju, te se protive prirodnoj konstrukciji rečenice, praktično vidljiva upoređenja čiji je efekat neposredan i opšte prihvatljiv, ako do upoređenja uopšte dođe što je malo verovatno obzirom na to da je mišljenje primitivca sasvim neposredno i lišeno stilskih figura,
uprošćavanje i generalisanje usled nedostatka saznanja o raznovrsnosti odnosa u koje mogu biti stavljene dve stvari – sa jedne strane, a sa druge naprotiv rigorozna konkretnost, neupotreba kondicionala koji je najpogodniji da dočara neizvesnost rafiniranog duha kojom on očekuje stvari,
neposredan i nikad zaobilazan dodir sa predmetima mišljenja, mislena konstrukcija koja se satoji od najnužnijih elemenata: PODMETA, PRIROKA I PREDMETA, najzad bezuslovnost onoga što rečenicu izražava.
Slabu ali nikakavu ilustraciju dobijamo kad slušamo čoveka da govori jezikom koga nedovoljno zna.) U opštoj vrsti o kojoj je reč, ima nekoliko podvrsta koje bi ako ih opišemo izvesnim redom počinjale od brbljivog i neodgovornog tipa. (Naravno jedina osoba ženskog pola u galeriji. Pada mi na pamet tetka Z. savršen primerak slučajnog konfidenta.)
Druga podvrsta imala bi kao motiv servilnost. (Cv. drži da je epidemija denuncijacija stvar našeg balkanskog u osnovi servilnog temperamenta i da ću pogrešiti ako „Dnevnik“ ne pišem na tim lokalnofolklornih osnovama.
Uostalom i meni samom je poznata činjenica zabeležena u arhivama Nemačke političke policije da je u pogledu broja primljenih dostava Uprava uže Srbije bila prevaziđena jedino od Uprave Senskog departmana.)
Ova servilnost očituje se u obliku pokornosti i divljenja službenim šefovima, strancima, ljudima koji nas opsene zbog nametljivog poseda nad nečim što nama bolno nedostaje, najzad u obliku vojno građanske discipline (iako je zadnji slučaj nešto drukčiji). I sve na liniji: „Ne mogu mu ništa odbiti“.
Što se tiče U. U. i osobito O. H, B. smatra da su to pogodno odabrani primerci kolebljivaca i moralnih ameba čije rezonovanje izgleda otprilike ovako:
„Pošto im se ne mogu odupreti, jer ću iskusiti posledice koje nisam zaslužio, ja ću samo prividno pristati na njihove predloge, govoriti im što manje, uvek dovoljno da obezbedim poverenje, ali nedovoljno da moja dostava bude izvor nevolje za drugog, osim ako se to ni pod kakvim uslovima ne može izbeći, a da se time ne dovede u pitanje moja lična sigurnost“.
(Čini mi se da Apton Sinkler ima neki tekst o konfidentima.)
27. april 1955.
„(...) Taj princip možda je i štetan
Ali kad me mrze, tek onda sam srećan. (...)“
„Sirano de Beržerak“ – Rostan. (zj deo Ovde)
No comments:
Post a Comment