Kad je u pogrešnoj civilizaciji, čovek je nužno uvek u tuđini. Svi mi živimo u nekoj tuđini, samo neko to zna, neko ne zna, nekome smeta, nekome ne.
*****
Kad naša deca odluče da obiđu planetu – dok je još ima – umesto što zadovoljavaju žudnju za uspehom bez budućnosti, i našu da ih vidimo u sigurnosti koje više nema – naći ćemo se i mi u modernom dobu.
*****
Era hibridizacije života je počela. Proizvodimo himere o kojima je sanjao dr Lieberman u Besnilu: čovek se upušta u biološku igru čije posledice ne može izračunati.
Sve one krasne genetičke veze su moguće, sva čuda teoretski izvodljiva. Mogao bi se spojiti kaktus sa buvom, aligator sa kopcem, da bi se dobilo čudovište koje će biti opasno i na zemlji i u vazduhu. Kada čovek dođe na red, a to će biti vrlo skoro, u stvaranju monstruma imaćemo već toliko prakse da ćemo znati koja vrsta izopačenosti najviše odgovara humanitetu.
*****
*****
Forum nije govorio o smrti Rima, govorio je o životu i načinima tog života. Akropolj je govorio o grčkom duhu, Akropolj je bio sam i sav život. Pa i piramide koje su bile zapravo grobnice, više su govorile o budućem životu, o duhovnom životu Egipćana, nego o njihovoj smrti, pogotovu ne o razlozima te smrti.
Nukleane bi bile posveće našoj smrti. One bi govorile o tome zašto smo umrli i zašto smo morali umreti. U tom smislu bili bi to prvi monumenti posvećeni smrti jedne civilizacije, a ne njenom životu. Naša civilizacija je uistinu civilizacija smrti. I upravo zato ovakvi spomenici najviše joj priliče. Oni predstavljaju njen stvarni, duhovni, život.
*****
Svima se svuda žuri. Čak su i vozovi, koji su zamenili diplomatske mazge, postali prespori za opštu trku u što bržem ne-sporazumevanju.
*****
Nezavisnost duha počiva na temeljima svake uspešne civilizacije, pre nego što postane neuspešna i propadne.
*****
Svi naši odnosi sa prirodom su materijalističkog duha i predstavljaju izraz krajnje postvarenosti čovekove. Podignut je jedan neprobojan, nevidljiv, zid između nas i sveta. Mogući su mnogi primeri, zapravo svaki naš odnos, ma koji izabrali sa prirodom i sa svetom, predstavlja naličje pravog odnosa i unakažen odnos, koji je takav zbog naše materijalističke prirode i zbog našeg racionaliziranog duha.
Čak i trivijalne stvari mogu poslužiti kao primer. Čovek koji odlazi u prirodu da se napoji sunca, na radi to zato da bi se sa prirodom spojio i osetio koliko je njen deo, koliko je njen instrument, nego zato da bi bio zdraviji, da bi bio lepši, da bi, eventualno, svojim tenom imao više društvenog uspeha.
Susret sa suncem ovde nije susret ritualni sa nečim što nas oživljava, nadahnjuje, što nas vraća tamo odakle smo došli, nego što pomaže našoj materijalističkoj karijeri u okviru naše materijalne civilizacije. Mi se nikada ne sunčamo nizašta.
Mi se uvek sunčamo zato da bismo bili ”fit”, da bi na osnovu tog zdravlja mogli postići nešto što je opet samo jedan kamen na tom beskrajnom, besmislenom putu trke kroz zapreke koje nam postavlja materijalistička civilizacija, a prema cilju koji je, takođe, isključivo materijalistički.
*****
Civilizacija je skupni, kolektivni fenomen. To je naročita zajednica načela po kojima živi jedno vreme. To je tip života svih ljudi jednog doba. Nasuprot tome kultura je uvek individualna. Zato ne postoji kultura jednog naroda ili vremena, samo kultura pojedinaca u njemu, samo kultura pojedinih njegovih momenata.
Kultura je naročiti nivo saznanja pojedinaca o sebi i svetu, stepen njihovog prodiranja u duhovnu suštinu tog sveta iza granica civilizacije. Ono što nazivamo kulturom jednog naroda to je kultura njegove manjine, njegove elite, koja je prevazišla granice tekuće civilizacije.
*****
Naše humanističke zablude potiču od rđavog čitanja nekih “putnih znakova”, odnosno onih znakova koje taj svet ostavlja tokom svog razvoja, koji nam se predstavljaju kao da su sa strane duha, sa strane neprijateljske sveopštoj vlasti materije. To je tačno, ali je taj duh nedelatan, jer je zarobljen materijalnošću.
Naš duh je zarobljen iskustvom, fizičkim telom, odnosno ogranočenošću njegove upotrebe, nasleđem, odnosno biološkom programiranošću prirode, neznanjem, neshvatanjem prirode i onoga što od nje nama pripada, onoga od nje što nas sačinjava, i najzad tlačiteljskom organizacijom svake civilizacije, pa i ove naše.
*****
Svi konstruktivni, fundamentalni, noseći elementi naše civilizacije i na planu ideja i na planu prakse su tuđi čoveku, ako je u istini i biološki i spiritualno živ, te zato pripadaju jednoj mrtvoj, veštačkoj, animiranoj civilizaciji, jednom humanitetu koji samo imitira čovečanstvo, jednom skupu mašina oblikovanom po ljudskom liku, jednoj animiranoj civilizaciji.
*****
Civilizacije propadaju kad počnu gubiti osećaj stalnosti. Naša ga je počela gubiti pedesetih godina ovog veka. Neko bi rekao da još uvek imamo vremena, ali ne smemo zaboraviti da vreme vilinskog konjica i vreme čoveka nije jedno, da vreme jednog veka i drugog veka nije isto. Ono za šta je krapinskom čoveku možda trebao čitav život, mi obavljamo za jedan sat.
*****
Sada je već i optimističkim racionalistima, tim hipnotiziranim medijumima Boga Progresa, jasno da je naša civilizacija Razuma na smrt bolesna. Sve su doktrine, od religioznih do političkih i filosofskih, sve socijalne, ekonomske i fizičke revolucije promašile u onome što je, s gledišta budućnosti humaniteta, bitno: nijedna nije ljudsko biće, u celini, učinila boljim i dostojnijim dara života, nijedna nas nije uvela u Novi Jerusalim.
*****
Sve ono što se danas po svetu sa ljudima čini ne mogu shvatiti drukčije – inače bi nas smatrao azilom za umobolne ili koncentracionim logorom neke onostrane umnije civilizacije – nego kao ljudski trapav, ali u osnovi čestit, eksperiment da postanemo bolji.
U svetlu takve nade, i pod uslovom da to ne budem ja, pristao bih da se raspinjemo na krstove, umlaćujemo batovima i stvaralački ujedinjujemo sa raznim otrovima, samo ne razumem zašto smo onda potpisivali kojekakve konvencije o zaštiti čoveka,
zašto smo neprijateljima Progresa ponudili davljeničke slamke moralnopravnih prigovora, kad smo sasvim udobno mogli nastaviti da se usavršavamo međusobnim kinjenjem bez ikakvih ograničenja, kako su radili naši pametni preci (uključujući majmune, koji, kad se biju imaju u vidu ženku i hranu, a ne recipročno oblikovanje).
No comments:
Post a Comment