Ako se podamo osvetničkim raspoloženjima – a to je uvek lako – u čemu ćemo se mi, realdemokrati, metodološki od realkomunista razlikovati ?
*****
Biti demokrata a ne biti antikomunista isto je što i biti gurman a ne voleti jesti.
*****
Mi prezamo od demokratije jer je ne poznajemo. Pola veka bili smo pod okupacijom tiranije, najpre strane, potom domaće, a pre toga, pre rata, besmo pod tiranijom vlastite neumešnosti da i onu demokratiju koju smo imali na najbolji način iskoristimo.
Zato nam se čini da je demokratija haos. Ne tvrdim da na prvi pogred ne izgleda pomalo haotično, ali samo ako je vidite u poređenju s dosadašnjom socijalističkom stvarnošću, tiranijom koja je najpre ličila na nepokretni nadgrobni kamen naših života, a onda na smrdljivu baruštinu koja se preko njih razlila.
*****
Ništa nam ne koristi što uvodimo demokratiju ako pod njom još uvek podrazumevamo socijalizam. Ništa ovoj zemlji neće pomoći promena imena politike, ako se s njom fundamentalno ne promeni i ta politika.
Predlažem da pre svih drugih promena izmenimo jezik kojim se i sa stvarnošću i među sobom sporazumevamo. Predlažem da, najzad, stvari nazovemo njihovim imenima i odreknemo se eufemizama koji nas najpre zaluđuju, a zatim za delo onesposobljuju.
Ako tako postupimo i jezik očistimo od kovanica naše potrebe, naše mašte, naše želje i naše koristi, videćemo: da rodoljublje ne mora biti nacionalizam, ni kod sebe, pogotovu kod drugih, kao što svaki nacionalizam ne mora biti rodoljublje; da je demokratija, naravno, u pravu većine,
ali i u trajnom pravu manjine da se demokratskim sredstvima suprotstavlja većini sve dok, ako je u pravu, njenu volju ne promeni; da je sloboda demokratske odbrane ličnih interesa, uslov za odbranu zajedničkih od kojih lični zavise,
i da je pravo na svoju sreću i svoje blagostanje uslov za utemeljenje opšteg, a ne njegova prepreka; da je čovek najveća vrednost ali samo ako se u toj zemlji vredne stvari cene, a nisu ravnopravne s onima bez ikakve vrednosti. Vratimo se jeziku u kome je pop pop, a bob bob, a ne obrnuto.
*****
Veliki se cilj, ovoga puta nacija, ponovo istavlja pred naše oči da nam opet zakloni demokratiju, kojoj težimo i bez koje ni nacija nema preveliki smisao, bez koga se i nacija svodi na golu i ropsku egzistenciju navodnoj istorijskoj nužnosti.
Utisak ne bi u toj meri bio strašan da ne vidim kako se deo te srpske inteligencije, uvek slobodouman, uvek na žrtve spreman, podaje iluziji da će komunizam postati bolji ako postane nacionalan.
A pošto on, danas i ovde, nacionalan mora biti da bi bio egzistentan – i to u prvom redu blagodareći Kosovu, dakle, sopstvenoj programskoj grešci – njegovo se prinudno opredeljenje uzima kao dobrovoljno i predlaže da se ono, u interesu nacije, svim silama podrži.
*****
Demokratija ne sme imati ispred sebe prideve, pogotovu one koje joj protivreče. Ne postoji socijalistička demokratija, mada može delovati; može ona koja ima socijalne i ona što ima liberalne akcente, pretežno jedne ili druge, ali uvek i jedne i druge. Ne postoji ni nacionalna demokratija, jer sam termin znači, ili može značiti, njenu arbitražnu ograničenost na pripadnike jedne nacije a ne na sve građane zemlje.
Ne postoji čak ni građanska demokratija jer je to pleonazam. Ako građanska i za građane nije, nije nikakva. Mogla je, kao u staroj Atini, postojati za neke ljude, a za neke ne, ali je za sve građane morala važiti pođednako. Stoga, kao demokrati, nikad ne dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Jer za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju demokratija njen izabrani cilj.
*****
Za funkcionisanje demokratije nije dovoljno imati samo garantovane opšte, tajne i neposredne izbore.
Ako na najbolji mogući način izabrani narodni zastupnici uđu u Skupštinu čiji model nije prilagođen autentičnoj predstavničkoj demokratiji, ako je parlament nekim drugim zakonima ili opštim ustrojstvom države onemogućen u normalnom funkcionisanju i stvarnoj kontroli vlasti (vlade i egzekutive), sve će prednosti dobrog izbornog sistema automatski biti anulirane.
Parlament koji nema, pored zakonodavne uloge i punu kontrolu nad poštovanjem tih zakona i stalni nadzor nad radom svoje vlade, ne vrši svoju osnovnu funkciju.
*****
Demokratija pretpostavlja vladu koja je odgovorna jedino i isključivo svom parlamentu, pa preko njega narodu, koji ga je izabrao; vladu koja je u svom radu pod stalnom i neposrednom kontrolom Narodne skupštine; vladu čija su ovlašćenja taksativno pobrojana –
ali i ona od parlamenta kontrolisana – u kojoj je, takođe taksativno, oduzeto pravo na izvesne najkrupnije, za život nacije fundamentalne odluke, u isključivoj nadležnosti Skupštine.
*****
Isuviše smo dugo, generacijama zapravo, živeli u besudnoj socijalističkoj zemlji, pod zakonima čija je primarna obaveza bila da zadovolje ili jednu nebuloznu ideološku utopiju, ili neposredne koristi njenih reprezenata, komunista,
isuviše smo dugo slušali o formalnostima buržoaskog parlamentarizma, buržoaskog pravosuđa, buržoaskog zakonodavstva, da bismo odmah shvatili u kojoj je meri pitanje usvojenih običaja, procedure, forme, pitanje ozakonjenih pravila igre od presudnog značaja za funkcionisanje i očuvanje demokratije.
*****
Bez svoje suštine, naravno, demokratija je mrtva. Ali bez forme, i ako mrtva nije, ne funkcioniše. Ili ne funkcioniše kao demokratija, pa nam je svejedno postoji li ili ne. Bez forme nijedna se suština sebi prikladno i podobno ne može izraziti.
*****
Kompromis je druga reč za demokratiju, dublja možda i od “vladavine većine”, ravnopravna možda i s “vladavinom prava i pravde”. Bez kompromisa nema države, nema odnosa među ljudima, nema porodice, nema – života.
Kompromis, međutim, ne znači odustajanje ili čak izdaju svojih stavova, već nastojanje da se oni s nekim tuđim izmire do mere obostrane koristi. Osnova za kompromis je dijalog, osnova za dijalog ozbiljna pažnja poklonjena tuđim gledištima i iskren pokušaj da se ona shvate, da se pojme razlozi zbog čega se zauzimaju.
Bez toga nijedan sporazum nije moguć, bez njega nema kompromisa, a bez kompromisa – razumnog, sigurnog, stabilnog života.
*****
Demokratija jeste i biće ubedljiva građanska alternativa promašenoj socijalističkoj istoriji, s kojom budućnost nismo imali.
*****
Prvi koraci demokratije, indukovano su nespretni. Nije to prirodna, simpatična nespretnost deteta koje se uči hodu, nego šeprtljanje zrelog čoveka, zgođenog kapljom poluvekovne duhovne i moralne paraplegije, koji je, usled otkazivanja krvlju natopljenih komandnih centara u kolektivnom nacionalnom mozgu, zaboravio normalno da korača, te se tome ponovo uči.
No, gde je tu namerna nespretnost? Zar to koprcanje pileta sa odsečenom glavom, umesto ljudskog hoda, pod ovim okolnostima takođe nije prirodno?
Pa, bilo bi da naučeni koraci nisu pogrešni, a pogrešni su zato što našu rehabilitaciju pošle istorijskog šloga nadgledaju “lekari” koji su sami paraplegičari, već odavno odviknuti od prirodnog ljudskog hoda, “lekari” koji, u stvari, nikad i nisu znali kako se dobro korača.
No comments:
Post a Comment