(E. deo Ovde)
4.maj 1955.
Problem je manje u poreklu a više u biološkoj budućnosti čovečije vrste. U tom pogledu materijalistička filosofija nije manje homocentrična od solipsizma, iako je njen moralni egoizam nešto širi u obimu, pa time i manje izloženog kritici.
Zoološka geneza čoveka ni u kojoj meri ne dezavuira položaj čovečije vrste, ako u izvesnoj meri i spori njenu trajnost. Svaka druga pretpostavka bila bi statična takoreći bez nade, jer definišući svet čovekom, ona bi ga zaustavila u čoveku.
To što je jedan oblik morao najpre da nastane, znači samo da on eo ipso mora i da nestane. Sa stajališta jedne objektivne evolucije poreklo čoveka u životinji dokazuje poreklo Boga u čoveku (životinjska ontogeneza božanstva).
Isuviše dugo je održanje imenovano kao osnovni regulator razvića vrste, isuviše pretenciozno je ova samo raskošna međuigra prirode opisivana kao čitava njena drama.
Setivši se vrsta koje su iščezle, mi ne možemo a da se ne upitamo sa izvesnim nepoverenjem, da li je moć prirode tako ništavna, da i pored celog svog angaživanja nije u stanju da se održi u obliku koga posredno izabere, nego da ustupa mesto oblicima koji joj se neposredno nametnu?
U svojoj autobiografiji Darvin priznaje da je Maltusov „Essay on the Principles of Population“ organizovao njegovo prirodnjačko iskustvo, i ideju koju će on razviti docnije u „Descent of Man and Selection in Relation to Sex“.
Te na njegovim prvim stranicama on hita da postavi jedno pitanje koje nije bez intersa, ne samo za naučnjačke kontraverze, nego i za probleme izvesnih političkih doktrina:
„(...) Da li ljudske rase ili vrste – svejedno koji će se izraz upotrebiti – napadaju i potiskuju jedne druge, dok jedne ne budu najzad iskorenjene? (...)“
(Napomena B. Pekića: Priroda dokaza koji se odnose na čovekovo poreklo.) (G. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment