Dnevnik B. Pekić H. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(G. deo Ovde)

6.maj 1955.

Brut ili Antonije? Ili možda Kasije?

„(...) Kod goveda i konja, o Kurnuse, postupamo pametno i staramo se da po svaku cenu dobijemo čistu rasu, koja nam daje plodove, zdrave i snažne, bez nedostatka i mana. (...) I ako nađeš u našim obićajima, obliku i duši nešto izopačeno, ne čudi se, jer je uzrok tome jasan i uzalud bi bilo oplakivati to. (...)“
(Theognis)

„(...) Međutim, bez sumnje da promenjeni uslovi za život izazivaju gotovo neograničenu množinu fluktivnih promena, usled kojih cela organizacija postaje u izvesnom stepenu plastična. (...)“ (Napomena B.P: promenljivost tela i duha.)
(Darvin: „The Descent of Man and Selection in Relation to Sex“)



Pogrešno bi bilo pretpostavljati da spoljni uslovi ujedinjuju isključivo eksternu datost. Izvesne – i to impozantan broj – fluktuacije ostale su i do danas neobjašnjive u nemogućnosti da se svedu pod klasičnu definiciju regulatornih uslova, samo zato što se oni shvataju kao nešto rigorozno izvan populacije, dok oni izvesno obuhvataju i njene unutrašnje momente.

Nivo jedne biološke organizacije sam sobom već predstavljaju jedan uslov, obično onaj koji se, zato što je očevidan, najradije zaboravlja. Oblik shvaćen kao reljef u vosku uslova, ni izbliza ne odgovara stvarnom stanju stvari.

Čovek ima utisak da je sa ovog stajališta osnovna ideja Lamarka bila bliža istini, i da popularnost Darvina potiče više od vatrometa izlišnih pojedinosti, nego od mirnog bljeska tačnih misli.

Kajin ili Avelj? Do jednog momenta to je pitanje savesti, a od tada samo dužnosti.

Dijalog o sudbini Evrope (nastavak Dnevnika E. deo)

Hrišćanin: Čim ste spomenuli korelaciju, meni je bilo jasno da ciljate na veru, koja je garantuje. Ništa ne može tako pouzdano i neraskidivo da sjedini protivrečne inspiracije u jedno jedino nadahnuće, kao što je to dano hrišćanskom idealu. Njegova stalnost je zaloga za vrednost koji nam nameće. Ona je zapečaćena smrću sina Čovečijeg, koji je tek kroz smrt postao Bog!

Skeptik: Ovo miriše na jeres, časni oče!

Doktriner: Osim toga, vi kao da nas pozivate u smrt da bismo postali bogovi. Što se mene tiče, priznajem da je to pomalo primitivno, ja pretpostavljam da živim kao čovek, a ne da umirem kao Bog.

Pl. anarhist: Najzad, po toj popovskoj logici među Bogovima bi onda bilo više obešenih kesaroša nego pravih hrišćana, jer kako stvari stoje pastva je danas više raspoložena da živi u dosluhu sa grehom, nego da ga se oslobodi smrću.

Hrišćanin (uz nadmoćni smešak): Jadni su ljudi kojima nije dano da saznaju istinu pre nego im se saopšti uz trublje i škripu raspuklih grobova. Ja nisam misionar, gospodo i moja dužnost nije da spasavam budale.

Ja (Skeptiku): Namate li utisak da on veruje iz višeg koristoljublja. Naime želi da bude siguran da mu se sa one strane neće ništa neprijatno dogoditi?

Skeptik (meni) Istodobno se brine da mu se i s one strane ta neprijatnost ne dogodi, zar ne?

Hrišćanin: Vera je uvek pratila svako ujedinjenje. Ona je iz sebe proizvela nacionalni princip, ali nije dopustila da on postane povod rata, nego razlog mira. Gde god je vera morala da odstupi, stvarala se praznina koju su punile prijave najezde varvara i bezbožnika!

Skeptik: Vrhovni princip je malo neskroman, kad sebi pripisuje one koji mu samo slede.

Doktriner: Naravno, to što prečasni otac govori samo je religiozna, bolje reći hrišćanska dijalektika. U vreme verskih ratova hrišćanstvo je besumnje odstupalo, ali ne pred varvarskim najezdama nego pred vlastitim strastima, a prazninu nisu popunile te varvarske najezde, nego hrišćanska kriza.

Vi gospođo Evropo bili ste bezmalo ugušeni dimom požara i smradom leševa „Božje dečice“ koja je visila na drveću kao putokaz koji nam pomaže da uhodimo gospodinovi crkvu na putu od žrtve do ubice, od Kajina do Avelja i opet do Kajina, pa se ona ne sme žalostiti ako još jedanput postane Avelj. (I. deo Ovde)