(I. deo Ovde)
6.maj 1955. (nastavak)
(Nastavak sinopsisa za dramu „Obucite se u haljine bele i sačekajte“ iz dramskog ciklusa „Plime i oseke“)
Nešto što je imalo da bude privatnom bolešću postalo je predmet javnih konzilijuma. Ivan je ratovao na Kaporetu, u Ukrajini i verovatno je da mu se ceo taj besmisleni masakr smučio kada je ulučio zgodnu priliku da prebegne Rusima.
To je bio napor da reši svoj lični slučaj. Momenat se pokazao zgodnim. Na plodno tlo njegove privatne depresije kao čoveka i kao Njegovana, padoše proglasi vojnorevolucionarnih komiteta, koji su devetsto sedamnaeste kao pečurke nicali na neuzoranoj ledini carske i spahijske indolencije.
Njegovanske bube koje su ranije dobile krila sada dobiše žalce. Čini se da je radio u ČEKI, i da je dobro radio, što znači da je bio asketski neumoljiv, uostalom kao i veliki učitelj Feliks. Zanesen, on se baci u taj azijsko-fanatični mutljag i plovio je boljševičkom rekom sve dok ga trockistički talas nije izbacio na obalu, gde umalo ne umre usled nedostatka okretnosti.
Preko dalekog istoka, on se vrati u zemlju zajedno sa nekom sumnjivom Ruskinjom za koju se tvrdilo da pripada plemenitim anarhistima – spoj koji je bio nejasan i opasan u svojoj nejasnoći. Njegovo prezrivo odbijanje da učestvuje u deobi imovine svog oca, preteče stari Teodor koji ga jednom lakonskom stavkom sasvim isključi iz nasredstva u korist mlađeg Simeona.
Ivan pokuša da živi kao profesionalni revolucionar. Bilo je to jako loše – ta ideja. U tom smislu mnogi se pisci nadaju da će živeti od prodaje svojih knjiga.
Marija Fjodorovna je otkrila da zna svirati Šopena i Griga, iskustvo koje više odgovara ruskim plemkinjama nego svetskim probisvetima. I Marfa je davala časove klavira. Ivan je pripremao svetsku revoluciju. Policija, kao i obično, nije imala razumevanja za lične probleme kao što su diktatura proletarijata ili svetska revolucija i ove su plemenite pripreme po premisama policijske uprošćene logike, uvek biloe protumačene kao strahovlada ološa i opšti haos.
Ivan je naravno često išao u zatvor. (Simeon mu ponudi da uz pristojnu naknadu promeni ime, što ovaj iz inata odbi.) Za čitavo to vreme maltretiranja Ivan je ostao moralno čist, kao neki rani hrišćanski mučenik koji peva zahvalnice Bogu, dok ga u areni komadaju lavovi.
Bio je to svetac. Svetac i revolucionar. Tip ljudi koji se može naći samo na početku jedne revolucije i koji njenim tokom izumre kao retka egzotična biljka ili se preobrati u modernog revolucionara koji jeste revolucionar, ali više nije svetac. Sve njegove misli, volja, energija, sve želje i sva aktivnost, čini se čak i najdublji nagoni, bili su upravljeni na opšti prevrat, koji bi imao da proglasi zemaljski raj.
Ali Prevrat nikako nije dolazio. Šta je vredelo Ivanu što je postao pojam u revolucionarnom pokretu, kada ta revolucija, na kojoj je podigao čitavu svoju moralnu egzistenciju nikako ne dolazi. „Isposnik“ je kraj svega ostajao uporan i nije „otišao u Aleksandriju“ ali kao što ćemo imati priliku da doznamo „Aleksandrija je došla k njemu“; 1936. on i Marfa Fjodorovna pokušavaju da se prebace u Španiju.
Pokazalo se da u tome ona više sreće ima od njega. Ivana uhvate i osude na dve godine robije. Anarhistična Marga Fjodorovna, koju je Ivan, na svoj, pomalo odsutni način svakako voleo, ta nemoguća simbioza ruske bojarke i pariskog gamena, zauvek nestaje iz njegovog života ostavljajući mu za uspomenu sina Ivana-juniora (Fedora – Feđu – Fećku – Feđinku) koji je već stigao da ima svoje dete.
To dete koje se zvalo Martin, predmet je ove drame. Ivan-Fedor Njegovan, junior bio je namešten u lučkoj kapetaniji i ma koliko je njegov fanatični otac nastojao da ga zainteresuje za pobedonosnu stvar, i nadasve pravednu borbu radničke klase, on je svoju minimalnu inteligenciju rađe upravljao, po njegovom mišljenju daleko pravednijoj stvari, reviziji testamenta svoga dede Teodora.
On je permanentno petljao sa advokatima, koji su mu permanentno nešto stavljali u izgled, i sve je to opet permanentno odlagano iz ko zna kakvih juridičkih razloga. U stvari njegova potraživanja prema Firmi Njegovan i Simeonu posebno, nisu imala nikakvih izgleda na uspeh.
Ako se ne varam Simeon je preko Antonijeve kancelarije, koja je zastupala interese banke Njegovan ponudio Ivanu junioru neku naknadu, samo da bi konačno likvidirao ovaj spor, koji je štetio njegovom ponosu, ne manje nego njegovom poslovnom ugledu.
Sam vrag zna, kako je stari Ivan uspeo da nagovori svoga sina da na rečnom brodu, kojim je komandovao, sakrije dvojicu komunista, koje je trebalo prebaciti iz Beča na neku međunarodnu partijsku konferenciju. (Verovano je koristio povremene depresije, u koje je obzirom na slabo razvijanje spora sa Simeonom, Ivan junio padao.)
Istini za volju, pošto su se u Beču ukrcali na Ivanov brod, niko ih više nije video, a najmanje njihovi drugovi u Beogradu, a Ivan junior, alias Fedor bio je kratko vreme kasnije unapređen „radi svojih izuzetnih sposobonosti na poslu“premda nigde nije bilo objašnjeno i o kakvim se to sposobnostima, zapravo, radi.
Međutim, njegov je otac, a osobito drugovi iz Beograda, imali su posebno mišljenje o toj stvari. I stari je Ivan Njegovan, kako izgleda, postupio po imperativu tog mišljenja. 1937. godine Ivan, Fedor, Njegovan junior, komandant rečnog trgovačkog broda „Slavija“ koji je plovio na magistrali Beč – Bukurešt, nestao je, a da ga niko, pa ni policija, nije uspela da pronađe niti objasni šta se sa tim čovekom dogodilo.
A upravo toj policiji on je trebao u vezi nastavka sfere sa komunističkim delegatima, koje je Ivan umesto na obalu istovario pravo u Upravu grada. (K. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment