(K. deo Ovde)
6. maj 1955. (nastavak)
Zašto se to dogodilo kad si uredno polagao
Svoj izmet u Arhimedove krugove?
I kad si mileo propisanom stranom ulice,
I bio gladan u propisanom trbuhu,
I kad si imao strašan glas moljca,
i vatru cvrčka,
i hrabrost stonoge?
Zašto se to dogodilo kad si ostao veran
Arhimedovim krugovima?
Zar ne bi bilo bolje u IV činu „Eksperimenta“ za scenu razgovora sa mrtvim Tolerom upotrebiti njegovu agoniju snimljenu na magnetofonsku traku umesto prilično staromodnih kartona? Predložiću V. to rešenje.
7. maj1955.
Spor između Timoteja Nikolajevića Granovskog, spor više ideološke nego praktično političke, više moralne nego ideološke prirode, Platonovski spor jednom rečju – s jedne strane – i Dostojevskog sa druge, oko Istočnog pitanja i preko Istočnog pitanja sve do findamentalnih principa države i međunarodnog morala,
nije aktuelan zbog mišljenja Granovskog (koga Dostojevskiupoređuje sa svojim Stepanom Trofimovićem iz „Zlih duhova“ te mu pored besprekornog idealizma „četrdesetih godina“ pripisuje i izvesnu dozu komičnosti)
ili mišljenja Dostojevskog o predmetu raspravljanja bolje reći o povodu, koga je dao prema Granovskom,pogrešan stav „majčice Rusije“ prema slovenskoj braći, toliko pogrešan za ruske interese, da Evropa ne samo što popreko gleda zaštitničko namigivanje ruske vlade bugarskim ili srpskim (!) rodoljubima, nego ratuje zbog i protiv namigivanja (opsada Sevastopolja) – nego je cela ova u osnovi moralna kontraverza interesantna pre svega
in primo: zbog toga da li se država može tretirati u moralnom smislu kao privatno lice, pa se od nje očekuju i normalno ljudske reakcije, kao što su velikodušnost, na primer, ili zahvalnost za učinjenu uslugu;
in secundo: zbog ideje slovenstva koja se izvesnim vizionarskim budalama još uvek čini primamljivom, ako ne zbog sentimentalne čežnje za stapanjem sa slovenskim okeanom, ono zbog potajne iluzije da će to stapanje za male slovenske državice značiti izlaz u svet; te najzad
in tercio: zbog toga da se pokaže da je prigovor Dostojevskog Granovskom što se u stidu od svoje idealističko-nekorisne poezije sakrio u politički cinizam – stvar koju ovaj prebacuje i Puškinu („Veliki pesnik nije se samo jednom zastideo što je samo pesnik“),
dakle da se pokaže da se taj prigovor može odnositi pre na Dostojevskog čiji je preobražaj u političara, makar i moralnog ocenjen mnogo lošije od istorije, nego preobražaj jednog Timoteja Nikolajevića koji je svojim člankom dokazao da istoriju ne shvata lirski, kao međusobno šićaričko udvaranje državica,
nego realistički, dakle uprkos Dostojevskom, baš idealistički, jer na kraju krajeva država nije nikakav zavod za moralno ulepšavanje, niti je ona stvorena da širi ljudske ideje, nego je sub speciae eternitatis, on podređena zakonima objektivnog razvića energije, u čijem toku a ne alternativi stoji čovek sa svojim sitnim horizontima i idealima, ukoliko nije lenj da ih uopšte ima.
In primo: veliki idealist Dostojervski koji zamera Granovskom da cinično tretira političke poteze u evropskoj politici („On“ – tj. Granovski – „potpuno odriče čak i mogućnosti zahvalnosti Austriji prema nama, zato što smo joj pomogli u njenom sporazumu sa Mađarskom i bukvalno je spasli od raspadanja“)
zaboravlja da postoji barem teoretska, a za izvesne ljude i aktuelna mogućnost da je stvar Mađara u sporu sa Bečom bila nacionalno pravedna, pa prema tome i moralna, a da je mešanje Rusije na strani Beča, bilo nasilničko, neopravdano, intervencionističko, dakle nemoralno.
U kakvom se svetlu idealizam Dostojevskog pokazuje, ako čovek prihvati prvu od teoretskih pretpostavki u sporu Beč – Mađarska? dostojevski lamentira: Austrija se pokazala nezahvalnom, jer evo u Istočnom pitanju ona je protiv nas umesto da bude sa nama, jer za ime Boga zar je, bukvalno nismo spasli od raspadanja.
Na stranu verovatnoća da je u Beču ruska vlada spasavala sebe, a ne Austriju, pre ideju apsolutističke monarhije nego konkretnu Austrougarsku Carsku i Apsolutističku imperiju, (princip, a ne državu) i da joj je do te konkretne Carske i Apsolutističke Austrougarske imperije, kada ona ne bi sadržala spomenuti apsolutistički princip, stalo koliko do preklanjskog snega.
Ako budemo tolerantniji pa dozvolimo da je u pitanju bila i ta konkretna „K. und K.“ – Austrougarska, bez sumnje, da to nije zaslužila nekim osobitim, idealnim i platonskim simpatijama Rusije, nego sasvim realnom političkom računicom.
Tada je ruskoj vladi izgledalo u najmanju ruku neprijatno da ispred nosa ima jednu panonsku prazninu, po kojoj duvaju ledeni vetrovi revolucije, tim pre što nije smela da od potpunog debakla Austrougarske očekuje nikakve teritorijalno ekonomske koristi.
Zbilja, ako se Puškin ne jednom zastideo zato što je samo pesnik, Dostojevski mora da se zastidi što nije pristao da bude samo pesnik!
In secundo: Dostojevski i prebacuje Granovskom što predlaže da Rusija sasvim napusti Slovene – i time se reši Istočnog pitanja a sa njim i izlišnih ratova. Granovski rezonuje sasvim moralno. Mi hoćemo – misli on otprilike – samo da se osnažimo Slovenima, pričemu se obaziremo jedino na našu vlastitu korist.
(To nije jasno samo idealisti Fedoru.) Dakle, zar nije moralnije baciti ih dođavola, kad to ionako samo sa više gubitaka i rafinirano činimo, nego otići do tog đavola zajedno sa njima? Sovjetska politika je za preko trideset godina nepobitno dokazala da predstavlja samo prefarbani rusko-carski imperijalizam od koga je preuzela sve njegove mane, ali nijednu od njegovih ionako malobrojnih vrlina.
Očevidno Fećka je pogrešio što nije ostao samo pesnik, makar se toga stideo poput Puškina, jer bolje se stideti zbog vrline koje nedostaju nego zbog mana koje imamo. (M. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment