(M. deo Ovde)
8. maj 1955.
Od prvog dana padale su tople i crvene kiše. One su punile plitke erozije iskustva i dvadeset pet godina su padale kao dobre crvene, i nešto gore zelene i još ledenije plave i najzad kao mrtve devičanske bele kiše. Bio sam napunjen morem i nisam znao, kad već nisam bio.
To more na izgled, kao i svako drugo, bilo je nešto svetlije od drugih mora, jer je u njemu bez pompe bila sahranjena svetlost. I malo tamnije od noći koje su kao olupine konkvistadorske flote, plovile po njemu, po tom moru o kome pričam i koje govori o meni suvim peščanim slovima. Kroz more vidim svoje dno i kroz sebe njegovo dno.
Ta dva dna su su kopno potopljenog ostrva čija je jedina slava i jedina smrt bila u njegovom vulkanu. Ja sam njegova razuđena obala i moji talasi se hrane sočnom zemljom po ugledu na Anteja. Sa zracima zaraslim u alge i sanjivim ribama i školjkama koje sam otvarao, kada osim sebe nisam imao više ništa da jedem.
Da, ja sam se hranio svojim morem, kao štose dečica hrane svojim roditeljima. Ali sam mrzeo slan ukus mog mora. Ličilo je na džinovsku suzu obešenu iznad moje postelje. Naizmenično ja ga prožimah i ono strujaše, talas za talasom, kroz mene kao krv.Šumljah kao more i rastoh kao more, i bejah oseka svog mora i njegova plima kroz uska creva istine.
I sipa u crnim oblacima, i ljigavi sunđer iz mora, i morska svinja, i ajkula mog mora. Ja sam što i moje more, jedan talas podignut na ramenima mora i „osedlana senka mora“ u stepi. Što je najsmešnije, i kitolovac sa električnim harpunom, iako priznajem u mom moru nema kitova, nego samo prizračna sardela u venčanim jatima.
Na tonu tonu svi talasi, kao na upijaćoj hartiji. Jednom, sedeći na pesku, dok je moj najlepši talas odlazio između nogu, nasuka se na moja kolena njeno naduveno telo.
Gle, rekoh, moje pošteno more! Ono se nasukalo na mene. Gle, ponovih, moje pažljivo i nežno more. Tada sam saznao zašto po njemu umesto leptira mile ugojeni i lascivni crvi, koji me posećuju noću u čunovima mojih papuča i mi slatko ćaskamo.
Humanističko shvaćanje, tačnije, tumačenje politike može imati trenutnih draži čak i za jednog rezonera sub specie eternitatis. Nama nije dano da budemo slobodni od „altruističkog egoizma“ tog najsramnijeg oblika pretpostavljanja svoje ličnosti.
Demokratski državnici imaju sklonosti da budu u položaju onih slugu, čija dugogodišnja verna služba im daje za pravo gospodstva nas gospodarima. Oni polaze od poređenja mase sa sujetnom ženom, te smatraju da je udvaranje, bez obaveze na brak, najefikasniji način da se postigne uspeh.
Ako se jedna idealno aristokratska doktrina ne obazire na narod, jedna isto tako idealna, demokratska, računa sa njegovim manama. Njena humanitarnost je nadasve uvredljiva, jer svesno utvrđuje slabosti koje je održavaju. Demokratija ne može usavršavati čovečanstvo, jer bi to značilo da sama sebi odriše trajnost.
Savršen čovek bira savršen oblik vladavine. Što je čovek manje savršen, oblik vladavine kojim se nad njim vlada je gori. Međutim osnovna pogreška svih političkih doktrina humanističkog karaktera jeste nasilje nad harmonijom.
Svaka od njih uzima državu kao nešto izdvojeno, otkinuto od opšte harmonije, što ima da služi jedino interesima čoveka. Homocentričnost ovih teorija je glavni uzrok kataklizama koje svakih dvadeset godina iznova uništavaju svet. Nacionalna i lična, ideološka i socijalna homocentričnost, proglasila je banalnu sreću stomaka i „sačuvane kože“ osnovnim geslom modernih ustava.
Status quo je krilatica savremene civilizacije. „Meni je danas bolje nego što će mi sutra biti“ to je krilatica ne malograđanina, nego maločoveka. „Meni će sutra biti bolje“ je takođe pod-čovečanska ideja (ovde mislim na čovečansku u budućem smislu), jer je diktirana standardom od koga je naročito socijalna demokratija napravila glavni razlog svog životinjskog postojanja.
Nemoguće je sporiti da je hrišćanska askeza, rimski stoicizam ili bramanska nirvana, svaka na svom planu izrazila jednu od dominantnih težnji duha koji čak i u ovim individualno povlašćenim oblicima biološke organizacije, oseća svoju apsolutnu budućnost. Doktrina koja joj ne pogoduje nema izgleda na trajnost
Ona može zavesti, ali ne može osvojiti. Bez saznanja poslednje istine, uzaludne su sve koje zamišljamo da joj slede. Pre nego što se odgovori na pitanje kakva je uloga države u opstanku čovečanstva, treba raščistiti sa pitanjem kakvu ulogu ima čovečanstvo sa stajališta večnosti.
Svaki drugi put bio bi jalov. Priroda, a pod njom podrazumevam nagon energije za samosaznanjem u integralnom vidu, ne trpi nesaglasnosti, pa makar ona poticala od onog njenog dela koji je u svom domenu dostigao to samosaznanje. (Mehaničko samosaznanje. Čisto je moguće samo kroz neki apsolutan medij, a nikako u fiziološkim ljušturama.) (O. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment