(N. deo Ovde)
8. maj 1955. (nastavak)
Individualno saznanje o stavu „korgito ergo sum“ pretpostavlja definitivnu nezavisnost svesti od svog fiziološkog korelata. „Mislim, prema tome postojim“ je radikalna premisa koja se izričito protivi trializmu čovečije egzistencije. (Namesto subjektivnog, uprošćenog i sasvim neodređenog dualizma materije i duha.)
Ona se može upotrebiti jedino metodološki, da izrazi jednu uslovnu nužnost između postojanja i mišljenja, u kojoj iz drugog po sebi proističe prvo. No i tada se pada u kontradikciju, jer ako mišljenje zahteva organizaciju životno-materijalnih korelata, koju u nužnom vidu ne srećemo kod izvesnih umobolnika, onda ne-mišljenje znači i nepostojanje, pa bi takvi filosofi u potvrdu svoje teze morali zahtevati likvidaciju dobrog broja ljudi na zemlji.
Mislim, to znači da imam svesti, a moje postojanje je nezavisno od svesti o njemu, te je implicirano u somatskom samoosećanju, pa je idealno uzevši nezavisno od njega – jer imamo u banalnim nesvesticama prividnog nepostojanja - i zavisno od samog elana kroz triangularnu formu penetriranog u nama kao individualnim celinama.
Ono što garantuje naše postojanje nije dakle u krajnjoj liniji ni svest o njemu ni osećajnjega, ni njegova materijalna neporicljivost, nego transcedentalno biće. Nije egzistencija naša, nego esencija energije. Ovo prožimanje nije neka penetracio pacifik, nego fatalnaI kolizija egzistencijalnih obrazaca između sebe.
Na prvi pogled ne čini se da ima razrešenja u totalnom porazu jedne egzistencije, jer smo isuviše naviknuti nanjihovo trojstvo, pa nam se život čini nemogućan bez materije i duh bez života, premda su stare teološke škole dozvoljavale ovu poslednju mogućnost.
Ova iluzija je u korenu navika mišljenja. Ona svetu pridaje svoju ograničenost, umesto da teži da preuzme njegove neograničenosti. Evo jednog prostog pitanja: zar su materija, život i svet jedine potencijalne mogućnosti koje je energija u svom objektivnom samorazviću aktuelizirala?
Zar se u tom trojstvu iscrpljuje sva njena težnja i sva njena tvoračka moć? Ljudski um čini sve da u ovom domenu nije u stanju predvideti nešto što nije dano. Zato su naši sistemi statični čak i onda kada se svim dijalektičkim sredstvima upinju da svet objasne pokretima. To je zato što ga svode na krug postojećeg. To je zato što mu odriču budućnost.
9. maj 1955.
Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.
„(...) Jedina mi je radost bila (...) što niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan. (...)“
(„Brevijer“ – Kirkegor)
Ja nisam bio pošteđen ni tog lišavanja. U toj teskobi nije bilo radosti tajne. Nisam uživao čak ni u tome što su ljudi svoje nesreće pripisivali meni, ni moje uzimali na sebe. Nisam mogao da budem gord u mukama na koje sam stavljen, jer nisam bio sam na njima.Nisam mogao da se radujem, jer mi radost nisu otimali osvajači, nego krali podlaci.
Nisam mogao da verujem svojim mislima, rugao sam se svojim nadama, prezirao ideale, pa ipak ono malo mira što sam ga ponekad duboko i očajnički smelo osećao, dolazilo je od toga što sam svoju volju stavljao u službu nepoverenja i prezira. Vršenje me je pravilo.
Izbor jr bio moja svetlost, koju sam osećao kako se leluja u krvotoku, dok je svet spavao oko mene prikupljajući snagu da se protiv mene bori. Nikad nisam bio nesrećan što su me mrzeli, nikad uplašen kad su podizali hajke na mene, nikad nespreman za dan gnjeva. Pa ipak duboko, na dnu mene, sahranjenim naseobinama, pokrene se ponekad nemo i gorko pitanje: čemu?
Tada bih mogao plakati da imam čime. U jednoj sekundi postajem svesta svega se odričem, i u toj sekundi ne znam u ime kakvog cilja to činim. Da već postoji Bog, tada bih mu se molio. U tim trenucima najnižeg pada ja zavidim ljudima koji nisu imali prilike da izaberu sebe.
Hteo bih da volim ljudski i mlako kao oni, hteo bih da mislim ljudski i korisno kao oni, hteo bih da uživam ljudski i pojedinačno kao oni. Hteo bih da me osećanja ne ubijaju nego osvežavaju, da uvek jedan svoj deo držim u rezervi, i da živim kao izlišna biljka. Sunca i nežnosti sada.
Ali kada bi se sunce rađalo, ja bih se sklanjao u pomrčinu, jer mi se činilo lažnim, običnom bengalskom vatrom koja je upaljena na nebu da me zagreje, umekša i istopi. I kada bih mogao dobiti nežnost, ja sam od nje bežao kao od kuge, jer nisam bio siguran da je neću izabrati jednom za svagda.
Ja znam sve ću pobediti ako hoću i svemu se opreti ako ustreba, samo u jedno nisam siguran da li ću ikad pobedeti sebe.
Postoji samo jedan izvoran strah: strah od sebe. I postoji samo jedno rešenje od dva: pobediti se ili umreti. Ili je to samo jedno rešenje: pobediti se smrću.
Šta bi se dogodilo kada bih otkovao svoja osećanja? Nikad više ne bih mogao pre nego što zaspim reći: danas si opet bio čovek!
Nema nežne topline udaljenog sunca. Nema mlakog letnjeg dana. Samo usijano srce zemlje i vulkani u kome pulsira.
Šta je to imati dušu? Šta je to imati prostranu dušu? Da li se ona meri količinom ili veličinom stvari koje može da primi? Imam li ja dušu, kada je u njoj ceo kosmos, ali nijedan njegov oblik pojedinačno? Bedna dušo u čije prostranstvo može da stane ceo svet, ali nema mesta za jednu ženu. (P. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment