(zi deo Ovde)
28. april 1955.
J. I. frapantno liči na Vl. P. Umanjeno lice i telesina Čarls Lotona sa zlatnim cvikerima i izrazom dobrodušene sabranosti. Bože moj, apstraktna algebra zahteva celu ličnost.
Suprotno ostalima C. F. je neka vrsta moralnog Kalibana, čije zadovoljstvo nema ničeg sportskog u sebi, nego je posledica intimne, bezmalo duševne potrebe za zlom.
Svojom ciničnom iskrenošću C. F. je stalno i živo iskušenje za svoje kolege, jer ismeva i podvrgava ozbiljnoj kritici njihovu infantilnu sklonost da svojim gestovima daju objašnjenja koja su, prema rečima C. F. gora od onih koja se poriču, jer imaju sve njihove nedostatke i nijednu njihovu vrlinu.
Njihov stav ima u sebi nečeg demonskog, što izaziva nelagodnost. C. F. ne krije da bi on, samo da mu se ukaže zgodna prilika i njih „udesio“ – a gospoda ne smeju da sumnjaju u njegovu iskrenu nameru da to u pogodnom trenutku i učini.
(Pretnja se konačno ostvaruje. C. F. je denuncirao U. U.-a, koji još jednom pred Štajnbreherom ima priliku da izmeri svoju grižu.) Ljudi su odvratna, okrutna, smrdljiva gamad koju treba tamaniti svim sredstvima. Zlo je prirodan oblik duha, pa mu se treba pokoriti a ne dezavujisati ga.
On lično ne misli da je „njihovom slučaju“ ako ga čovek nepristrasno pretrese potrebno neko drugo objašnjenje izvan onoga što ga nudi, zapravo nameće samo satansko ustrojstvo duha.
Danas sam doživeo jednu moralnu bljuvotinu koja bi se u svakom drugorazrednom romanu „o večitoženskom“ smatrala poslasticom. Jedna dama koja je neosporno čulna, a za koju još nisam utvrdio da li je paranoična (njena majka!) ili samo poročna,
da li je odista nesrećna ili samo perverzna – potpuno izravno iako sa ljupkom stidljivošću (opreznost nije izlišna), i doslovno je izjavila svoju dugu, evo već šestomesečnu želju da me ima.
Njeni razlozi – jer ja sam bio toliko slobodan da je za njih zamolim – imali su iskrenosti koja obezoružava. navodno, ona oseća strah od mene (prilika koju nije doživela od svog mačkastog muža u bundi od kamilhara).
Ona je izgubila „seksualnu orijentaciju“ te sam ja jedini koji bi joj taj božanski dar mogao povratiti – samo ako hoću – a ja, kako se izrazila, to moram da učinim, jer ona ne zna kako bi inače povratila svoj status ženke, poremećen i naprosto izigran muževljevim lukavstvom.
taj mačkasti gospodin je jednostavno „opljačkao“ nju u njenom neprikosnovenom, svetom vlasništvu, jer umesto da joj oduzme samo nevinost (koju je ona uzgred izgubila već u jedanaestoj godini) on joj je oteo ženstvenost – te sada – to je moj utisak – u tom braku vlada neka vrsta lezbejstva.
On je voli, no ona ne može podneti način na koji on svoju privrženost ispoljava. Šest meseci ona prikuplja hrabrost da mi se ispovedi i sad najzad, čini joj se da je nagon postao akutan, toliko da ona – iako zna u kakav se položaj stavlja predamnom – prelazi preko svih obzira pa i preko obzira osveštalih pravila ženske ekspanzije – i moli?
Sedeli smo u „Centralu“ i ona mi je radi ilustracije pričala svoj život. Rođena je u porodici intelektualaca i nervčika. majka je podlegla paranoji za koju ona veruje da je nasledna. U jedanaestoj godini iz radoznalosti dozvolila je da bude silovana od jednog vršnjaka.
Koliko se seća događaj nije odgovarao nadi. No otada nju žele. Proganjaju je, te odlazi u manastir gde ostaje na duševnoj kuri katarze po prilici šest meseci. Savršeno ravnodušno polazi za muzičara „u bundici“ i sada bi sve učinila da mene dobije.
Rekao sam joj da u načelu, ali jedino u načelu, nemam ništa protiv njene ideje, ali sam prinuđen baš radi položaja u koji se, uostalom sasvim nepotrebno stavila spram mene, da je pozovem na izvesno strpljnje.
Želeo bih da u toku narednih sedmica ispita svoj izbor, za koga verujem da je preuranjen, u najmanju ruku neumesan i naopak, jer – rekoh – šta joj garantuje da je čovek od koga očekuje restauraciju normalne erotske ljubavi i sam normalan.
Pokazalo se da ova mogućnost što se nje tiče ne bi predstavljala prepreku, šta više ako se pod nenormalnom erotikom podrazumeva izvesna rafiniranost u postupku i originalnost u izvođenju, to bi je još trajnije (do đavola!) privezalo za mene.
Nisam li se možda okušao u grčkoj (!) ljubavi? Nažalost nisam, premda priznajem da je to neprostiva duhovna aljkavost, obzirom na neke prilike u kojima sam se trajno nalazio, dok s druge strane, rekoh, bojim se da taj stil (!) ne bi korelirao sa mojim načelima o kojima sada nema smisla razglabati.
U svakom slučaju da sam osetio interes za takve odnose, može biti pouzdana da bih izabrao onaj njihov deo koji odgovara uobičajenom položaju muškarca, pa zato ne vidim „čak i da sam to“ kako bi se moja erotska inspiracija profinila na postupku koji se ni u celini, ni u pojedinostima – u ishodu – ne razlikuje od normalnog?
Ona reče da bi me rado svog izgrizla (!) po čemu osetih da je vreme da se oprostim. Interesantno je da me u njenoj izjavi više dirnula reč „svog“ nego sam akt grizenja.
Bilo mi je strašno smešno zamisliti sebe kao „svog izgrizenog“ naime dolazile su mi na um slike Marsijasa sa bradom i obnaženog koji se igrajući spotiče o parčad vlastite kožurice. Da čovek pukne od smeha. (zk. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment