(zj. deo Ovde)
28. april 1955. (nastavak)
Galantno prznadoh da bi se tome rado podvrgao, naravno drugom prilikom, jer sada, ona će to razumeti kod mladog i još uvek nezavisnog čoveka, moram ići na večeru koja se u mojoj kući služi tačno u pola deset.
Iduće pregovore zakazasmo za utorak, premda sam nastojao da ih otklonim bar za izvesno verem, jer rekoh, svaka kontraverza a naročito ona iz koje se očekuju vrlo praktični i dalekosežni rezultati zahteva izvesne preliminarne pripreme.
Navedoh nekoliko pogodnih primera iz političkih odnosa Istoka i Zapada, što je nju ostavilo očigledno potpuno ravnodušnom. Ona mene hoće, i šta tu ima da se odugovlači! Lepo, kazah, to je ljubazno od nje i premda ne uviđem čime sam zaslužio tu čast, umeću ipak da je cenim.
Uostalom neočekivana pažnja više zaslužuje ljudsku naklonost od one koja se po sebi razume. Ona izjavi da sam lep. Pokušah da je razuverim argumentima.
Ja, rekoh, nažalost imam nos koji je izbegao Aristotelovim zakonima proporcije, moje uši imaju suprotan smer od prirodnog kao da se plaše glave (što može biti tačno, jer se ponekad i sam od nje prepadnem) moja lobanja, što mi je drago, nije blago zaobljena u luku koji doliči brahiocefalu,
nego srezana na potiljku po svim načelima Alfreda Rozenberga, da ne spominjem ostale nedostatke sitne kad se o njima razmišlja, ali prilične kada se dugo gledaju kao na primer moj izraz lica za koga su u svoje vreme juridički utvrdili da je svirepo-ciničan.
Ona moje razloge odbi sa omalovažavanjem, koje ostavi na mene izvestan utisak. Ko zna, mislio sam, možda sam isuviše strog prema sebi. Ona brzo i „strasno“ navede u svoju odbranu moje oči (za koje već po drugi put čujem da su zelene) moje usne (!), moje ruke i izvesne pojedinosti sasvim intimne prirode koje se u civilizovanom svetu pokrivaju odelom, a spominju samo na predavanjima Anatomije ili u pomrčini.
Moram priznati da mi je u pogledu tih pojedinosti vrlo korektno otvorila oči, jer ja sam bio sklon da ih smatram običnim i nedostojnim naročitog obzira. Uputih je da u pogledu tih pojedinosti nisam savršeno nikakav izuzetak, i ako dobro upotrebi svoje oči, nesumnjivo joj neće izbeći opšta rasprostranjenost njihova u mome polu.
Ona se za dokaz pozva na svoje iskustvo (premda bi to bio bolji dokaz za moju tezu) i reče da su seksualni odnosi polje živih halucinacija i da gledano sa stanovišza jedne žene postojanja određenog aparata ništa ne dokazuje. A da ne spominjemo kako on malo garantuje vrednost.
Ono što prema njenom mišljenju jemči za genitalije nalazi se, neka se ne čudim, baš na licu (ovde nisam mogao odoleti iskušenju da se diskretno opipam za nos i da se podsetim na staru doskočicu o izvesnoj stvari koja u nekima viri iz očiju).
A ona je to našla (neka mi đavo pomogne) baš na mome. Šest meseci ona prikuplja hrabrost da mi to izloži. (Ovde sam prokleo vrlinu koju sam do tada poštovao kao izraz najviše čovečnosti. Jer da nije imala hrabrosti ne bi sedela sada ovde kod „Centrala“ i pregovarala upravo kao što bi dva zastupnika za nepokretnine.)
Bog mi je svedok da sam tom prilikom spomenuo svoj slabi finansijski položaj više radi eksperimenta nego neke nečasne namere. Ona se i tu pokaza da je dorasla situaciji. Ja neću imati niočemu da se brinem. Njen muž (500 paklenih đavola) će sve to urediti.
Slobodan sam, rekoh, da zamolim za veću jasnoću u pogledu uloge koju je namenila „kuniću“ (tako ga prozvah). Ne misli li ona da kaže da je njen muž saglasan sa tim da ona svoj „ženski status“ popravlja i dovodi u red na drugom mestu, a ne u bračnoj ložnici kako je to vrlo mudro odredila hrišćanska crkva i potvrdili državni zakoni.
Ne, reče ona, ona baš misli na bračnu ložnicu, iako razume se ne misli na muža, jer inače ne bi sedela ovde i moljakala za ono što joj po zakonu (!) pripada. To znači, rekoh, vaš muž je spreman da preuzme ulogu koja podseća na ulogu Prvog Lorda Državne Blagajne, koju je nedavno samo naravno u znatno širem obimu, napustio Ser Vinston.
On bi prema nacrtu imao da plaća vaša uživanja, ali ne i da ih deli? Da, reče, to jest ne, reče, mi bismo ih delili. Njen muž je buba, rekoh. Ona se složi sa tim.
Bilo je nemoguće pokolebati tu ženu, koja se ubrzo vrati na moje oči, iako sam ja bezuspešno dokazivao da njihova sanjivost dolazi delimično od proučavanja filosofskih tekstova, a ne od pohote, a ako u njima ima neke pohote ona se odnosi na ideje više nego na stvari.
Što se tiče njihove „pametne razlivenosti“ ona ne potiče od pameti koliko od broja dioptrija. Ona se onda baci na moj glas: „Glas je to, što me strašno izluđuje“. Tu nisam mogao ništa da primetim, jer je i mene ponekad taj isti glas uzbudio, naročitokada sam slušao kakvoj gluposti služi.
Tako je to natezanje trajalo dva puna sata te moram priznati da sam se osećao gore nego u svoje vreme pred islednikom Državne bezbednosti. napadala je i odstupala, nažalost samo da bi takoreći dobila veći zalet. Najzad reče da je noć pred nama. Ja odgovorih da je ona suviše pesimistična i da bih ja rekao da su pred nama noći.
Ona moju primedbu shvati doslovno, te sam bio prinuđen da joj objasnim kako sam time mislio na obične, bezmalo astronomske noći, a pre svega na noći razmišljanja i strpljenja. tada ona zaplaka.
Obrnuh se da ocenim okolinu. Pri samoj pomisli da bi mogao naići neko poznat hvatao me je grozan strah! Čini mi se da sam bio ponešto grub. Ispao si očajan magarac što si uopšte pristao da izađeš sa takvom opasnom osobom! U devet oba ode u operu da vežba, a ja kući da mislim.
(zl. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment