(zk. deo Ovde)
28. april 1955. (nastavak)
Pošto U. U. odaje iz straha od fizičke torture, on je u stanju da vremenom ubedi sebe da je do takve torture stvarno i došlo. No ovo ne umanjuje njegovu indignaciju nad sobom i sebi sličnim – premda istini za volju svoje razloge smatra opravdanijim nego razloge na primer onog „kanibala i lovca na ljudske glave“ C. F.-a.
Njegov pokušaj rehabilitacije je logična posledica tog gađenja, bez obzira što do nje realno nije došlo, naime bez obzira na to što ona nije prihvaćena nego je on umesto toga obešen. O. H. (sa B.-inim primedbama) nije nezadovoljan stanjem stvari, jer uobražava da izigrava svoje naredbodavce.
Tek kad ga baš zbog toga upropasti C. F. on se intimno može osetiti kao heroj, ali samo može, jer on je kukavica te nastoji da se opravda provalom priznanja, koja su do sada stajala s one strane nužne granice između morala i lične sigurnosti.
M. R. otaljava posao kao pristojan, ali ne revnostan službenik neke državne ustanove. Radi do mere koja je dovoljna da mu obezbedi minimalan standard. Tačno do te mere, ni više ni manje. On nije nikakav entuzijast, niti je prisiljen na ovaj posao.
Ljudi su zapravo neka vrsta kovčežića sa novcem. Svaki čovek ima veću ili manju tajnu pa će on prema potrebi izabrati tajnu onog formata koja će mu obezbediti određenu sumu novaca. M. R. zbilja nikad ne denuncira pre nego što mu „dogori do nokata“ u novčanom smislu.
B. E, taj sportist među njima, zainteresovan je jedino postupkom otkrivanja tuđih tajni, onim što se naziva „tehnikom posla“ kao što vrsan lovac ne uživa u aktu ubijanja nego u svim pripremama za nj. On bi se mogao okarakterisati kao umetnik konfidenterije, i tačno je da o njenoj taktici zna više nego iko drugi.
Što se tiče S. C.-a pitanje je još uvek da li je on kao i C. F. oslobođen ličnih razloga ili su ti razlozi, kod prvog antigrađanska i neegzibicionistička hrabrost, a kod drugog filosofska mizantropija, samo pogodne obrazine za mekuštvo, neurozu ili neku u svakom slučaju ličnu bolest.
Naime da su razlozi ovakvi kakvi oni nude, došli kasnije da objasne događaje proistekle iz sasvim banalnih uzroka.
Indiskretna, brbljiva, nastojnica kuće na Cvetnom trgu (prekoputa broja 11).
Juče me je posetio Z. D. rođak i jedan od retkih komunista koji ostajući u okvirima partijske discipline nalazi podneblje za svoju vrlo živu i vrlo uznemirenu misao. naravno ta misao još uvek podseća na delimično okovanog Prometeja, ali je i takav Prometej bolji od onog koji je sasvim sputan na političkom Atlasu.
Pošto smo pretresli dnevnu situaciju o kojoj je on – čini mi se – govorio sa više rutine nego osećanja, sa više znanja nego samostalnosti, što je razumljivo, složili smo se u tome da su naše generacije u ljudskom smislu žalosne degradacije onog višeg osećanja koje je pokretalo naše očeve, a sa njima i život uopšte.
Mladost, danas, nije sinonim nikakvog dinamizma, ona je pre odvratno inertna bara u kojoj su sitne ambicije trenutka odnele pobedu nad trajnim ambicijama vremena.
Pa ako smo obojica dolazili na taj zaključak sa različitih strana i iz različitih motiva, on u podsvesnom strahu za državotvornu ideju, a ja za čovekotvornu, bilo je upravo frapantno koliko se korelacije moglo naći u naporu za zađtitu individualizma i kolektivizma, istovremeno na istom predmetu.
To možda potiče od mog shvatanja individualizma i njegovog shvatanja državotvorstva. Polazeći od pretpostavke da je najviši izraz individualne slobode volja usmerena idealnom cilju, dakle jedna svrsishodna volja – jer bi svaka druga bila protivrečna svojoj sadržini – ja pod individualnom slobodom razumem idealno ropstvo ili bar težnju što potpunijoj zavisnosti od cilja.
On pak polazeći od pretpostavke da je najviši izraz društvene slobode državna volja usmerena realnom cilju (čoveku) pod državnim ropstvom.podrazumeva idealnu slobodu. Kako obe ideje imaju i ropstvo i slobodu kao zajednički imenitelj mogućno je logičkim operacijama postaviti jednačinu koja bi pod idealnim okolnostima imala dve veličine jednake međusobno.
Idealna sloboda = realno ropstvo!
Idealno ropstvo = realna sloboda!
Otuda potiče i identičnost naših zaključaka. (Kad pri tome čovek pomisli da bi ipak stajali sa raznih strana barikada, dolazi se do uverenja da u obojici postoji jedan suficit koji ne može biti podveden ni pod kakav znak jednakosti.) (zm. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment