(zl. deo Ovde)
28. april 1955. (nastavak)
Mladost je danas ćiftinska u najgorem smislu te reči. Biti malograđanin znači stavljati svoju mediokretsku ličnost iznad svega, proglašavati sebe običnom sumom sigurnosti + uživanja.
Zar naša generacija koja suvereno pljuje idole – ali nema srčanosti, sposobnosti ni volje da ih obori i smrvi – ne podseća na ćiftu koji ne govori o novcu, misleći na njega.
Ćiftu i malograđanina koji bi pod uslovom potpune diskrecije (po mogućnosti da ni on sam ne zna šta čini) bio – ako bi ga snabdeli sa dovoljno hrabrosti i sigurnosti – darovit lopov, tiranin, krvnik ili ubica.
Brbljivost umesto delatnosti, mekuštvo umesto moći, lenjost duha i tela umesto energije, lukavstva umesto sile, sofizam umesto istine, interes umesto časti, trenutak umesto večnosti, ropstvo umesto slobode (jer ne znam većeg roba od čoveka koji se nije oslobodio sebe) – to je razlika između života i trajanja.
Ako bi se tražilo najzgodnije upoređenje, ono se ne bi moglo naći u životinjskom svetu koji je sav u dinamizmu borbe
(koja u skladu sa pretežno fiziološkim momentima ima i pretežno prehrambeni karakter) već možda jedino u biljnom svetu – u svetu sočne apatije, minimalnog naprezanja, cvetne rezistencije čija se sva aktivnost svodi na bolji položaj prema suncu.
Pa zar to biljno prihvatanje života nije ćiftinsko? Zar biti mekušni maslačak nije gore nego biti tvrdi kamen, koji je navodno mrtav, ali pruža otpor svakoj promeni koja se protivi zakonima kojima je veran.
Dobio pismo od Myrona. Moli da mu pišem, ne radi hrišćanskog milosrđa nego samo zato da se uveri da navike iz kojih je iščupan, još postoje iako ih je on izgubio iz vida.
„(...) Nel mezzo del cammin di nostra vita
Mi ritrovai per una selva oscura
Che la diritta via era smarrita. (...)“
(„Usred staze našeg života
Nađoh se u mračnoj prašumi,
Jer izgubljen beše pravi mi put“.)
(Dante: „Inferno I“ 1-3)
29. april 1955.
Građanin koji zahteva da se država ne meša u njegove privatne poslove, ima pre svega na umu sopstvenu spremnost da se i on sam ne meša u privatne poslove države, u ratove koje ona vodi ili pobune koje ugušuje.
D. Z. tvrdi da je hiljudu prosečnih mozgova identično sa jednim velikim. Međutim stvar stoji sasvim drukčije, te se demokratska matematika i ovde pokazuje pogrešnom. 1 mediokritet + 1 mediokritet = ½ mediokriteta (što je po realnoj vrednosti u stvari degradacija prvobitne inteligentne količine, jer umnožena glupost može da umnoži samo svoje nedostatke, dakle ono što ima, te imati posla sa jednom budalom ipak je lakše nego se naći pred hiljadu).
Očigledno je da u rešavanju jednog tehničkog problema dva stručnjaka imaju dva puta više izgleda da postignu cilj nego jedan, ali je sa gledišta uspeh potpuno jednako, dakle bezuspešno, da li ga rešavaju hiljadu ili samo dva laika.
Pravo na štrajk nije sadr\ano ni u jednom elementarnom individualnom pravu. Ono što mu se po svojoj organizaciji, u stavri po organizaciji revolta protivi, jer pošto pretpostavlja zajednicu interesa i njegove zaštite, prestaje da bude lično pravo i postaje javno nasilje.
Štrajkački odbori su u načelu antidruštvene organizacije, koje imaju za cilj da ucenom ili nasiljem odbijanja, pribave za manjinu prava koja ruše ekonomsku i političku ravnotežu države. Država, rekao je Platon, ne živi od čovečijih prava, nego od njegovih dužnosti. Od čovečijih prava ona samo umire. (zn. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment