(zm. deo Ovde)
28. april 1955. (nastavak)
„Cilj je svake političke organizacije očuvanje prirodnih i nezastarivih prava čoveka!“
(„Deklaracija prava čoveka i građanina“.)
Ova izvorna formulacija dužnosti države koja je uvek bila uzrok tolikim iluzijama u državnopravnoj literaturi – od čega je praktična politika u izvesnoj meri bila pošteđena – osniva se na tri podjednako neodržive pretpostavke.
Cilj svake države ne može biti statičan, pa prema tome ni imati za cilj očuvanje prava nego njihovo razvijanje – time se ne misli na umnožavanje nego na saglašavanje. Prirodna prava ne postoje nego se dobijaju kao deo opštih društvenih prava, a prema obimu svesti o njima.
Bilo bi nemoguće navesti i jedno pravo koje neposredno izvire iz same činjenice što je neko živ, kao što bi bilo krajnje apsurdno implicirati ta prava u čin rođenja.
Najzad proglašavati neka od tih prava nezastarivim znači ne verovati u napredak, koji čini besmislenim jedna a obrazuje na njihovo mesto druga (sa tendencijom u smislu njihovog potpunog ukidanja).
24. aprila 1955. godine objavljena je u Bandungu Deklaracija Azisko-Afričke konferencije. Sada kad postoji jedan zvaničan dokument o radu ove Konferencije ocenjivanje njenog značaja i posledica može da izađe iz okvira prognoza i pretpostavki. (Deklaraciju navodim u nužnim izvodima, a na osnovu isečaka iz „Politike“):
„(...) Osim zemalja-sazivača Konferencije, na Konferenciji su učestvovale sledeće 24 zemlje: Avganistan, Kambodža, Narodna Republika Kina, Egipat, Etiopija, Zlatna Obala, Iran, Irak, Japan, Jordan, Laos, Liberija, Libija, Nepal, Filipini, Saudijska Arabija, Sudan, Sirija, Sijam, Turska, Demokratska Republika Vijetnam, Država Vijetnam i Jemen. (...)“
Nije bez interesa utvrditi nekoje od specifičnih svojstava pobrojanih učesnica: AVGANISTAN – Avganistansko Pakistanski spor, vlizina SSSR-a. KAMBODŽA – Anglo-američki uticaj. NR KINA – Komunistička revolucija, dominacija Sovjetskog Saveza. EGIPAT ....
30. april 1955.
Dijalog o sudbini Evrope. Prisutni:
Evropa, dama u godinama koja pošto ne može da sakrije godine krije njihovo dejstvo.
Naseobina, anfan teribl ove peripatetičke grupe, dvospolni vetropir, koji pogrešno uobražava da je time što se o njemu raspravlja dobio pravo da sudi o ljudima.
Vanevropejac, neprijatan uljez čije se rasno poreklo može staviti pod sumnju i da polemika nije tako angažovala duhove, neko bi od prisutnih to sa najvećim zadovoljstvom učinio.
Skeptik, vrlo star i vrlo neodređen gospodin koji uviđa da je cela prepirka izlišma, ali pošto voli izlišne zabave predaje joj se sa merom i ukusom.
Doktriner, zadrt pedant sa dijalektičkim terazijama u ruci i zavezanim očima, te liči na malo prerušenu Pravdu.
Plemeniti anarhist, koji time što proklamuje bezuslovnu tiraniju slobode, dovodi do besnila one koji joj pretpostavljaju slobodu tiranije.
Hrišćanin, neka vrsta simbioze kaluđera, vojnika i pesnika.
Građanin, demokrat, prijatno odeven gospodin sa lepšim idealima nego manirima.
Aristokrat, sanjivi grandsenjer koji drema, te se budi samo s vremena na vreme i to samo zato da bi se narugao „suverenosti naroda“ i „Deklaraciji“.
Ja, mizerni preostatak duha posle konfrontacije ličnosti.
I čin: U Kompjenskom vagonu koga su pre nepun čas napustile mirovne delegacije Saveznika i Centralnih sila.
II čin: U protivavionskom skloništu jednog industrijskog centra.
II čin: U“šumici kraj bistrog potočića“ iz koga još uvek viri podrugljiva Panova glava.)
(zo. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment