(zn. deo Ovde)
28. april 1955. (nastavak)
Dijalog o sudbini Evrope (početak u Dnevniku zn. deo)
Evropa: Jako je ljubazno što brinete o meni, ali dozvolite mi da izjavim koliko se malo osećam ugrožena promenama od kojih neki od vas strahuju, zar ne moj Grade?
Naseobina (ponizno poput Figara): Tvoje je telo suviše veliko, da bi ti bio saopšten bol koji oseća jedan njegov deo!
Vanevropejac: Pazite mladiću! To uopšte nije njeno telo. To je organizam Azije.
Ja: Ali i njena glava, takoreći njen CNS,
Vanevropejac: Mudraci su rekli da se misli rađaju u glavi a ne u petama, a ja sam slobodan da vas podsetim na Ganges i Jangce – reke koje su uživale u rađanju prve ljudske misli.
Skeptik: Vi se prepirete oko sporednih pojedinosti, što je uostalom prijatno, jer ne obavezuje.
Ja: Svi se mi slažemo u tome da je naša prijateljica bolesna u poslednje vreme. To je činjenica od koje treba poći.
Vanevropejac: O, Oduvek, od samog početka. Mudri vele da se griža savesti ispoljava i u bolesti tela.
Evropa (ljutito): Ko ste vi uošte gospodine, vi koji niste našli za potrebno ni da mi se predstavite, ali dozvoljavate sebi da upadate u reč gospodinu u čiju dobru volju ne sumnjam?
Naseobina: I ako ikako možete prestanite sa tim vašim mudracima. To uznemiruje moje varenje.
Vanevropejac: Dvadeset vekova ja sam ćutao, pa i kad sam se odlučio da govorim vetrovi nisu bili skloni da moj glas donesu na vaše poluostrvo te ćete shvatiti da moja brutalnost – ukoliko je ima – ne potiče od moje prirode koja je fina i povučena, nego od prinudne ćutljivosti u koju sam stavljen.
Doktriner (slatko) Vrlo dobro, čoveče! Ne dajte da vas zbune manirima, uostalom ako se ne varam mi se poznajemo. Mi smo se već sreli negde.
Vanevropejac (indignirano): Vi ste se prevarili vrlo poštovani gospodine, jako mi je žao ali ...
Doktriner: O nemoguće. Savršeno neverovatno. Tako izražajno lice, takva oštrovidnost, a uprkos tim napadačkim osobinama tako spokojan nastup.
Građanin (Hrišćaninu): Kakav hipokritski podlac!
Skeptik: Metod kojim se naš prijatelj služi je dijalektički, a on je isto toliko pogodan da ispolji velike ideje koliko da sakrije sumnjive ciljeve.
Vanevropejac: Ja vam opet skromno tvrdim, kraj sve časti koju bih imao od poznanstva sa vama da, ako smo se i sreli negde, to je moglo biti jedino u prolazu. Uostalom vaše lice mi je poznato sa Port Artura.
Doktriner (zbunjeno): Oh to je bio samo moj očuh.
Skeptik: A vi tako upadljivo ličite da se površan čovek lako prevari u pogledu identiteta.
Naseobina (nestrpljivo): Ja sam bolestan i meni se žuri, a vi tu meljete koješta!
Aristokrat: Iz njega govori ulica. Ne znam jezik koji bi bio neprijatniji od onog koji se ne upotrebljava sam.
Skeptik: Da gospođo, ja dajem za pravo njegovom Gospodstvu – vi ste radije čitali Kanta, slušali Mocarta i osvajali polove nego vaspitavali svoju decu.
Plemeniti anarhist: Upravo sam razmišljao da li je korisnije najpre povešati političare ili pedagoge, pa sam zaključio da to treba učiniti jednovremeno.
Vanevropejac: Oprostite Naseobino, ja sam samo hteo da objavim svoju neodgovornost za eventualne postupke osobe koja mi dosađuje svojim prijateljstvom (pokazuje na Doktrinera).
Ja: Naseobina ima pravo ...
Doktriner: Deo nikada ne može imati pravo, ni dezavuisati celinu.
Aristokrat (naglo se prene) Vi ne rezonujete loše, ali se loše opredeljujete. Prepoznajem u vama aristokratu koji se prerušio u sankilota.
Pl. anarhist: Deo je suveren jer je stvaran, a celinu ste izmislili vi da biste mu tu suverenost oteli. Trebalo bi vas povešati! (zp. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment