IZVINJENJE
Poštovani posetioci bloga,
Da ne bi mislili da sam vas potpuno napustila, želela bih da vas obavestim da tri nedelje neću biti u mogucnosti da publikujem nove priloge na blogu.
Nadam se da to nece umanjiti vase interesovanje za vec objavljene kao i za buduce delove Pekicevog stvaralastva.
Srdačno vas pozdravlja
Ljiljana Pekić, 3. decembra 2008.
Wednesday, December 03, 2008
Dnevnik B. Pekić S. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(R. deo Ovde)
16. maj 1955. (nastavak)
Mislim da sada napokon znam odakle treba u „Dnevniku jednog konfidenta“ započeti. Početni akordi prividnog mira i završni akordi stvarnog pomirenja. Između toga hlađenje, u smislu sve izraženije rezignacije. Evo jednog odlomka:
Sedmi septembar 1941.
Posle ručka šetao sam se Južnim bulevarom i razgledao trščane korpe sa zimskim cvećem, koje su visile na prozorima. Poneki je još uvek bio rastvoren i vazduh u kutovima modar kao duvanski dim. Bulevar nije bio sasvim pust. Na deset koraka ispred mene bodro skakuće đubretar Z. i nabada lišće na ušiljenu palicu.
Moj prijatelj, izgleda, mrmlja nekakvu pemicu. Škripa crvenih kolica smeta da je dobro čujem. Zašto ljudi nisu dovoljno razgovetni. Najzad mu se približim i ubrzo ja razumem njene reči:
Kolo, kolo naokolo
Vilovito, plahovito,
Nakićeno, navezeno ...
Pretpostavlja da je to seljačka doskočica koju je Z. čuo u Josifovom bifeu. Odlučujem da ga o tome pitam, ali ... Šta? Da li sam dobro video? Šteta Z. me ne pozdravlja, jer me nije prepoznao. Doznajem da je magla nelogična, jer oduzima tačan izgled stvari.
Čini se da je Z. potpuno okupljen listom koji mu trepčući beži preko trotoara. Hop! Hoće li se baciti u trku za malim drznikom? bogami hoće! Vukući svoja kolica natovarena suvim lišćem, on nestaje za ugao.
Osmi septembar.
Ne uviđam da je jedan suvi list toliko značajan za gradsku opštinu, da plaća čoveka koji će ga hvatati. Ima osim toga još nekorisnih službi u našem gradu. A što se tiče činjenice da me Z. nije primetio, to je sasvim prirodno. Ne, on zaista nema vremena da zeva unaokolo. Lišće mu zadaje vraški mnogo posla. Inače ni me srdačno pozdravio. Uostalom kao i uvek. Dobri, stari delija!
Dvanaesti septembar.
Da li bi?
Osamnaesti septembar.
Naravno da bi, jer se odavno poznajemo. Otprilike u jedno vreme ja sam premešten u XII mušku, a on počeo da skuplja suvo lišće sa Bulevara.
Dvadeset peti sempembar.
Ipak čovek ne sme da bude previše siguran. Izgleda prilično nemoguće viđati jednu osobu deset puta na dan, piti na njen račun u bifeu, a onda je ne prepoznati kad se o tebe očeše!
Drugi oktobar.
Neverovatno.
Treći oktobar.
Sasvim neverovatno. Dolazim do uverenja da me Z. namerno nije pozdravio.
Peti oktobar.
Pogani gad! A umeo je piti na moj račun u Josifovom bifeu. Kako se samo pravi ljubazan i uslužan. I kako pokoran. Da, to je najbolji izraz za to što je pritvorna starkelja činila.
Jedanaesti oktobar.
Sećam se da je februara prošle godine Z. pozdravio doktora R. dublje nego što je potrebno da se izrazi poštovanje. Obično svakodnevno poštovanje. Pozdravi imaju neocenjivu važnost samo ako čovek ume da ih čita.
Dvanaesti oktobar.
He, gospodin doktor.
Trinaesti oktobar.
Gospodin doktor je sumnjiva ptičica. Malo govori, a kad govori ništa ne kaže.
Četrnaesti oktobar.
Možda krije neku tajnu.
Petnaesti oktobar.
Svaki čovek ima svoju tajnu.
Šesnaesti oktobar.
I doktor je ima. Možda je u Pokretu.
Sedamnaesti oktobar.
Ako je doktor R. u njihovom Pokretu, moram pripaziti i na đubretara.
Osamnaesti oktobar.
Doktor je verovatno u Pokretu, a na đubretara ću svakako pripaziti.
Devetnaesti oktobar.
Doktor je sigurno u Pokretu, a đubretar je zgodna maska za obaveštajca. Uostalom nije li on došao na Bulevar posle jula četrdeset prve?
Prvi novembar.
Dve nedelje nisam ništa zapisao u dnevnik. No imam izvinjenje te me ne muči griža zbog nemara. Spremam se da uhvatim Z-a u krivici.
Peti novembar.
Lisac dobro pazi. Možda je osetio klopku?
Šesti novembar.
Ništa
Sedmi novembar.
Još ništa. Važno je, međutim, sačuvati strpljenje. Hanu je danas opet mučio zub. Ne mogu podneti da je gledam u tom stanju, premda ona to podnosi strpljivo. Izlazim da kupim “Obnovu”, a onda sedim sa Isidorom u parku i nastojim da mu objasnim značenje limesa.
Deseti novembar.
Iskustvo me uči da hvatanje in flagranti nije neophodno. Postački je oslanjati se na same činjenice. Matematička logika, koja je nadasve zdrava i tačna, dovoljna je da se čovek domogne istine. Zar se iz poznatih ne može razrešiti najkomlikovanija jednačina? Danas sam čitao Rimana. Semantika me zaokuplja! U njoj leži istina.
Jedanaesti novembar.
Istina je da je Z. obaveštajac njihovog štaba.
Petnaesti novembar.
Danas sam protivu Z. i doktora R. podneo pismenu prijavu. Z. je u svojstvu banditskog obaveštajca dana sedmog septembra ove godine, na Južnom bulevaru između Drogerije i Kioska U. predao doktoru R. tajne instrukcije u vidu meni nepoznatih znakova koji su prividno ličili na seljačku pesmicu.
Šesnaesti novembar.
Oba su uhapšena.
Dvadeset treći novembar.
Oba su obešena.
Dvadeset četvrti novembar.
Posle ručka šetao sam se sa Isidorom po Bulevaru. Suvo lišće drhtalo je na trotoaru. Nadam se da je Isidor konačno shvatio šta je to zapravo limens.
17. maj 1955.
Da li je moguće dedukcijom otkriti dramske teme, koje bi bile duboke, opšte i aktuelne, ne samo za jedan određeni geografski [prostor] ...
(R. deo Ovde)
16. maj 1955. (nastavak)
Mislim da sada napokon znam odakle treba u „Dnevniku jednog konfidenta“ započeti. Početni akordi prividnog mira i završni akordi stvarnog pomirenja. Između toga hlađenje, u smislu sve izraženije rezignacije. Evo jednog odlomka:
Sedmi septembar 1941.Posle ručka šetao sam se Južnim bulevarom i razgledao trščane korpe sa zimskim cvećem, koje su visile na prozorima. Poneki je još uvek bio rastvoren i vazduh u kutovima modar kao duvanski dim. Bulevar nije bio sasvim pust. Na deset koraka ispred mene bodro skakuće đubretar Z. i nabada lišće na ušiljenu palicu.
Moj prijatelj, izgleda, mrmlja nekakvu pemicu. Škripa crvenih kolica smeta da je dobro čujem. Zašto ljudi nisu dovoljno razgovetni. Najzad mu se približim i ubrzo ja razumem njene reči:
Kolo, kolo naokolo
Vilovito, plahovito,
Nakićeno, navezeno ...
Pretpostavlja da je to seljačka doskočica koju je Z. čuo u Josifovom bifeu. Odlučujem da ga o tome pitam, ali ... Šta? Da li sam dobro video? Šteta Z. me ne pozdravlja, jer me nije prepoznao. Doznajem da je magla nelogična, jer oduzima tačan izgled stvari.
Čini se da je Z. potpuno okupljen listom koji mu trepčući beži preko trotoara. Hop! Hoće li se baciti u trku za malim drznikom? bogami hoće! Vukući svoja kolica natovarena suvim lišćem, on nestaje za ugao.
Osmi septembar.
Ne uviđam da je jedan suvi list toliko značajan za gradsku opštinu, da plaća čoveka koji će ga hvatati. Ima osim toga još nekorisnih službi u našem gradu. A što se tiče činjenice da me Z. nije primetio, to je sasvim prirodno. Ne, on zaista nema vremena da zeva unaokolo. Lišće mu zadaje vraški mnogo posla. Inače ni me srdačno pozdravio. Uostalom kao i uvek. Dobri, stari delija!
Dvanaesti septembar.
Da li bi?
Osamnaesti septembar.
Naravno da bi, jer se odavno poznajemo. Otprilike u jedno vreme ja sam premešten u XII mušku, a on počeo da skuplja suvo lišće sa Bulevara.
Dvadeset peti sempembar.
Ipak čovek ne sme da bude previše siguran. Izgleda prilično nemoguće viđati jednu osobu deset puta na dan, piti na njen račun u bifeu, a onda je ne prepoznati kad se o tebe očeše!
Drugi oktobar.
Neverovatno.
Treći oktobar.
Sasvim neverovatno. Dolazim do uverenja da me Z. namerno nije pozdravio.
Peti oktobar.
Pogani gad! A umeo je piti na moj račun u Josifovom bifeu. Kako se samo pravi ljubazan i uslužan. I kako pokoran. Da, to je najbolji izraz za to što je pritvorna starkelja činila.
Jedanaesti oktobar.
Sećam se da je februara prošle godine Z. pozdravio doktora R. dublje nego što je potrebno da se izrazi poštovanje. Obično svakodnevno poštovanje. Pozdravi imaju neocenjivu važnost samo ako čovek ume da ih čita.
Dvanaesti oktobar.
He, gospodin doktor.
Trinaesti oktobar.
Gospodin doktor je sumnjiva ptičica. Malo govori, a kad govori ništa ne kaže.
Četrnaesti oktobar.
Možda krije neku tajnu.
Petnaesti oktobar.
Svaki čovek ima svoju tajnu.
Šesnaesti oktobar.
I doktor je ima. Možda je u Pokretu.
Sedamnaesti oktobar.
Ako je doktor R. u njihovom Pokretu, moram pripaziti i na đubretara.
Osamnaesti oktobar.
Doktor je verovatno u Pokretu, a na đubretara ću svakako pripaziti.
Devetnaesti oktobar.
Doktor je sigurno u Pokretu, a đubretar je zgodna maska za obaveštajca. Uostalom nije li on došao na Bulevar posle jula četrdeset prve?
Prvi novembar.
Dve nedelje nisam ništa zapisao u dnevnik. No imam izvinjenje te me ne muči griža zbog nemara. Spremam se da uhvatim Z-a u krivici.
Peti novembar.
Lisac dobro pazi. Možda je osetio klopku?
Šesti novembar.
Ništa
Sedmi novembar.
Još ništa. Važno je, međutim, sačuvati strpljenje. Hanu je danas opet mučio zub. Ne mogu podneti da je gledam u tom stanju, premda ona to podnosi strpljivo. Izlazim da kupim “Obnovu”, a onda sedim sa Isidorom u parku i nastojim da mu objasnim značenje limesa.
Deseti novembar.
Iskustvo me uči da hvatanje in flagranti nije neophodno. Postački je oslanjati se na same činjenice. Matematička logika, koja je nadasve zdrava i tačna, dovoljna je da se čovek domogne istine. Zar se iz poznatih ne može razrešiti najkomlikovanija jednačina? Danas sam čitao Rimana. Semantika me zaokuplja! U njoj leži istina.
Jedanaesti novembar.
Istina je da je Z. obaveštajac njihovog štaba.
Petnaesti novembar.
Danas sam protivu Z. i doktora R. podneo pismenu prijavu. Z. je u svojstvu banditskog obaveštajca dana sedmog septembra ove godine, na Južnom bulevaru između Drogerije i Kioska U. predao doktoru R. tajne instrukcije u vidu meni nepoznatih znakova koji su prividno ličili na seljačku pesmicu.
Šesnaesti novembar.
Oba su uhapšena.
Dvadeset treći novembar.
Oba su obešena.
Dvadeset četvrti novembar.
Posle ručka šetao sam se sa Isidorom po Bulevaru. Suvo lišće drhtalo je na trotoaru. Nadam se da je Isidor konačno shvatio šta je to zapravo limens.
17. maj 1955.
Da li je moguće dedukcijom otkriti dramske teme, koje bi bile duboke, opšte i aktuelne, ne samo za jedan određeni geografski [prostor] ...
Tuesday, December 02, 2008
Dnevnik B. Pekić R. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(Q. deo Ovde)
16. maj 1955.
Ko je u pravu? Eto pitanja koga se ne mogu osloboditi ni nadmenom samouverenošću, ni prezrivom indolencijom, ni racionalnim dokazima. Ko je u pravu? Komunisti ili mi.
Ima pre svakog pitanja, postavljenog u obliku gornje alternative, jedna sumnja koja nije samo metodološka: da li su oni stvarno komunisti, i ako nisu, šta smo koga đavola onda mi, koji to, bar tako držimo, sigurno nismo. I ko smo zapravo ti MI?
Trebalo bi da budem iskreno uveren u uzvišenost naše pobune, i čisti idealizam naših pobuda. Doduše, možda je on zbilja postojao, samo ga se ja ne sećam, ili se stidim njegove naivnosti.
Činjenica je da sam nekoliko puta u razgovoru sa prijateljima o našem slučaju tvrdio da je on bio plod dečačke zablude, iako nisam sasvim bio siguran u tačnost ove tvrdnje.
Izgledalo je kao da priznanje političke naivnosti štiti, kako od iskušenja – moram priznati vrlo jakog – da se ona ponovi, i od opake opasnosti da se podnese njena posledica.
Pa ipak moram bezuslovno utvrditi šta STVARNO mislim o našem slučaju. Inače nikad neću moći napisati „Dosije pov. broj 527/49“.
Važno je da budem načisto sa pravim značenjem čitave stvari, pri čemu, naravno ne mislim na njeno političko značenje, koje je na žalost sasvim izostalo, nego na njeno moralno značenje.
Neko je, mislim, vrlo cenjeni predsednik rekao da smo postigli jedan moralni efekat i da je to u ono doba opšte klonulosti i nemoćne rezignacije sve što su mogli učiniti dvadesetoro ljudi tek izašlih iz gimnazije.
„Prema vani?“ – zapitao sam ga, ne bez zlobe. „Da, naravno“, - rekao je. E, upravo to da je postojao neki značajni efekat prema vani, ja sam oduvek sporio.
Ako se može govoriti o nekom moralnom efektu, onda ga bezuslovno valja tražiti isključivo u nama samima, a nikako napolju.
Šta smo mi lično moralno dobili? Eto pitanja.
Zašto sam zajedno sa J. osnovao SDOJ? Iz patriotizma? Nikad nisam bio zaražen tom kugom. Iz potrebe da se brani sloboda? Pa ja nisam demokrat, ta više svaku vladavinu aristokratskog tipa pretpostavljam izbornoj vladavini plebsa.
U odbranu naroda? Pa ja ga prezirem. Iz mržnje prema komunizmu? Onda ga nisam kako valja ni poznavao, ni ja lično iskusio. Treba biti iskren u toj prokletoj stvari.
Jedna neodoljiva potreba za pražnjenjem, jedna čar zavere čiji se konci drže u rukama, podneblje prepada, tajni, mistični ponoćni skupovi, opasni planovi – sve to, iako, iskreno govoreći sama je stvar izgledala manje romantična nego što se čini na prvi pogled, upravo zato što smo sačuvali jedan živ smisao za meru i nismo hteli jedino da se igramo.
I strah, i on spada u pravila svake igre. Da njega nema, ponešanog sa nadom, rulet bi bio zabava kukavica.
RIZIKO. PUSTOLOVINA, ne u banalnom, bulevarskom smislu, nego nešto što u silnoj meri angažuje duh.
Ko nikad nije doživeo neku pustolovinu, u koju je kao svoj obol uneo sam život ili slobodu ili ljubav, nadu, poverenje, ma šta, taj nikad neće iskusiti lepotu ovog prokletog života.
Ili su to osećanja kockara. Ako jesu, ona su nešto najuzvišenije, jer se večito ponavljaju, a nikad nisu ista. (S. deo Ovde)
(Q. deo Ovde)
16. maj 1955.
Ko je u pravu? Eto pitanja koga se ne mogu osloboditi ni nadmenom samouverenošću, ni prezrivom indolencijom, ni racionalnim dokazima. Ko je u pravu? Komunisti ili mi.
Ima pre svakog pitanja, postavljenog u obliku gornje alternative, jedna sumnja koja nije samo metodološka: da li su oni stvarno komunisti, i ako nisu, šta smo koga đavola onda mi, koji to, bar tako držimo, sigurno nismo. I ko smo zapravo ti MI?
Trebalo bi da budem iskreno uveren u uzvišenost naše pobune, i čisti idealizam naših pobuda. Doduše, možda je on zbilja postojao, samo ga se ja ne sećam, ili se stidim njegove naivnosti.
Činjenica je da sam nekoliko puta u razgovoru sa prijateljima o našem slučaju tvrdio da je on bio plod dečačke zablude, iako nisam sasvim bio siguran u tačnost ove tvrdnje.
Izgledalo je kao da priznanje političke naivnosti štiti, kako od iskušenja – moram priznati vrlo jakog – da se ona ponovi, i od opake opasnosti da se podnese njena posledica.
Pa ipak moram bezuslovno utvrditi šta STVARNO mislim o našem slučaju. Inače nikad neću moći napisati „Dosije pov. broj 527/49“.
Važno je da budem načisto sa pravim značenjem čitave stvari, pri čemu, naravno ne mislim na njeno političko značenje, koje je na žalost sasvim izostalo, nego na njeno moralno značenje.
Neko je, mislim, vrlo cenjeni predsednik rekao da smo postigli jedan moralni efekat i da je to u ono doba opšte klonulosti i nemoćne rezignacije sve što su mogli učiniti dvadesetoro ljudi tek izašlih iz gimnazije.
„Prema vani?“ – zapitao sam ga, ne bez zlobe. „Da, naravno“, - rekao je. E, upravo to da je postojao neki značajni efekat prema vani, ja sam oduvek sporio.
Ako se može govoriti o nekom moralnom efektu, onda ga bezuslovno valja tražiti isključivo u nama samima, a nikako napolju.
Šta smo mi lično moralno dobili? Eto pitanja.
Zašto sam zajedno sa J. osnovao SDOJ? Iz patriotizma? Nikad nisam bio zaražen tom kugom. Iz potrebe da se brani sloboda? Pa ja nisam demokrat, ta više svaku vladavinu aristokratskog tipa pretpostavljam izbornoj vladavini plebsa.
U odbranu naroda? Pa ja ga prezirem. Iz mržnje prema komunizmu? Onda ga nisam kako valja ni poznavao, ni ja lično iskusio. Treba biti iskren u toj prokletoj stvari.
Jedna neodoljiva potreba za pražnjenjem, jedna čar zavere čiji se konci drže u rukama, podneblje prepada, tajni, mistični ponoćni skupovi, opasni planovi – sve to, iako, iskreno govoreći sama je stvar izgledala manje romantična nego što se čini na prvi pogled, upravo zato što smo sačuvali jedan živ smisao za meru i nismo hteli jedino da se igramo.
I strah, i on spada u pravila svake igre. Da njega nema, ponešanog sa nadom, rulet bi bio zabava kukavica.
RIZIKO. PUSTOLOVINA, ne u banalnom, bulevarskom smislu, nego nešto što u silnoj meri angažuje duh.
Ko nikad nije doživeo neku pustolovinu, u koju je kao svoj obol uneo sam život ili slobodu ili ljubav, nadu, poverenje, ma šta, taj nikad neće iskusiti lepotu ovog prokletog života.
Ili su to osećanja kockara. Ako jesu, ona su nešto najuzvišenije, jer se večito ponavljaju, a nikad nisu ista. (S. deo Ovde)
Monday, December 01, 2008
Dnevnik B. Pekić Q. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(P. deo Ovde)
15. maj 1955.
„(...) – Trebalo bi dakle umreti, pa da čovek bude nevin i miran! – Pripazite se opet! Umreti to je izvršiti čin, čija se zamašnost ne da izračunati! (...)“
(A. Frans: „Epikutov vrt – Priorat“)
Afera dr Krausa, majora Guzenka, Gaj Bardžesa, ministra Jona ili komesara Dida, migracija na magistrali Istok-Zapad, procesi za veleizdaju, petokolonaška delatnost komunističkih partija u Francuskoj ili Italiji, načelo dobrovoljne repatrijacije definitivno primenjeno u klauzulama Korejskog primirja – sve to zajedno otkriva simptomatično slabljenje uloge nacije u ljudskoj opredeljenosti.
Ideja postaje prava domovina. Od vremena verskih ratova Evropa nije bila pogođena podelom koja bi bila isključivija. Nacionalna Evropa ustupa mesto nadnacionalnoj, ali ne po planu koga su pripremili politički utopisti, objasnili profesori međunarodnog prava, i najavili filosofi, naprotiv:
Internacionalizam se ušunjao u Evropu na zadnja vrata. (Lako se može dogoditi da bude izbačena kroz glavna!) U strogo građanskom smislu njegova ispoljavanja su nemoralna. Francuski komunist je bliži kineskom kuliju nego svom buržuju. Distanca koju on sebi dozvoljava je upravo tolika da ga u pogodnom trenutku može mlatnuti po glavi.
Jugoslovenski „reakcioner“ gleda sa divljenjem u oružanu silu Južne Koreje, dok mu vlastita armija pričinjava neuporedivo manje zadovoljstvo, ako se o zadovoljstvu uopšte može govoriti. Isto kao što su francuski hugenoti bili bliži nemačkim protestantima nego svojim katolicima, koji su prijateljstvo Španaca pretpostavljali jeretičkom Jugu.
Nesumnjivo ova podela je uslovno prirodnija nego ma koja druga. Prema tome ona je moralnija. Vrednost jedne klasifikacije ceni se prema kriteriju. Nacija je slučajnost rođenja. Tek je ideja neminovnost izbora. Moralna odgovornost raste sa opadanjem socijalnog tropizma. Patriotizam nije ništa drugo nego jedan veštački refleks, u čijem građenju nismo učestvovali, i koga čiste savesti možemo potpuno odbaciti kao naturen i neprirodan.
Spostisti raspolažu, više nego drugi ljudi osećanje mere. Oni neretko predvide momenat u kome se valja povući iz takmičenja. Umetnici recituju svoje stihove još na samrtničkoj postelji, a državnici moraju toljagama biti opomenuti da je vreme smeni. Političarima nikad nije dosta ovacija, kao ni ljubavnicima poljubaca.
Ako pod realizmom podrazumevamoodsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Credo qui absurdu, je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garantija njegove pobede.
Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego Kirkegorovski riziko, Prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura absurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje. Energija nije mirna i široka struja svetlosti koja prožima materiju, nego diskontinuiran niz bljesaka odvojenih tminom prikupljanja, sažimanja.
Volja je manje zavisna od nas nego što mogu da pretpostavljaju ljudi, koji je naziru u pokretima svojih udova. Ona nadolazi i iščezava nezavisno od naših obraćanja. Zato život nije jedno celovito, koherentno življenje, nego smrt ispresecana munjama života. U jednom smislu volja zaostaje za životom jer ne očestvuje u smrti, u drugom smislu ona ga prevazilazi jer mu daje dvostrukost.
Danas sam morao da razočaram svoga prijatelja M-a. On je ocrtao sudbinu Y-a u crnim bojama, predviđajući neprijatene događaje sa kojima će biti suočen „kad dođe ono treće“. Rekoh:
„Čak i da dođe do te korisne, ali neefikasne promene u što sumnjam, od onih koji sa preteranom revnošću služe jednoj vladi, sa veliko se sigurnošću može očekivati, da će sa još većom služiti protivničkoj. Y je stekao reputaciju dobrog sluge. Vlade se otimaju o ljude koji pretstavljaju da služe ne misleći, nego da misle ne služeći.
Delom iz načela a delom iz straha, on će biti najbolji činovnik sutrašnje vlade, kao što je to današnjoj. On je postao nezamenljiv. Režimi se ne drže na doktrinerima nego na činovnicima. Oni koji su se isticali preteranom revnošću u otporu prema jednoj vlasti, ne smeju očekivati da budu nagrađeni od one koja joj sledi.
Niko ne voli one koji se mnogo žrtvuju. Ti mnogo zahtevaju. Oni su skloni da budu čistunci, sitničari i da cepidlače. Njima nedostaje širina duha i politički smisao. Oni su dobri za obaranje režima, ali nepogodni za njihovo održavanje.
Procesi protiv starih boljševika u Sovjetskom Savezu, kao i neki događaji čiji smo bili svedoci, pokazuju da dobra vlada svoje obračune počinje najpre sa svojim pristalicama. To postaje načelo. Ne velim da je ono lepo, ali sigurno je da donosi osećanje sigurnosti vlastodršcima. Bez tog osećanja nema jake države“. (R. deo Ovde)
(P. deo Ovde)
15. maj 1955.
„(...) – Trebalo bi dakle umreti, pa da čovek bude nevin i miran! – Pripazite se opet! Umreti to je izvršiti čin, čija se zamašnost ne da izračunati! (...)“
(A. Frans: „Epikutov vrt – Priorat“)
Afera dr Krausa, majora Guzenka, Gaj Bardžesa, ministra Jona ili komesara Dida, migracija na magistrali Istok-Zapad, procesi za veleizdaju, petokolonaška delatnost komunističkih partija u Francuskoj ili Italiji, načelo dobrovoljne repatrijacije definitivno primenjeno u klauzulama Korejskog primirja – sve to zajedno otkriva simptomatično slabljenje uloge nacije u ljudskoj opredeljenosti.
Ideja postaje prava domovina. Od vremena verskih ratova Evropa nije bila pogođena podelom koja bi bila isključivija. Nacionalna Evropa ustupa mesto nadnacionalnoj, ali ne po planu koga su pripremili politički utopisti, objasnili profesori međunarodnog prava, i najavili filosofi, naprotiv:
Internacionalizam se ušunjao u Evropu na zadnja vrata. (Lako se može dogoditi da bude izbačena kroz glavna!) U strogo građanskom smislu njegova ispoljavanja su nemoralna. Francuski komunist je bliži kineskom kuliju nego svom buržuju. Distanca koju on sebi dozvoljava je upravo tolika da ga u pogodnom trenutku može mlatnuti po glavi.
Jugoslovenski „reakcioner“ gleda sa divljenjem u oružanu silu Južne Koreje, dok mu vlastita armija pričinjava neuporedivo manje zadovoljstvo, ako se o zadovoljstvu uopšte može govoriti. Isto kao što su francuski hugenoti bili bliži nemačkim protestantima nego svojim katolicima, koji su prijateljstvo Španaca pretpostavljali jeretičkom Jugu.
Nesumnjivo ova podela je uslovno prirodnija nego ma koja druga. Prema tome ona je moralnija. Vrednost jedne klasifikacije ceni se prema kriteriju. Nacija je slučajnost rođenja. Tek je ideja neminovnost izbora. Moralna odgovornost raste sa opadanjem socijalnog tropizma. Patriotizam nije ništa drugo nego jedan veštački refleks, u čijem građenju nismo učestvovali, i koga čiste savesti možemo potpuno odbaciti kao naturen i neprirodan.
Spostisti raspolažu, više nego drugi ljudi osećanje mere. Oni neretko predvide momenat u kome se valja povući iz takmičenja. Umetnici recituju svoje stihove još na samrtničkoj postelji, a državnici moraju toljagama biti opomenuti da je vreme smeni. Političarima nikad nije dosta ovacija, kao ni ljubavnicima poljubaca.
Ako pod realizmom podrazumevamoodsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Credo qui absurdu, je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garantija njegove pobede.
Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego Kirkegorovski riziko, Prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura absurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje. Energija nije mirna i široka struja svetlosti koja prožima materiju, nego diskontinuiran niz bljesaka odvojenih tminom prikupljanja, sažimanja.
Volja je manje zavisna od nas nego što mogu da pretpostavljaju ljudi, koji je naziru u pokretima svojih udova. Ona nadolazi i iščezava nezavisno od naših obraćanja. Zato život nije jedno celovito, koherentno življenje, nego smrt ispresecana munjama života. U jednom smislu volja zaostaje za životom jer ne očestvuje u smrti, u drugom smislu ona ga prevazilazi jer mu daje dvostrukost.
Danas sam morao da razočaram svoga prijatelja M-a. On je ocrtao sudbinu Y-a u crnim bojama, predviđajući neprijatene događaje sa kojima će biti suočen „kad dođe ono treće“. Rekoh:
„Čak i da dođe do te korisne, ali neefikasne promene u što sumnjam, od onih koji sa preteranom revnošću služe jednoj vladi, sa veliko se sigurnošću može očekivati, da će sa još većom služiti protivničkoj. Y je stekao reputaciju dobrog sluge. Vlade se otimaju o ljude koji pretstavljaju da služe ne misleći, nego da misle ne služeći.
Delom iz načela a delom iz straha, on će biti najbolji činovnik sutrašnje vlade, kao što je to današnjoj. On je postao nezamenljiv. Režimi se ne drže na doktrinerima nego na činovnicima. Oni koji su se isticali preteranom revnošću u otporu prema jednoj vlasti, ne smeju očekivati da budu nagrađeni od one koja joj sledi.
Niko ne voli one koji se mnogo žrtvuju. Ti mnogo zahtevaju. Oni su skloni da budu čistunci, sitničari i da cepidlače. Njima nedostaje širina duha i politički smisao. Oni su dobri za obaranje režima, ali nepogodni za njihovo održavanje.
Procesi protiv starih boljševika u Sovjetskom Savezu, kao i neki događaji čiji smo bili svedoci, pokazuju da dobra vlada svoje obračune počinje najpre sa svojim pristalicama. To postaje načelo. Ne velim da je ono lepo, ali sigurno je da donosi osećanje sigurnosti vlastodršcima. Bez tog osećanja nema jake države“. (R. deo Ovde)