(Q. deo Ovde)
16. maj 1955.
Ko je u pravu? Eto pitanja koga se ne mogu osloboditi ni nadmenom samouverenošću, ni prezrivom indolencijom, ni racionalnim dokazima. Ko je u pravu? Komunisti ili mi.
Ima pre svakog pitanja, postavljenog u obliku gornje alternative, jedna sumnja koja nije samo metodološka: da li su oni stvarno komunisti, i ako nisu, šta smo koga đavola onda mi, koji to, bar tako držimo, sigurno nismo. I ko smo zapravo ti MI?
Trebalo bi da budem iskreno uveren u uzvišenost naše pobune, i čisti idealizam naših pobuda. Doduše, možda je on zbilja postojao, samo ga se ja ne sećam, ili se stidim njegove naivnosti.
Činjenica je da sam nekoliko puta u razgovoru sa prijateljima o našem slučaju tvrdio da je on bio plod dečačke zablude, iako nisam sasvim bio siguran u tačnost ove tvrdnje.
Izgledalo je kao da priznanje političke naivnosti štiti, kako od iskušenja – moram priznati vrlo jakog – da se ona ponovi, i od opake opasnosti da se podnese njena posledica.
Pa ipak moram bezuslovno utvrditi šta STVARNO mislim o našem slučaju. Inače nikad neću moći napisati „Dosije pov. broj 527/49“.
Važno je da budem načisto sa pravim značenjem čitave stvari, pri čemu, naravno ne mislim na njeno političko značenje, koje je na žalost sasvim izostalo, nego na njeno moralno značenje.
Neko je, mislim, vrlo cenjeni predsednik rekao da smo postigli jedan moralni efekat i da je to u ono doba opšte klonulosti i nemoćne rezignacije sve što su mogli učiniti dvadesetoro ljudi tek izašlih iz gimnazije.
„Prema vani?“ – zapitao sam ga, ne bez zlobe. „Da, naravno“, - rekao je. E, upravo to da je postojao neki značajni efekat prema vani, ja sam oduvek sporio.
Ako se može govoriti o nekom moralnom efektu, onda ga bezuslovno valja tražiti isključivo u nama samima, a nikako napolju.
Šta smo mi lično moralno dobili? Eto pitanja.
Zašto sam zajedno sa J. osnovao SDOJ? Iz patriotizma? Nikad nisam bio zaražen tom kugom. Iz potrebe da se brani sloboda? Pa ja nisam demokrat, ta više svaku vladavinu aristokratskog tipa pretpostavljam izbornoj vladavini plebsa.
U odbranu naroda? Pa ja ga prezirem. Iz mržnje prema komunizmu? Onda ga nisam kako valja ni poznavao, ni ja lično iskusio. Treba biti iskren u toj prokletoj stvari.
Jedna neodoljiva potreba za pražnjenjem, jedna čar zavere čiji se konci drže u rukama, podneblje prepada, tajni, mistični ponoćni skupovi, opasni planovi – sve to, iako, iskreno govoreći sama je stvar izgledala manje romantična nego što se čini na prvi pogled, upravo zato što smo sačuvali jedan živ smisao za meru i nismo hteli jedino da se igramo.
I strah, i on spada u pravila svake igre. Da njega nema, ponešanog sa nadom, rulet bi bio zabava kukavica.
RIZIKO. PUSTOLOVINA, ne u banalnom, bulevarskom smislu, nego nešto što u silnoj meri angažuje duh.
Ko nikad nije doživeo neku pustolovinu, u koju je kao svoj obol uneo sam život ili slobodu ili ljubav, nadu, poverenje, ma šta, taj nikad neće iskusiti lepotu ovog prokletog života.
Ili su to osećanja kockara. Ako jesu, ona su nešto najuzvišenije, jer se večito ponavljaju, a nikad nisu ista. (S. deo Ovde)
4 comments:
Poštovana Ljiljana,
nisam Vam se dugo javljao, ali i dalje redovno čitam Vaš blog... Imam jedno pitanje. Čitajući "U traganju za Zlatnim Runom" naišao sam na jedan pasus.
Subota, 5. mart 1983. godine
BELESKA 13.
Ne smem nikako zaboraviti ono sto mi je, cini mi se, jedanput i pre puno godina govorio Miron - da se ne kaze Eleusis nego Elevsis i da je ovo Eleusis poteklo od vulgarnog latinskog, pada je pravi izgovor Elevsis, dakle Elevsinske misterije, Elevsina, Elevsis a ne Eleusina, Eleusis.
Ovaj pasus je izazvao zaprepašćenje kod moje devojke (student klasične filologije). Naime, ona tvrdi drugu stvar - da je Eleusina antički naziv toga grada, a Elevsina moderni i da je verovatno prof. Miron Flašar, ukoliko je o njemu reč, vršio jezičku komparaciju između latinskog i grčkog, a da je Vaš cenjeni suprug slučajno, što bi se reklo, pobrkao lončiće. Ili greškom pogrešno shvatio smisao onoga što mu je profesor objašnjavao, a ovaj se kao svaki valjani klasičar rasplinuo do u nebesa. S druge strane, moja devojka primećuje da je pisac dosledno koristio novogrčki, te da nisu uočljive ovakve pojedinosti koje se tiču anahronizama u romanu.
Da li biste mogli da mi potvrdite da je u pitanju g. Miron Flašar, ili je to bila neka druga osoba.
S poštovanjem
Ana i Slaven
Poštovana,
Pre tri ili četiri godine nekim tadašnjim gradskim zvaničnicima pomenuo sam rečenicu iz zabeleške 31. Jazonove vatre (Tamo gde loze plaču, 12. knjiga str. 340.) Ona glasi: "I ako Beograđanin, koji nedeljom, duž kalemegdanskih bedema, šeta familiju, ne vidi na obali Ušća Jazonove vatre, to je nekroza istorijskog duha, koja će ga jednom skupo koštati."
Pitao sam ih da li postoji kakva mogućnost da se one zahvaljujući nekakvom obeležju napokon i vide, zarad neke kulture sećanja, a i zbog skupoće, valjda.
Bilo bi možda uputno opet ih zapitati, šta mislite?
Sve najbolje, Dragan.
Postovani Slavene i Ana,
posto i prof. M. Flasar i B. Pekic sada nisu vise medju nama to nemam koga da pitam, Ja licno o tome stvrano ne ynam nista. Zao mi je.
Srdacno vas pozdravljam.
Postovani Dragane,
videcemo sta timpovodom moze da se ucini.
Srdacno Vas pozdravljam.
Post a Comment