IZVINJENJE
Poštovani posetioci bloga,
Da ne bi mislili da sam vas potpuno napustila, želela bih da vas obavestim da tri nedelje neću biti u mogucnosti da publikujem nove priloge na blogu.
Nadam se da to nece umanjiti vase interesovanje za vec objavljene kao i za buduce delove Pekicevog stvaralastva.
Srdačno vas pozdravlja
Ljiljana Pekić, 3. decembra 2008.
Wednesday, December 03, 2008
Dnevnik B. Pekić S. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(R. deo Ovde)
16. maj 1955. (nastavak)
Mislim da sada napokon znam odakle treba u „Dnevniku jednog konfidenta“ započeti. Početni akordi prividnog mira i završni akordi stvarnog pomirenja. Između toga hlađenje, u smislu sve izraženije rezignacije. Evo jednog odlomka:
Sedmi septembar 1941.
Posle ručka šetao sam se Južnim bulevarom i razgledao trščane korpe sa zimskim cvećem, koje su visile na prozorima. Poneki je još uvek bio rastvoren i vazduh u kutovima modar kao duvanski dim. Bulevar nije bio sasvim pust. Na deset koraka ispred mene bodro skakuće đubretar Z. i nabada lišće na ušiljenu palicu.
Moj prijatelj, izgleda, mrmlja nekakvu pemicu. Škripa crvenih kolica smeta da je dobro čujem. Zašto ljudi nisu dovoljno razgovetni. Najzad mu se približim i ubrzo ja razumem njene reči:
Kolo, kolo naokolo
Vilovito, plahovito,
Nakićeno, navezeno ...
Pretpostavlja da je to seljačka doskočica koju je Z. čuo u Josifovom bifeu. Odlučujem da ga o tome pitam, ali ... Šta? Da li sam dobro video? Šteta Z. me ne pozdravlja, jer me nije prepoznao. Doznajem da je magla nelogična, jer oduzima tačan izgled stvari.
Čini se da je Z. potpuno okupljen listom koji mu trepčući beži preko trotoara. Hop! Hoće li se baciti u trku za malim drznikom? bogami hoće! Vukući svoja kolica natovarena suvim lišćem, on nestaje za ugao.
Osmi septembar.
Ne uviđam da je jedan suvi list toliko značajan za gradsku opštinu, da plaća čoveka koji će ga hvatati. Ima osim toga još nekorisnih službi u našem gradu. A što se tiče činjenice da me Z. nije primetio, to je sasvim prirodno. Ne, on zaista nema vremena da zeva unaokolo. Lišće mu zadaje vraški mnogo posla. Inače ni me srdačno pozdravio. Uostalom kao i uvek. Dobri, stari delija!
Dvanaesti septembar.
Da li bi?
Osamnaesti septembar.
Naravno da bi, jer se odavno poznajemo. Otprilike u jedno vreme ja sam premešten u XII mušku, a on počeo da skuplja suvo lišće sa Bulevara.
Dvadeset peti sempembar.
Ipak čovek ne sme da bude previše siguran. Izgleda prilično nemoguće viđati jednu osobu deset puta na dan, piti na njen račun u bifeu, a onda je ne prepoznati kad se o tebe očeše!
Drugi oktobar.
Neverovatno.
Treći oktobar.
Sasvim neverovatno. Dolazim do uverenja da me Z. namerno nije pozdravio.
Peti oktobar.
Pogani gad! A umeo je piti na moj račun u Josifovom bifeu. Kako se samo pravi ljubazan i uslužan. I kako pokoran. Da, to je najbolji izraz za to što je pritvorna starkelja činila.
Jedanaesti oktobar.
Sećam se da je februara prošle godine Z. pozdravio doktora R. dublje nego što je potrebno da se izrazi poštovanje. Obično svakodnevno poštovanje. Pozdravi imaju neocenjivu važnost samo ako čovek ume da ih čita.
Dvanaesti oktobar.
He, gospodin doktor.
Trinaesti oktobar.
Gospodin doktor je sumnjiva ptičica. Malo govori, a kad govori ništa ne kaže.
Četrnaesti oktobar.
Možda krije neku tajnu.
Petnaesti oktobar.
Svaki čovek ima svoju tajnu.
Šesnaesti oktobar.
I doktor je ima. Možda je u Pokretu.
Sedamnaesti oktobar.
Ako je doktor R. u njihovom Pokretu, moram pripaziti i na đubretara.
Osamnaesti oktobar.
Doktor je verovatno u Pokretu, a na đubretara ću svakako pripaziti.
Devetnaesti oktobar.
Doktor je sigurno u Pokretu, a đubretar je zgodna maska za obaveštajca. Uostalom nije li on došao na Bulevar posle jula četrdeset prve?
Prvi novembar.
Dve nedelje nisam ništa zapisao u dnevnik. No imam izvinjenje te me ne muči griža zbog nemara. Spremam se da uhvatim Z-a u krivici.
Peti novembar.
Lisac dobro pazi. Možda je osetio klopku?
Šesti novembar.
Ništa
Sedmi novembar.
Još ništa. Važno je, međutim, sačuvati strpljenje. Hanu je danas opet mučio zub. Ne mogu podneti da je gledam u tom stanju, premda ona to podnosi strpljivo. Izlazim da kupim “Obnovu”, a onda sedim sa Isidorom u parku i nastojim da mu objasnim značenje limesa.
Deseti novembar.
Iskustvo me uči da hvatanje in flagranti nije neophodno. Postački je oslanjati se na same činjenice. Matematička logika, koja je nadasve zdrava i tačna, dovoljna je da se čovek domogne istine. Zar se iz poznatih ne može razrešiti najkomlikovanija jednačina? Danas sam čitao Rimana. Semantika me zaokuplja! U njoj leži istina.
Jedanaesti novembar.
Istina je da je Z. obaveštajac njihovog štaba.
Petnaesti novembar.
Danas sam protivu Z. i doktora R. podneo pismenu prijavu. Z. je u svojstvu banditskog obaveštajca dana sedmog septembra ove godine, na Južnom bulevaru između Drogerije i Kioska U. predao doktoru R. tajne instrukcije u vidu meni nepoznatih znakova koji su prividno ličili na seljačku pesmicu.
Šesnaesti novembar.
Oba su uhapšena.
Dvadeset treći novembar.
Oba su obešena.
Dvadeset četvrti novembar.
Posle ručka šetao sam se sa Isidorom po Bulevaru. Suvo lišće drhtalo je na trotoaru. Nadam se da je Isidor konačno shvatio šta je to zapravo limens.
17. maj 1955.
Da li je moguće dedukcijom otkriti dramske teme, koje bi bile duboke, opšte i aktuelne, ne samo za jedan određeni geografski [prostor] ...
(R. deo Ovde)
16. maj 1955. (nastavak)
Mislim da sada napokon znam odakle treba u „Dnevniku jednog konfidenta“ započeti. Početni akordi prividnog mira i završni akordi stvarnog pomirenja. Između toga hlađenje, u smislu sve izraženije rezignacije. Evo jednog odlomka:
Sedmi septembar 1941.Posle ručka šetao sam se Južnim bulevarom i razgledao trščane korpe sa zimskim cvećem, koje su visile na prozorima. Poneki je još uvek bio rastvoren i vazduh u kutovima modar kao duvanski dim. Bulevar nije bio sasvim pust. Na deset koraka ispred mene bodro skakuće đubretar Z. i nabada lišće na ušiljenu palicu.
Moj prijatelj, izgleda, mrmlja nekakvu pemicu. Škripa crvenih kolica smeta da je dobro čujem. Zašto ljudi nisu dovoljno razgovetni. Najzad mu se približim i ubrzo ja razumem njene reči:
Kolo, kolo naokolo
Vilovito, plahovito,
Nakićeno, navezeno ...
Pretpostavlja da je to seljačka doskočica koju je Z. čuo u Josifovom bifeu. Odlučujem da ga o tome pitam, ali ... Šta? Da li sam dobro video? Šteta Z. me ne pozdravlja, jer me nije prepoznao. Doznajem da je magla nelogična, jer oduzima tačan izgled stvari.
Čini se da je Z. potpuno okupljen listom koji mu trepčući beži preko trotoara. Hop! Hoće li se baciti u trku za malim drznikom? bogami hoće! Vukući svoja kolica natovarena suvim lišćem, on nestaje za ugao.
Osmi septembar.
Ne uviđam da je jedan suvi list toliko značajan za gradsku opštinu, da plaća čoveka koji će ga hvatati. Ima osim toga još nekorisnih službi u našem gradu. A što se tiče činjenice da me Z. nije primetio, to je sasvim prirodno. Ne, on zaista nema vremena da zeva unaokolo. Lišće mu zadaje vraški mnogo posla. Inače ni me srdačno pozdravio. Uostalom kao i uvek. Dobri, stari delija!
Dvanaesti septembar.
Da li bi?
Osamnaesti septembar.
Naravno da bi, jer se odavno poznajemo. Otprilike u jedno vreme ja sam premešten u XII mušku, a on počeo da skuplja suvo lišće sa Bulevara.
Dvadeset peti sempembar.
Ipak čovek ne sme da bude previše siguran. Izgleda prilično nemoguće viđati jednu osobu deset puta na dan, piti na njen račun u bifeu, a onda je ne prepoznati kad se o tebe očeše!
Drugi oktobar.
Neverovatno.
Treći oktobar.
Sasvim neverovatno. Dolazim do uverenja da me Z. namerno nije pozdravio.
Peti oktobar.
Pogani gad! A umeo je piti na moj račun u Josifovom bifeu. Kako se samo pravi ljubazan i uslužan. I kako pokoran. Da, to je najbolji izraz za to što je pritvorna starkelja činila.
Jedanaesti oktobar.
Sećam se da je februara prošle godine Z. pozdravio doktora R. dublje nego što je potrebno da se izrazi poštovanje. Obično svakodnevno poštovanje. Pozdravi imaju neocenjivu važnost samo ako čovek ume da ih čita.
Dvanaesti oktobar.
He, gospodin doktor.
Trinaesti oktobar.
Gospodin doktor je sumnjiva ptičica. Malo govori, a kad govori ništa ne kaže.
Četrnaesti oktobar.
Možda krije neku tajnu.
Petnaesti oktobar.
Svaki čovek ima svoju tajnu.
Šesnaesti oktobar.
I doktor je ima. Možda je u Pokretu.
Sedamnaesti oktobar.
Ako je doktor R. u njihovom Pokretu, moram pripaziti i na đubretara.
Osamnaesti oktobar.
Doktor je verovatno u Pokretu, a na đubretara ću svakako pripaziti.
Devetnaesti oktobar.
Doktor je sigurno u Pokretu, a đubretar je zgodna maska za obaveštajca. Uostalom nije li on došao na Bulevar posle jula četrdeset prve?
Prvi novembar.
Dve nedelje nisam ništa zapisao u dnevnik. No imam izvinjenje te me ne muči griža zbog nemara. Spremam se da uhvatim Z-a u krivici.
Peti novembar.
Lisac dobro pazi. Možda je osetio klopku?
Šesti novembar.
Ništa
Sedmi novembar.
Još ništa. Važno je, međutim, sačuvati strpljenje. Hanu je danas opet mučio zub. Ne mogu podneti da je gledam u tom stanju, premda ona to podnosi strpljivo. Izlazim da kupim “Obnovu”, a onda sedim sa Isidorom u parku i nastojim da mu objasnim značenje limesa.
Deseti novembar.
Iskustvo me uči da hvatanje in flagranti nije neophodno. Postački je oslanjati se na same činjenice. Matematička logika, koja je nadasve zdrava i tačna, dovoljna je da se čovek domogne istine. Zar se iz poznatih ne može razrešiti najkomlikovanija jednačina? Danas sam čitao Rimana. Semantika me zaokuplja! U njoj leži istina.
Jedanaesti novembar.
Istina je da je Z. obaveštajac njihovog štaba.
Petnaesti novembar.
Danas sam protivu Z. i doktora R. podneo pismenu prijavu. Z. je u svojstvu banditskog obaveštajca dana sedmog septembra ove godine, na Južnom bulevaru između Drogerije i Kioska U. predao doktoru R. tajne instrukcije u vidu meni nepoznatih znakova koji su prividno ličili na seljačku pesmicu.
Šesnaesti novembar.
Oba su uhapšena.
Dvadeset treći novembar.
Oba su obešena.
Dvadeset četvrti novembar.
Posle ručka šetao sam se sa Isidorom po Bulevaru. Suvo lišće drhtalo je na trotoaru. Nadam se da je Isidor konačno shvatio šta je to zapravo limens.
17. maj 1955.
Da li je moguće dedukcijom otkriti dramske teme, koje bi bile duboke, opšte i aktuelne, ne samo za jedan određeni geografski [prostor] ...
Tuesday, December 02, 2008
Dnevnik B. Pekić R. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(Q. deo Ovde)
16. maj 1955.
Ko je u pravu? Eto pitanja koga se ne mogu osloboditi ni nadmenom samouverenošću, ni prezrivom indolencijom, ni racionalnim dokazima. Ko je u pravu? Komunisti ili mi.
Ima pre svakog pitanja, postavljenog u obliku gornje alternative, jedna sumnja koja nije samo metodološka: da li su oni stvarno komunisti, i ako nisu, šta smo koga đavola onda mi, koji to, bar tako držimo, sigurno nismo. I ko smo zapravo ti MI?
Trebalo bi da budem iskreno uveren u uzvišenost naše pobune, i čisti idealizam naših pobuda. Doduše, možda je on zbilja postojao, samo ga se ja ne sećam, ili se stidim njegove naivnosti.
Činjenica je da sam nekoliko puta u razgovoru sa prijateljima o našem slučaju tvrdio da je on bio plod dečačke zablude, iako nisam sasvim bio siguran u tačnost ove tvrdnje.
Izgledalo je kao da priznanje političke naivnosti štiti, kako od iskušenja – moram priznati vrlo jakog – da se ona ponovi, i od opake opasnosti da se podnese njena posledica.
Pa ipak moram bezuslovno utvrditi šta STVARNO mislim o našem slučaju. Inače nikad neću moći napisati „Dosije pov. broj 527/49“.
Važno je da budem načisto sa pravim značenjem čitave stvari, pri čemu, naravno ne mislim na njeno političko značenje, koje je na žalost sasvim izostalo, nego na njeno moralno značenje.
Neko je, mislim, vrlo cenjeni predsednik rekao da smo postigli jedan moralni efekat i da je to u ono doba opšte klonulosti i nemoćne rezignacije sve što su mogli učiniti dvadesetoro ljudi tek izašlih iz gimnazije.
„Prema vani?“ – zapitao sam ga, ne bez zlobe. „Da, naravno“, - rekao je. E, upravo to da je postojao neki značajni efekat prema vani, ja sam oduvek sporio.
Ako se može govoriti o nekom moralnom efektu, onda ga bezuslovno valja tražiti isključivo u nama samima, a nikako napolju.
Šta smo mi lično moralno dobili? Eto pitanja.
Zašto sam zajedno sa J. osnovao SDOJ? Iz patriotizma? Nikad nisam bio zaražen tom kugom. Iz potrebe da se brani sloboda? Pa ja nisam demokrat, ta više svaku vladavinu aristokratskog tipa pretpostavljam izbornoj vladavini plebsa.
U odbranu naroda? Pa ja ga prezirem. Iz mržnje prema komunizmu? Onda ga nisam kako valja ni poznavao, ni ja lično iskusio. Treba biti iskren u toj prokletoj stvari.
Jedna neodoljiva potreba za pražnjenjem, jedna čar zavere čiji se konci drže u rukama, podneblje prepada, tajni, mistični ponoćni skupovi, opasni planovi – sve to, iako, iskreno govoreći sama je stvar izgledala manje romantična nego što se čini na prvi pogled, upravo zato što smo sačuvali jedan živ smisao za meru i nismo hteli jedino da se igramo.
I strah, i on spada u pravila svake igre. Da njega nema, ponešanog sa nadom, rulet bi bio zabava kukavica.
RIZIKO. PUSTOLOVINA, ne u banalnom, bulevarskom smislu, nego nešto što u silnoj meri angažuje duh.
Ko nikad nije doživeo neku pustolovinu, u koju je kao svoj obol uneo sam život ili slobodu ili ljubav, nadu, poverenje, ma šta, taj nikad neće iskusiti lepotu ovog prokletog života.
Ili su to osećanja kockara. Ako jesu, ona su nešto najuzvišenije, jer se večito ponavljaju, a nikad nisu ista. (S. deo Ovde)
(Q. deo Ovde)
16. maj 1955.
Ko je u pravu? Eto pitanja koga se ne mogu osloboditi ni nadmenom samouverenošću, ni prezrivom indolencijom, ni racionalnim dokazima. Ko je u pravu? Komunisti ili mi.
Ima pre svakog pitanja, postavljenog u obliku gornje alternative, jedna sumnja koja nije samo metodološka: da li su oni stvarno komunisti, i ako nisu, šta smo koga đavola onda mi, koji to, bar tako držimo, sigurno nismo. I ko smo zapravo ti MI?
Trebalo bi da budem iskreno uveren u uzvišenost naše pobune, i čisti idealizam naših pobuda. Doduše, možda je on zbilja postojao, samo ga se ja ne sećam, ili se stidim njegove naivnosti.
Činjenica je da sam nekoliko puta u razgovoru sa prijateljima o našem slučaju tvrdio da je on bio plod dečačke zablude, iako nisam sasvim bio siguran u tačnost ove tvrdnje.
Izgledalo je kao da priznanje političke naivnosti štiti, kako od iskušenja – moram priznati vrlo jakog – da se ona ponovi, i od opake opasnosti da se podnese njena posledica.
Pa ipak moram bezuslovno utvrditi šta STVARNO mislim o našem slučaju. Inače nikad neću moći napisati „Dosije pov. broj 527/49“.
Važno je da budem načisto sa pravim značenjem čitave stvari, pri čemu, naravno ne mislim na njeno političko značenje, koje je na žalost sasvim izostalo, nego na njeno moralno značenje.
Neko je, mislim, vrlo cenjeni predsednik rekao da smo postigli jedan moralni efekat i da je to u ono doba opšte klonulosti i nemoćne rezignacije sve što su mogli učiniti dvadesetoro ljudi tek izašlih iz gimnazije.
„Prema vani?“ – zapitao sam ga, ne bez zlobe. „Da, naravno“, - rekao je. E, upravo to da je postojao neki značajni efekat prema vani, ja sam oduvek sporio.
Ako se može govoriti o nekom moralnom efektu, onda ga bezuslovno valja tražiti isključivo u nama samima, a nikako napolju.
Šta smo mi lično moralno dobili? Eto pitanja.
Zašto sam zajedno sa J. osnovao SDOJ? Iz patriotizma? Nikad nisam bio zaražen tom kugom. Iz potrebe da se brani sloboda? Pa ja nisam demokrat, ta više svaku vladavinu aristokratskog tipa pretpostavljam izbornoj vladavini plebsa.
U odbranu naroda? Pa ja ga prezirem. Iz mržnje prema komunizmu? Onda ga nisam kako valja ni poznavao, ni ja lično iskusio. Treba biti iskren u toj prokletoj stvari.
Jedna neodoljiva potreba za pražnjenjem, jedna čar zavere čiji se konci drže u rukama, podneblje prepada, tajni, mistični ponoćni skupovi, opasni planovi – sve to, iako, iskreno govoreći sama je stvar izgledala manje romantična nego što se čini na prvi pogled, upravo zato što smo sačuvali jedan živ smisao za meru i nismo hteli jedino da se igramo.
I strah, i on spada u pravila svake igre. Da njega nema, ponešanog sa nadom, rulet bi bio zabava kukavica.
RIZIKO. PUSTOLOVINA, ne u banalnom, bulevarskom smislu, nego nešto što u silnoj meri angažuje duh.
Ko nikad nije doživeo neku pustolovinu, u koju je kao svoj obol uneo sam život ili slobodu ili ljubav, nadu, poverenje, ma šta, taj nikad neće iskusiti lepotu ovog prokletog života.
Ili su to osećanja kockara. Ako jesu, ona su nešto najuzvišenije, jer se večito ponavljaju, a nikad nisu ista. (S. deo Ovde)
Monday, December 01, 2008
Dnevnik B. Pekić Q. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(P. deo Ovde)
15. maj 1955.
„(...) – Trebalo bi dakle umreti, pa da čovek bude nevin i miran! – Pripazite se opet! Umreti to je izvršiti čin, čija se zamašnost ne da izračunati! (...)“
(A. Frans: „Epikutov vrt – Priorat“)
Afera dr Krausa, majora Guzenka, Gaj Bardžesa, ministra Jona ili komesara Dida, migracija na magistrali Istok-Zapad, procesi za veleizdaju, petokolonaška delatnost komunističkih partija u Francuskoj ili Italiji, načelo dobrovoljne repatrijacije definitivno primenjeno u klauzulama Korejskog primirja – sve to zajedno otkriva simptomatično slabljenje uloge nacije u ljudskoj opredeljenosti.
Ideja postaje prava domovina. Od vremena verskih ratova Evropa nije bila pogođena podelom koja bi bila isključivija. Nacionalna Evropa ustupa mesto nadnacionalnoj, ali ne po planu koga su pripremili politički utopisti, objasnili profesori međunarodnog prava, i najavili filosofi, naprotiv:
Internacionalizam se ušunjao u Evropu na zadnja vrata. (Lako se može dogoditi da bude izbačena kroz glavna!) U strogo građanskom smislu njegova ispoljavanja su nemoralna. Francuski komunist je bliži kineskom kuliju nego svom buržuju. Distanca koju on sebi dozvoljava je upravo tolika da ga u pogodnom trenutku može mlatnuti po glavi.
Jugoslovenski „reakcioner“ gleda sa divljenjem u oružanu silu Južne Koreje, dok mu vlastita armija pričinjava neuporedivo manje zadovoljstvo, ako se o zadovoljstvu uopšte može govoriti. Isto kao što su francuski hugenoti bili bliži nemačkim protestantima nego svojim katolicima, koji su prijateljstvo Španaca pretpostavljali jeretičkom Jugu.
Nesumnjivo ova podela je uslovno prirodnija nego ma koja druga. Prema tome ona je moralnija. Vrednost jedne klasifikacije ceni se prema kriteriju. Nacija je slučajnost rođenja. Tek je ideja neminovnost izbora. Moralna odgovornost raste sa opadanjem socijalnog tropizma. Patriotizam nije ništa drugo nego jedan veštački refleks, u čijem građenju nismo učestvovali, i koga čiste savesti možemo potpuno odbaciti kao naturen i neprirodan.
Spostisti raspolažu, više nego drugi ljudi osećanje mere. Oni neretko predvide momenat u kome se valja povući iz takmičenja. Umetnici recituju svoje stihove još na samrtničkoj postelji, a državnici moraju toljagama biti opomenuti da je vreme smeni. Političarima nikad nije dosta ovacija, kao ni ljubavnicima poljubaca.
Ako pod realizmom podrazumevamoodsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Credo qui absurdu, je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garantija njegove pobede.
Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego Kirkegorovski riziko, Prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura absurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje. Energija nije mirna i široka struja svetlosti koja prožima materiju, nego diskontinuiran niz bljesaka odvojenih tminom prikupljanja, sažimanja.
Volja je manje zavisna od nas nego što mogu da pretpostavljaju ljudi, koji je naziru u pokretima svojih udova. Ona nadolazi i iščezava nezavisno od naših obraćanja. Zato život nije jedno celovito, koherentno življenje, nego smrt ispresecana munjama života. U jednom smislu volja zaostaje za životom jer ne očestvuje u smrti, u drugom smislu ona ga prevazilazi jer mu daje dvostrukost.
Danas sam morao da razočaram svoga prijatelja M-a. On je ocrtao sudbinu Y-a u crnim bojama, predviđajući neprijatene događaje sa kojima će biti suočen „kad dođe ono treće“. Rekoh:
„Čak i da dođe do te korisne, ali neefikasne promene u što sumnjam, od onih koji sa preteranom revnošću služe jednoj vladi, sa veliko se sigurnošću može očekivati, da će sa još većom služiti protivničkoj. Y je stekao reputaciju dobrog sluge. Vlade se otimaju o ljude koji pretstavljaju da služe ne misleći, nego da misle ne služeći.
Delom iz načela a delom iz straha, on će biti najbolji činovnik sutrašnje vlade, kao što je to današnjoj. On je postao nezamenljiv. Režimi se ne drže na doktrinerima nego na činovnicima. Oni koji su se isticali preteranom revnošću u otporu prema jednoj vlasti, ne smeju očekivati da budu nagrađeni od one koja joj sledi.
Niko ne voli one koji se mnogo žrtvuju. Ti mnogo zahtevaju. Oni su skloni da budu čistunci, sitničari i da cepidlače. Njima nedostaje širina duha i politički smisao. Oni su dobri za obaranje režima, ali nepogodni za njihovo održavanje.
Procesi protiv starih boljševika u Sovjetskom Savezu, kao i neki događaji čiji smo bili svedoci, pokazuju da dobra vlada svoje obračune počinje najpre sa svojim pristalicama. To postaje načelo. Ne velim da je ono lepo, ali sigurno je da donosi osećanje sigurnosti vlastodršcima. Bez tog osećanja nema jake države“. (R. deo Ovde)
(P. deo Ovde)
15. maj 1955.
„(...) – Trebalo bi dakle umreti, pa da čovek bude nevin i miran! – Pripazite se opet! Umreti to je izvršiti čin, čija se zamašnost ne da izračunati! (...)“
(A. Frans: „Epikutov vrt – Priorat“)
Afera dr Krausa, majora Guzenka, Gaj Bardžesa, ministra Jona ili komesara Dida, migracija na magistrali Istok-Zapad, procesi za veleizdaju, petokolonaška delatnost komunističkih partija u Francuskoj ili Italiji, načelo dobrovoljne repatrijacije definitivno primenjeno u klauzulama Korejskog primirja – sve to zajedno otkriva simptomatično slabljenje uloge nacije u ljudskoj opredeljenosti.
Ideja postaje prava domovina. Od vremena verskih ratova Evropa nije bila pogođena podelom koja bi bila isključivija. Nacionalna Evropa ustupa mesto nadnacionalnoj, ali ne po planu koga su pripremili politički utopisti, objasnili profesori međunarodnog prava, i najavili filosofi, naprotiv:
Internacionalizam se ušunjao u Evropu na zadnja vrata. (Lako se može dogoditi da bude izbačena kroz glavna!) U strogo građanskom smislu njegova ispoljavanja su nemoralna. Francuski komunist je bliži kineskom kuliju nego svom buržuju. Distanca koju on sebi dozvoljava je upravo tolika da ga u pogodnom trenutku može mlatnuti po glavi.
Jugoslovenski „reakcioner“ gleda sa divljenjem u oružanu silu Južne Koreje, dok mu vlastita armija pričinjava neuporedivo manje zadovoljstvo, ako se o zadovoljstvu uopšte može govoriti. Isto kao što su francuski hugenoti bili bliži nemačkim protestantima nego svojim katolicima, koji su prijateljstvo Španaca pretpostavljali jeretičkom Jugu.
Nesumnjivo ova podela je uslovno prirodnija nego ma koja druga. Prema tome ona je moralnija. Vrednost jedne klasifikacije ceni se prema kriteriju. Nacija je slučajnost rođenja. Tek je ideja neminovnost izbora. Moralna odgovornost raste sa opadanjem socijalnog tropizma. Patriotizam nije ništa drugo nego jedan veštački refleks, u čijem građenju nismo učestvovali, i koga čiste savesti možemo potpuno odbaciti kao naturen i neprirodan.
Spostisti raspolažu, više nego drugi ljudi osećanje mere. Oni neretko predvide momenat u kome se valja povući iz takmičenja. Umetnici recituju svoje stihove još na samrtničkoj postelji, a državnici moraju toljagama biti opomenuti da je vreme smeni. Političarima nikad nije dosta ovacija, kao ni ljubavnicima poljubaca.
Ako pod realizmom podrazumevamoodsustvo ciljeva, osim onih koji su nam dostupni, onda je to jedno podljudsko orijentiranje. Credo qui absurdu, je najuzvišeniji princip ljudskog duha i jedina garantija njegove pobede.
Napredovati ne znači gmizati od jednog do drugog duhovnog meridijana nego Kirkegorovski riziko, Prometejska pljačka tajne, samoubilački skok u neizvesnost, avantura absurda, kome svojim prisustvom pridajemo značenje. Energija nije mirna i široka struja svetlosti koja prožima materiju, nego diskontinuiran niz bljesaka odvojenih tminom prikupljanja, sažimanja.
Volja je manje zavisna od nas nego što mogu da pretpostavljaju ljudi, koji je naziru u pokretima svojih udova. Ona nadolazi i iščezava nezavisno od naših obraćanja. Zato život nije jedno celovito, koherentno življenje, nego smrt ispresecana munjama života. U jednom smislu volja zaostaje za životom jer ne očestvuje u smrti, u drugom smislu ona ga prevazilazi jer mu daje dvostrukost.
Danas sam morao da razočaram svoga prijatelja M-a. On je ocrtao sudbinu Y-a u crnim bojama, predviđajući neprijatene događaje sa kojima će biti suočen „kad dođe ono treće“. Rekoh:
„Čak i da dođe do te korisne, ali neefikasne promene u što sumnjam, od onih koji sa preteranom revnošću služe jednoj vladi, sa veliko se sigurnošću može očekivati, da će sa još većom služiti protivničkoj. Y je stekao reputaciju dobrog sluge. Vlade se otimaju o ljude koji pretstavljaju da služe ne misleći, nego da misle ne služeći.
Delom iz načela a delom iz straha, on će biti najbolji činovnik sutrašnje vlade, kao što je to današnjoj. On je postao nezamenljiv. Režimi se ne drže na doktrinerima nego na činovnicima. Oni koji su se isticali preteranom revnošću u otporu prema jednoj vlasti, ne smeju očekivati da budu nagrađeni od one koja joj sledi.
Niko ne voli one koji se mnogo žrtvuju. Ti mnogo zahtevaju. Oni su skloni da budu čistunci, sitničari i da cepidlače. Njima nedostaje širina duha i politički smisao. Oni su dobri za obaranje režima, ali nepogodni za njihovo održavanje.
Procesi protiv starih boljševika u Sovjetskom Savezu, kao i neki događaji čiji smo bili svedoci, pokazuju da dobra vlada svoje obračune počinje najpre sa svojim pristalicama. To postaje načelo. Ne velim da je ono lepo, ali sigurno je da donosi osećanje sigurnosti vlastodršcima. Bez tog osećanja nema jake države“. (R. deo Ovde)
Sunday, November 30, 2008
Dnevnik B. Pekić P. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(O. deo Ovde)
11. maj 1955.
Govore da je maj mesec dobrog raspoloženja i srećnih trenutaka. Ja bih rekao da je to mesec naših slabosti. Mesec poraza.
12. maj 1955.
Pišem redove što slede samo zato da bih posle više godina, kada se budem krepio njihovom naivnošću i „dirigovanim cinizmom“ (uostalom ja sam pijan) mogao objasniti dan, koji je protekao u administrativno preciznim opisima pohotne gospođe Dr.
Namera je očigledno, u dopisivanju idealnih razloga za ovaj opis. U stvari, gospođa Dr. je danas manje privlačna nego juče, i juče manje nego prekjuče, i prekjuče manje nego u danu koji je prethodio. Ona je sve manje privlačna i valja očekivati da će jednog dana sasvim prestati da to bude.
Gospođa Dr. će dakle prestati da bude privlačna u jednom takoreći apsolutnom smislu. U osamdesetoj godini gospođa Dr. će možda nestati, pošto je ona sama nestala decenijama ranije. Ovakvo tumačenje, rekao bi vrlo poštovani Brana Petronijević, može da se okrsti kao naivni realizam.
I on je netačan sa sledećih razloga:
a) Gospođa Dr. objektivno ne postoji, pa čak i da njeno stvarno postojanje priznamo, što bi bilo nenaučno i materijalistički, njen objektivni izgled je nedokučiv za naše saznanje – svirepo, ali neizbežno!
b) Postoji, što sledi iz prethodnog, samo naša svest o gospođi Dr. Zato gospođa Dr. ne odlučuje o svom postojanju: ona umire kada iščezne svest o njoj, a ništa joj ne pomaže ako umre ostavljajući tu svest o sebi, za sobom.
Kad govori o gospođi Dr. čovek nikad nije dovoljno spiritualist. I Berkli se čini primenjen ovde neverovatno empiričan i grubo materijalan. Izgleda da se objašnjenje za nju ipak ne sme tražiti u filosofskim sistemima. Gde onda? Gde?
Gospođa Dr. je prožeta granjem modrih žilica kao penasta hartija na kojoj protestanti štampaju „Sveto pismo“. (Ovaj nedostatak kompozicije ne dolazi jedino od pijanstva, nego i od izbegavanja da pišem o gospođi Dr. naučnu disertaciju. Moja ambicija nije da tu ženu objasnim sub specie eternitatis, premda ne sumnjam u njenu ulogu i u tom smislu, nego da objasnim sebe.)
Ova pojedinost bila bi dovoljna da od bezbožnika napravi bigota. Pada mi na pamet da je hrišćanstvo u preziranju žena izgubilo najefikasnije sredstvo obraćanja. Pravno obrazovani Rimljani posedovali su znatno profinjeniju indukciju, što potvrđuje izgled vestalinki.
Da bismo poštovali bogove, potrebno je da volimo svet koga su nam stvorili. Da bismo taj svet voleli, neophodno je da on bude lep. Da nam je vrlina umesto u obliku isušenih starica predstavljena u obliku filmskih diva, ljudi bi izgubili volju da budu poročni.
Gospođa Dr. je danas manje lepa nego juče, ali stvarno ona je više lepa. Lepota koja je iščezla, samo dobija upoređenjem. Gospođa Dr. je bila božica jedne tajne o kojoj smo svi iz „Saadističke patije“ govorili sa omalovažavanjem, da bi joj se crveni od stida klanjali u toploti perjanih jastuka.
Kada samo pomislim koliko je ta dama, o kojoj su naše majke (gospođaJolanda, gospođa Marženka, etc.) govorile niskim glasom, iscedila najčistije životne istine iz nas. To što smo joj mi, tajno i sa pribranim predumišljajem poklanjali, bila je mekana i živahna struja mladosti, sam život!
Sada o „živahnoj struji“, naravno, više nema ni reči. Ona je benzinom i štirkom isprata sa čaršava, što se može smatrati prilično nedostojnim završetkom za jednu plemeniti strast. Krepost nikad neće razumeti porok, zato što je ovaj došao posle nje da joj bude razlog.
13. maj 1955.
Bitka se još nastavlja žestinom koja raste. Osećam se kao eksperimentalni objekt u koncentracionim logorima, nad kojim se naizmenično vrše probe hlađenja i zagrevanja. Počinjem da pretresam njene najbanalnije pokrete, da rasklapam njene misli kao časovničar skupoceni mehanizam koji mu je donet na opravku. (Da bi pokrao rubine!)
Padam kao što nikad nisam padao, i srećan sam zbog toga, iako bih mogao da u sebi prezrem slabića, sve ono što sam čitavog života prezirao u drugim ljudima. Zar je bilo potrebno da se pojaci jedna žena, pa da uništi građevinu koja je odolovela lukavstvu i svireposti sveta? Zar je bilo potrebno da me jedna žena nauči sebi.
Nevolja, nažalost, nije više u tome, da li će me ona voleti ili neće, nego u tome: „Šta započeti sa sobom?“ Čovek zida svet samo zato da on bude srušen. Čovek veruje u svoju kreatorsku i nesavladivu volju, kuša je pred smrću, strahom, poniženjem, bedom, prkosi joj tamo gde podlaci i kukavice uvlače glavu u ramena i pune oči peskom lične neodgovornosti,
izaziva je pred nemogućim, vežba je na mogućem, bori se i pati da bi je dokazao sebi, a ne svetu, stavlja joj u službu ljubav, mladost i strast inteligencije, odriče se u ime nje trenutaka, radi večnosti jednog osećanja rehabilitacije nad sudbinom, stavlja je kao pečat na stvari i bića, i najzad doživljava da se jedna tako iskusna i opredeljena volja slomi pred jednom ženom.
Imao sam bezbroj strašnih momenata u životu, ali je svaki od njih postojao samo zato da na njemu pokažem svoju moć. Ovaj je došao samo zato da otkrije moju nemoć. Mrzim ga, ali sam mu beskrajno zahvalan. Zahvalan zato što ga mrzim. Mrzeći ga, ja ću misliti o njemu. Misleći, ja ću ga objasniti. Objašnjavajući ga, ja ću ga pobediti. (Q deo Ovde)
(O. deo Ovde)
11. maj 1955.
Govore da je maj mesec dobrog raspoloženja i srećnih trenutaka. Ja bih rekao da je to mesec naših slabosti. Mesec poraza.
12. maj 1955.
Pišem redove što slede samo zato da bih posle više godina, kada se budem krepio njihovom naivnošću i „dirigovanim cinizmom“ (uostalom ja sam pijan) mogao objasniti dan, koji je protekao u administrativno preciznim opisima pohotne gospođe Dr.
Namera je očigledno, u dopisivanju idealnih razloga za ovaj opis. U stvari, gospođa Dr. je danas manje privlačna nego juče, i juče manje nego prekjuče, i prekjuče manje nego u danu koji je prethodio. Ona je sve manje privlačna i valja očekivati da će jednog dana sasvim prestati da to bude.
Gospođa Dr. će dakle prestati da bude privlačna u jednom takoreći apsolutnom smislu. U osamdesetoj godini gospođa Dr. će možda nestati, pošto je ona sama nestala decenijama ranije. Ovakvo tumačenje, rekao bi vrlo poštovani Brana Petronijević, može da se okrsti kao naivni realizam.
I on je netačan sa sledećih razloga:
a) Gospođa Dr. objektivno ne postoji, pa čak i da njeno stvarno postojanje priznamo, što bi bilo nenaučno i materijalistički, njen objektivni izgled je nedokučiv za naše saznanje – svirepo, ali neizbežno!
b) Postoji, što sledi iz prethodnog, samo naša svest o gospođi Dr. Zato gospođa Dr. ne odlučuje o svom postojanju: ona umire kada iščezne svest o njoj, a ništa joj ne pomaže ako umre ostavljajući tu svest o sebi, za sobom.
Kad govori o gospođi Dr. čovek nikad nije dovoljno spiritualist. I Berkli se čini primenjen ovde neverovatno empiričan i grubo materijalan. Izgleda da se objašnjenje za nju ipak ne sme tražiti u filosofskim sistemima. Gde onda? Gde?
Gospođa Dr. je prožeta granjem modrih žilica kao penasta hartija na kojoj protestanti štampaju „Sveto pismo“. (Ovaj nedostatak kompozicije ne dolazi jedino od pijanstva, nego i od izbegavanja da pišem o gospođi Dr. naučnu disertaciju. Moja ambicija nije da tu ženu objasnim sub specie eternitatis, premda ne sumnjam u njenu ulogu i u tom smislu, nego da objasnim sebe.)
Ova pojedinost bila bi dovoljna da od bezbožnika napravi bigota. Pada mi na pamet da je hrišćanstvo u preziranju žena izgubilo najefikasnije sredstvo obraćanja. Pravno obrazovani Rimljani posedovali su znatno profinjeniju indukciju, što potvrđuje izgled vestalinki.
Da bismo poštovali bogove, potrebno je da volimo svet koga su nam stvorili. Da bismo taj svet voleli, neophodno je da on bude lep. Da nam je vrlina umesto u obliku isušenih starica predstavljena u obliku filmskih diva, ljudi bi izgubili volju da budu poročni.
Gospođa Dr. je danas manje lepa nego juče, ali stvarno ona je više lepa. Lepota koja je iščezla, samo dobija upoređenjem. Gospođa Dr. je bila božica jedne tajne o kojoj smo svi iz „Saadističke patije“ govorili sa omalovažavanjem, da bi joj se crveni od stida klanjali u toploti perjanih jastuka.
Kada samo pomislim koliko je ta dama, o kojoj su naše majke (gospođaJolanda, gospođa Marženka, etc.) govorile niskim glasom, iscedila najčistije životne istine iz nas. To što smo joj mi, tajno i sa pribranim predumišljajem poklanjali, bila je mekana i živahna struja mladosti, sam život!
Sada o „živahnoj struji“, naravno, više nema ni reči. Ona je benzinom i štirkom isprata sa čaršava, što se može smatrati prilično nedostojnim završetkom za jednu plemeniti strast. Krepost nikad neće razumeti porok, zato što je ovaj došao posle nje da joj bude razlog.
13. maj 1955.
Bitka se još nastavlja žestinom koja raste. Osećam se kao eksperimentalni objekt u koncentracionim logorima, nad kojim se naizmenično vrše probe hlađenja i zagrevanja. Počinjem da pretresam njene najbanalnije pokrete, da rasklapam njene misli kao časovničar skupoceni mehanizam koji mu je donet na opravku. (Da bi pokrao rubine!)
Padam kao što nikad nisam padao, i srećan sam zbog toga, iako bih mogao da u sebi prezrem slabića, sve ono što sam čitavog života prezirao u drugim ljudima. Zar je bilo potrebno da se pojaci jedna žena, pa da uništi građevinu koja je odolovela lukavstvu i svireposti sveta? Zar je bilo potrebno da me jedna žena nauči sebi.
Nevolja, nažalost, nije više u tome, da li će me ona voleti ili neće, nego u tome: „Šta započeti sa sobom?“ Čovek zida svet samo zato da on bude srušen. Čovek veruje u svoju kreatorsku i nesavladivu volju, kuša je pred smrću, strahom, poniženjem, bedom, prkosi joj tamo gde podlaci i kukavice uvlače glavu u ramena i pune oči peskom lične neodgovornosti,
izaziva je pred nemogućim, vežba je na mogućem, bori se i pati da bi je dokazao sebi, a ne svetu, stavlja joj u službu ljubav, mladost i strast inteligencije, odriče se u ime nje trenutaka, radi večnosti jednog osećanja rehabilitacije nad sudbinom, stavlja je kao pečat na stvari i bića, i najzad doživljava da se jedna tako iskusna i opredeljena volja slomi pred jednom ženom.
Imao sam bezbroj strašnih momenata u životu, ali je svaki od njih postojao samo zato da na njemu pokažem svoju moć. Ovaj je došao samo zato da otkrije moju nemoć. Mrzim ga, ali sam mu beskrajno zahvalan. Zahvalan zato što ga mrzim. Mrzeći ga, ja ću misliti o njemu. Misleći, ja ću ga objasniti. Objašnjavajući ga, ja ću ga pobediti. (Q deo Ovde)
Saturday, November 29, 2008
Dnevnik B. Pekić O. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(N. deo Ovde)
8. maj 1955. (nastavak)
Individualno saznanje o stavu „korgito ergo sum“ pretpostavlja definitivnu nezavisnost svesti od svog fiziološkog korelata. „Mislim, prema tome postojim“ je radikalna premisa koja se izričito protivi trializmu čovečije egzistencije. (Namesto subjektivnog, uprošćenog i sasvim neodređenog dualizma materije i duha.)
Ona se može upotrebiti jedino metodološki, da izrazi jednu uslovnu nužnost između postojanja i mišljenja, u kojoj iz drugog po sebi proističe prvo. No i tada se pada u kontradikciju, jer ako mišljenje zahteva organizaciju životno-materijalnih korelata, koju u nužnom vidu ne srećemo kod izvesnih umobolnika, onda ne-mišljenje znači i nepostojanje, pa bi takvi filosofi u potvrdu svoje teze morali zahtevati likvidaciju dobrog broja ljudi na zemlji.
Mislim, to znači da imam svesti, a moje postojanje je nezavisno od svesti o njemu, te je implicirano u somatskom samoosećanju, pa je idealno uzevši nezavisno od njega – jer imamo u banalnim nesvesticama prividnog nepostojanja - i zavisno od samog elana kroz triangularnu formu penetriranog u nama kao individualnim celinama.
Ono što garantuje naše postojanje nije dakle u krajnjoj liniji ni svest o njemu ni osećajnjega, ni njegova materijalna neporicljivost, nego transcedentalno biće. Nije egzistencija naša, nego esencija energije. Ovo prožimanje nije neka penetracio pacifik, nego fatalnaI kolizija egzistencijalnih obrazaca između sebe.
Na prvi pogled ne čini se da ima razrešenja u totalnom porazu jedne egzistencije, jer smo isuviše naviknuti nanjihovo trojstvo, pa nam se život čini nemogućan bez materije i duh bez života, premda su stare teološke škole dozvoljavale ovu poslednju mogućnost.
Ova iluzija je u korenu navika mišljenja. Ona svetu pridaje svoju ograničenost, umesto da teži da preuzme njegove neograničenosti. Evo jednog prostog pitanja: zar su materija, život i svet jedine potencijalne mogućnosti koje je energija u svom objektivnom samorazviću aktuelizirala?
Zar se u tom trojstvu iscrpljuje sva njena težnja i sva njena tvoračka moć? Ljudski um čini sve da u ovom domenu nije u stanju predvideti nešto što nije dano. Zato su naši sistemi statični čak i onda kada se svim dijalektičkim sredstvima upinju da svet objasne pokretima. To je zato što ga svode na krug postojećeg. To je zato što mu odriču budućnost.
9. maj 1955.
Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.
„(...) Jedina mi je radost bila (...) što niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan. (...)“
(„Brevijer“ – Kirkegor)
Ja nisam bio pošteđen ni tog lišavanja. U toj teskobi nije bilo radosti tajne. Nisam uživao čak ni u tome što su ljudi svoje nesreće pripisivali meni, ni moje uzimali na sebe. Nisam mogao da budem gord u mukama na koje sam stavljen, jer nisam bio sam na njima.Nisam mogao da se radujem, jer mi radost nisu otimali osvajači, nego krali podlaci.
Nisam mogao da verujem svojim mislima, rugao sam se svojim nadama, prezirao ideale, pa ipak ono malo mira što sam ga ponekad duboko i očajnički smelo osećao, dolazilo je od toga što sam svoju volju stavljao u službu nepoverenja i prezira. Vršenje me je pravilo.
Izbor jr bio moja svetlost, koju sam osećao kako se leluja u krvotoku, dok je svet spavao oko mene prikupljajući snagu da se protiv mene bori. Nikad nisam bio nesrećan što su me mrzeli, nikad uplašen kad su podizali hajke na mene, nikad nespreman za dan gnjeva. Pa ipak duboko, na dnu mene, sahranjenim naseobinama, pokrene se ponekad nemo i gorko pitanje: čemu?
Tada bih mogao plakati da imam čime. U jednoj sekundi postajem svesta svega se odričem, i u toj sekundi ne znam u ime kakvog cilja to činim. Da već postoji Bog, tada bih mu se molio. U tim trenucima najnižeg pada ja zavidim ljudima koji nisu imali prilike da izaberu sebe.
Hteo bih da volim ljudski i mlako kao oni, hteo bih da mislim ljudski i korisno kao oni, hteo bih da uživam ljudski i pojedinačno kao oni. Hteo bih da me osećanja ne ubijaju nego osvežavaju, da uvek jedan svoj deo držim u rezervi, i da živim kao izlišna biljka. Sunca i nežnosti sada.
Ali kada bi se sunce rađalo, ja bih se sklanjao u pomrčinu, jer mi se činilo lažnim, običnom bengalskom vatrom koja je upaljena na nebu da me zagreje, umekša i istopi. I kada bih mogao dobiti nežnost, ja sam od nje bežao kao od kuge, jer nisam bio siguran da je neću izabrati jednom za svagda.
Ja znam sve ću pobediti ako hoću i svemu se opreti ako ustreba, samo u jedno nisam siguran da li ću ikad pobedeti sebe.
Postoji samo jedan izvoran strah: strah od sebe. I postoji samo jedno rešenje od dva: pobediti se ili umreti. Ili je to samo jedno rešenje: pobediti se smrću.
Šta bi se dogodilo kada bih otkovao svoja osećanja? Nikad više ne bih mogao pre nego što zaspim reći: danas si opet bio čovek!
Nema nežne topline udaljenog sunca. Nema mlakog letnjeg dana. Samo usijano srce zemlje i vulkani u kome pulsira.
Šta je to imati dušu? Šta je to imati prostranu dušu? Da li se ona meri količinom ili veličinom stvari koje može da primi? Imam li ja dušu, kada je u njoj ceo kosmos, ali nijedan njegov oblik pojedinačno? Bedna dušo u čije prostranstvo može da stane ceo svet, ali nema mesta za jednu ženu. (P. deo Ovde)
(N. deo Ovde)
8. maj 1955. (nastavak)
Individualno saznanje o stavu „korgito ergo sum“ pretpostavlja definitivnu nezavisnost svesti od svog fiziološkog korelata. „Mislim, prema tome postojim“ je radikalna premisa koja se izričito protivi trializmu čovečije egzistencije. (Namesto subjektivnog, uprošćenog i sasvim neodređenog dualizma materije i duha.)
Ona se može upotrebiti jedino metodološki, da izrazi jednu uslovnu nužnost između postojanja i mišljenja, u kojoj iz drugog po sebi proističe prvo. No i tada se pada u kontradikciju, jer ako mišljenje zahteva organizaciju životno-materijalnih korelata, koju u nužnom vidu ne srećemo kod izvesnih umobolnika, onda ne-mišljenje znači i nepostojanje, pa bi takvi filosofi u potvrdu svoje teze morali zahtevati likvidaciju dobrog broja ljudi na zemlji.
Mislim, to znači da imam svesti, a moje postojanje je nezavisno od svesti o njemu, te je implicirano u somatskom samoosećanju, pa je idealno uzevši nezavisno od njega – jer imamo u banalnim nesvesticama prividnog nepostojanja - i zavisno od samog elana kroz triangularnu formu penetriranog u nama kao individualnim celinama.
Ono što garantuje naše postojanje nije dakle u krajnjoj liniji ni svest o njemu ni osećajnjega, ni njegova materijalna neporicljivost, nego transcedentalno biće. Nije egzistencija naša, nego esencija energije. Ovo prožimanje nije neka penetracio pacifik, nego fatalnaI kolizija egzistencijalnih obrazaca između sebe.
Na prvi pogled ne čini se da ima razrešenja u totalnom porazu jedne egzistencije, jer smo isuviše naviknuti nanjihovo trojstvo, pa nam se život čini nemogućan bez materije i duh bez života, premda su stare teološke škole dozvoljavale ovu poslednju mogućnost.
Ova iluzija je u korenu navika mišljenja. Ona svetu pridaje svoju ograničenost, umesto da teži da preuzme njegove neograničenosti. Evo jednog prostog pitanja: zar su materija, život i svet jedine potencijalne mogućnosti koje je energija u svom objektivnom samorazviću aktuelizirala?
Zar se u tom trojstvu iscrpljuje sva njena težnja i sva njena tvoračka moć? Ljudski um čini sve da u ovom domenu nije u stanju predvideti nešto što nije dano. Zato su naši sistemi statični čak i onda kada se svim dijalektičkim sredstvima upinju da svet objasne pokretima. To je zato što ga svode na krug postojećeg. To je zato što mu odriču budućnost.
9. maj 1955.
Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.
„(...) Jedina mi je radost bila (...) što niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan. (...)“
(„Brevijer“ – Kirkegor)
Ja nisam bio pošteđen ni tog lišavanja. U toj teskobi nije bilo radosti tajne. Nisam uživao čak ni u tome što su ljudi svoje nesreće pripisivali meni, ni moje uzimali na sebe. Nisam mogao da budem gord u mukama na koje sam stavljen, jer nisam bio sam na njima.Nisam mogao da se radujem, jer mi radost nisu otimali osvajači, nego krali podlaci.
Nisam mogao da verujem svojim mislima, rugao sam se svojim nadama, prezirao ideale, pa ipak ono malo mira što sam ga ponekad duboko i očajnički smelo osećao, dolazilo je od toga što sam svoju volju stavljao u službu nepoverenja i prezira. Vršenje me je pravilo.
Izbor jr bio moja svetlost, koju sam osećao kako se leluja u krvotoku, dok je svet spavao oko mene prikupljajući snagu da se protiv mene bori. Nikad nisam bio nesrećan što su me mrzeli, nikad uplašen kad su podizali hajke na mene, nikad nespreman za dan gnjeva. Pa ipak duboko, na dnu mene, sahranjenim naseobinama, pokrene se ponekad nemo i gorko pitanje: čemu?
Tada bih mogao plakati da imam čime. U jednoj sekundi postajem svesta svega se odričem, i u toj sekundi ne znam u ime kakvog cilja to činim. Da već postoji Bog, tada bih mu se molio. U tim trenucima najnižeg pada ja zavidim ljudima koji nisu imali prilike da izaberu sebe.
Hteo bih da volim ljudski i mlako kao oni, hteo bih da mislim ljudski i korisno kao oni, hteo bih da uživam ljudski i pojedinačno kao oni. Hteo bih da me osećanja ne ubijaju nego osvežavaju, da uvek jedan svoj deo držim u rezervi, i da živim kao izlišna biljka. Sunca i nežnosti sada.
Ali kada bi se sunce rađalo, ja bih se sklanjao u pomrčinu, jer mi se činilo lažnim, običnom bengalskom vatrom koja je upaljena na nebu da me zagreje, umekša i istopi. I kada bih mogao dobiti nežnost, ja sam od nje bežao kao od kuge, jer nisam bio siguran da je neću izabrati jednom za svagda.
Ja znam sve ću pobediti ako hoću i svemu se opreti ako ustreba, samo u jedno nisam siguran da li ću ikad pobedeti sebe.
Postoji samo jedan izvoran strah: strah od sebe. I postoji samo jedno rešenje od dva: pobediti se ili umreti. Ili je to samo jedno rešenje: pobediti se smrću.
Šta bi se dogodilo kada bih otkovao svoja osećanja? Nikad više ne bih mogao pre nego što zaspim reći: danas si opet bio čovek!
Nema nežne topline udaljenog sunca. Nema mlakog letnjeg dana. Samo usijano srce zemlje i vulkani u kome pulsira.
Šta je to imati dušu? Šta je to imati prostranu dušu? Da li se ona meri količinom ili veličinom stvari koje može da primi? Imam li ja dušu, kada je u njoj ceo kosmos, ali nijedan njegov oblik pojedinačno? Bedna dušo u čije prostranstvo može da stane ceo svet, ali nema mesta za jednu ženu. (P. deo Ovde)
Friday, November 28, 2008
Dnevnik B. Pekić N. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(M. deo Ovde)
8. maj 1955.
Od prvog dana padale su tople i crvene kiše. One su punile plitke erozije iskustva i dvadeset pet godina su padale kao dobre crvene, i nešto gore zelene i još ledenije plave i najzad kao mrtve devičanske bele kiše. Bio sam napunjen morem i nisam znao, kad već nisam bio.
To more na izgled, kao i svako drugo, bilo je nešto svetlije od drugih mora, jer je u njemu bez pompe bila sahranjena svetlost. I malo tamnije od noći koje su kao olupine konkvistadorske flote, plovile po njemu, po tom moru o kome pričam i koje govori o meni suvim peščanim slovima. Kroz more vidim svoje dno i kroz sebe njegovo dno.
Ta dva dna su su kopno potopljenog ostrva čija je jedina slava i jedina smrt bila u njegovom vulkanu. Ja sam njegova razuđena obala i moji talasi se hrane sočnom zemljom po ugledu na Anteja. Sa zracima zaraslim u alge i sanjivim ribama i školjkama koje sam otvarao, kada osim sebe nisam imao više ništa da jedem.
Da, ja sam se hranio svojim morem, kao štose dečica hrane svojim roditeljima. Ali sam mrzeo slan ukus mog mora. Ličilo je na džinovsku suzu obešenu iznad moje postelje. Naizmenično ja ga prožimah i ono strujaše, talas za talasom, kroz mene kao krv.Šumljah kao more i rastoh kao more, i bejah oseka svog mora i njegova plima kroz uska creva istine.
I sipa u crnim oblacima, i ljigavi sunđer iz mora, i morska svinja, i ajkula mog mora. Ja sam što i moje more, jedan talas podignut na ramenima mora i „osedlana senka mora“ u stepi. Što je najsmešnije, i kitolovac sa električnim harpunom, iako priznajem u mom moru nema kitova, nego samo prizračna sardela u venčanim jatima.
Na tonu tonu svi talasi, kao na upijaćoj hartiji. Jednom, sedeći na pesku, dok je moj najlepši talas odlazio između nogu, nasuka se na moja kolena njeno naduveno telo.
Gle, rekoh, moje pošteno more! Ono se nasukalo na mene. Gle, ponovih, moje pažljivo i nežno more. Tada sam saznao zašto po njemu umesto leptira mile ugojeni i lascivni crvi, koji me posećuju noću u čunovima mojih papuča i mi slatko ćaskamo.
Humanističko shvaćanje, tačnije, tumačenje politike može imati trenutnih draži čak i za jednog rezonera sub specie eternitatis. Nama nije dano da budemo slobodni od „altruističkog egoizma“ tog najsramnijeg oblika pretpostavljanja svoje ličnosti.
Demokratski državnici imaju sklonosti da budu u položaju onih slugu, čija dugogodišnja verna služba im daje za pravo gospodstva nas gospodarima. Oni polaze od poređenja mase sa sujetnom ženom, te smatraju da je udvaranje, bez obaveze na brak, najefikasniji način da se postigne uspeh.
Ako se jedna idealno aristokratska doktrina ne obazire na narod, jedna isto tako idealna, demokratska, računa sa njegovim manama. Njena humanitarnost je nadasve uvredljiva, jer svesno utvrđuje slabosti koje je održavaju. Demokratija ne može usavršavati čovečanstvo, jer bi to značilo da sama sebi odriše trajnost.
Savršen čovek bira savršen oblik vladavine. Što je čovek manje savršen, oblik vladavine kojim se nad njim vlada je gori. Međutim osnovna pogreška svih političkih doktrina humanističkog karaktera jeste nasilje nad harmonijom.
Svaka od njih uzima državu kao nešto izdvojeno, otkinuto od opšte harmonije, što ima da služi jedino interesima čoveka. Homocentričnost ovih teorija je glavni uzrok kataklizama koje svakih dvadeset godina iznova uništavaju svet. Nacionalna i lična, ideološka i socijalna homocentričnost, proglasila je banalnu sreću stomaka i „sačuvane kože“ osnovnim geslom modernih ustava.
Status quo je krilatica savremene civilizacije. „Meni je danas bolje nego što će mi sutra biti“ to je krilatica ne malograđanina, nego maločoveka. „Meni će sutra biti bolje“ je takođe pod-čovečanska ideja (ovde mislim na čovečansku u budućem smislu), jer je diktirana standardom od koga je naročito socijalna demokratija napravila glavni razlog svog životinjskog postojanja.
Nemoguće je sporiti da je hrišćanska askeza, rimski stoicizam ili bramanska nirvana, svaka na svom planu izrazila jednu od dominantnih težnji duha koji čak i u ovim individualno povlašćenim oblicima biološke organizacije, oseća svoju apsolutnu budućnost. Doktrina koja joj ne pogoduje nema izgleda na trajnost
Ona može zavesti, ali ne može osvojiti. Bez saznanja poslednje istine, uzaludne su sve koje zamišljamo da joj slede. Pre nego što se odgovori na pitanje kakva je uloga države u opstanku čovečanstva, treba raščistiti sa pitanjem kakvu ulogu ima čovečanstvo sa stajališta večnosti.
Svaki drugi put bio bi jalov. Priroda, a pod njom podrazumevam nagon energije za samosaznanjem u integralnom vidu, ne trpi nesaglasnosti, pa makar ona poticala od onog njenog dela koji je u svom domenu dostigao to samosaznanje. (Mehaničko samosaznanje. Čisto je moguće samo kroz neki apsolutan medij, a nikako u fiziološkim ljušturama.) (O. deo Ovde)
(M. deo Ovde)
8. maj 1955.
Od prvog dana padale su tople i crvene kiše. One su punile plitke erozije iskustva i dvadeset pet godina su padale kao dobre crvene, i nešto gore zelene i još ledenije plave i najzad kao mrtve devičanske bele kiše. Bio sam napunjen morem i nisam znao, kad već nisam bio.
To more na izgled, kao i svako drugo, bilo je nešto svetlije od drugih mora, jer je u njemu bez pompe bila sahranjena svetlost. I malo tamnije od noći koje su kao olupine konkvistadorske flote, plovile po njemu, po tom moru o kome pričam i koje govori o meni suvim peščanim slovima. Kroz more vidim svoje dno i kroz sebe njegovo dno.
Ta dva dna su su kopno potopljenog ostrva čija je jedina slava i jedina smrt bila u njegovom vulkanu. Ja sam njegova razuđena obala i moji talasi se hrane sočnom zemljom po ugledu na Anteja. Sa zracima zaraslim u alge i sanjivim ribama i školjkama koje sam otvarao, kada osim sebe nisam imao više ništa da jedem.
Da, ja sam se hranio svojim morem, kao štose dečica hrane svojim roditeljima. Ali sam mrzeo slan ukus mog mora. Ličilo je na džinovsku suzu obešenu iznad moje postelje. Naizmenično ja ga prožimah i ono strujaše, talas za talasom, kroz mene kao krv.Šumljah kao more i rastoh kao more, i bejah oseka svog mora i njegova plima kroz uska creva istine.
I sipa u crnim oblacima, i ljigavi sunđer iz mora, i morska svinja, i ajkula mog mora. Ja sam što i moje more, jedan talas podignut na ramenima mora i „osedlana senka mora“ u stepi. Što je najsmešnije, i kitolovac sa električnim harpunom, iako priznajem u mom moru nema kitova, nego samo prizračna sardela u venčanim jatima.
Na tonu tonu svi talasi, kao na upijaćoj hartiji. Jednom, sedeći na pesku, dok je moj najlepši talas odlazio između nogu, nasuka se na moja kolena njeno naduveno telo.
Gle, rekoh, moje pošteno more! Ono se nasukalo na mene. Gle, ponovih, moje pažljivo i nežno more. Tada sam saznao zašto po njemu umesto leptira mile ugojeni i lascivni crvi, koji me posećuju noću u čunovima mojih papuča i mi slatko ćaskamo.
Humanističko shvaćanje, tačnije, tumačenje politike može imati trenutnih draži čak i za jednog rezonera sub specie eternitatis. Nama nije dano da budemo slobodni od „altruističkog egoizma“ tog najsramnijeg oblika pretpostavljanja svoje ličnosti.
Demokratski državnici imaju sklonosti da budu u položaju onih slugu, čija dugogodišnja verna služba im daje za pravo gospodstva nas gospodarima. Oni polaze od poređenja mase sa sujetnom ženom, te smatraju da je udvaranje, bez obaveze na brak, najefikasniji način da se postigne uspeh.
Ako se jedna idealno aristokratska doktrina ne obazire na narod, jedna isto tako idealna, demokratska, računa sa njegovim manama. Njena humanitarnost je nadasve uvredljiva, jer svesno utvrđuje slabosti koje je održavaju. Demokratija ne može usavršavati čovečanstvo, jer bi to značilo da sama sebi odriše trajnost.
Savršen čovek bira savršen oblik vladavine. Što je čovek manje savršen, oblik vladavine kojim se nad njim vlada je gori. Međutim osnovna pogreška svih političkih doktrina humanističkog karaktera jeste nasilje nad harmonijom.
Svaka od njih uzima državu kao nešto izdvojeno, otkinuto od opšte harmonije, što ima da služi jedino interesima čoveka. Homocentričnost ovih teorija je glavni uzrok kataklizama koje svakih dvadeset godina iznova uništavaju svet. Nacionalna i lična, ideološka i socijalna homocentričnost, proglasila je banalnu sreću stomaka i „sačuvane kože“ osnovnim geslom modernih ustava.
Status quo je krilatica savremene civilizacije. „Meni je danas bolje nego što će mi sutra biti“ to je krilatica ne malograđanina, nego maločoveka. „Meni će sutra biti bolje“ je takođe pod-čovečanska ideja (ovde mislim na čovečansku u budućem smislu), jer je diktirana standardom od koga je naročito socijalna demokratija napravila glavni razlog svog životinjskog postojanja.
Nemoguće je sporiti da je hrišćanska askeza, rimski stoicizam ili bramanska nirvana, svaka na svom planu izrazila jednu od dominantnih težnji duha koji čak i u ovim individualno povlašćenim oblicima biološke organizacije, oseća svoju apsolutnu budućnost. Doktrina koja joj ne pogoduje nema izgleda na trajnost
Ona može zavesti, ali ne može osvojiti. Bez saznanja poslednje istine, uzaludne su sve koje zamišljamo da joj slede. Pre nego što se odgovori na pitanje kakva je uloga države u opstanku čovečanstva, treba raščistiti sa pitanjem kakvu ulogu ima čovečanstvo sa stajališta večnosti.
Svaki drugi put bio bi jalov. Priroda, a pod njom podrazumevam nagon energije za samosaznanjem u integralnom vidu, ne trpi nesaglasnosti, pa makar ona poticala od onog njenog dela koji je u svom domenu dostigao to samosaznanje. (Mehaničko samosaznanje. Čisto je moguće samo kroz neki apsolutan medij, a nikako u fiziološkim ljušturama.) (O. deo Ovde)
Thursday, November 27, 2008
Dnevnik B. Pekić M. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(L. deo Ovde)
6. maj 1955. (nastavak)
Blesavo. Bezizgledno blesavo! Međutim ima u mom položaju, nešto od opšte kosmičkog zadovoljenja, uspostavljanje moralne ravnoteže koja je bila poremećena pri raskidu sa Br.
Suma neophodne teskobe je iznova postignuta, na jedan način na koji nisam navikao i koji vređa moja najintimnija načela zajedno sa prirodom iz koga su ta načela proistekla.
Šta je u toj ženi što me sprečava da napadnem, nego me sili da joj infantilno i šiparički sasvim posredno (što će reći nižerazrednom čulu sluha) obraćam pažnju na bezmalo tangentne osećaje.
Ovde se ponavlja mračna pantomima sa S. Sudeći po identičnosti ta dva osećanja, bojim se da sam zaljubljen preko ušiju.
Vrlo mizerabilan status, jer umekšava, dezorganizira i čini ništavnom svaku moć sebi neupravljenu. Br. je lamentirala da sam osion, grub, ciničan i tiranski nastrojen.
Još 1948, neposredno pre hapšenja M. me je nazvala „bezosećajnom giljotinom“.
Moji prijatelji smatraju da sam učenik Lojole, Makijavelija i Ničea.
Komunisti me nazivaju „fašističkom bandom“, a demokrati „robovlasničkim temperamentom“. Pa čak je i S., koja me je celog imala u rukama, tvrdila da sam u pogledu „osećanja nezavisnosti i vlasti“ neumoljiv.
Nijedan islednik nikada nije mogao, bez obzira na svoje nadahnuće u pogledu metoda i sredstava, da izvuče iz mene više od onoga što sam po svojoj volji hteo da iskažem.
Robija je samo potvrdila moje osećanje nadmoći. Šta se onda to događa sa mnom da se ja spuštam ma mivo balavca, i da se osećam srećan (!) ako je vidim. I što je najčudnije da prezam od sredstava, koje mi diktira strast koju za nju osećam. Šta je ostalo od principa moja volja je moj zakon, kada ga izigrava jedna žena!
Interesantno bi bilo sa stajališta protivrečnosti između svesti i života, ispitati da li se i u kom procentu mikrocefalni idioti pokazuju vitalnijima od normalno razvijenih ljudi na poljima na kojima se uticaj svesti može isključiti ili zanemariti.
Zar prognatske vilice, nesposobnost artikulacije i mišljenja u ma kom višem stepenu (mišljenja koje ne stoji u neposrednoj vezi sa fiziološkim potrebama organizma i vrste),
sklonost imitiranju (majmuni), pokretljivost (Darvin nagoveštava da bi sklonost dece za penjanje na drveće mogla da se objasni životinjskim poreklom čoveka),
način pristupanja hrani i uzimanja hrane, dlakavost koja je kod mnogih zabeležena – zar sve to, osim što dokazuje biološko poreklo čoveka, jer nam u mikrocefalnom idiotu daje, kroz jedan reverzibilan tip organizacije homo sapiensa, u stvari sliku našeg majmunolikok pretka –
ne potvrđuje, u izvesnom smislu moju tezu, da su od pojave svesti kao energetske kategorije, svi napori životnog elana upravljeni na vraćanje onim biološkim tipovima koji su svesti prethodili,
i od nje bili na izvestan način nadvladani, što se dokazuje većom sposobnošću nasleđivanja onih odlika koje su – sa stajališta svesti – viši od danog tipa nego onih koji su od njega niži?
Izvesne eteričnosti u ljudskim telima, izvesna, ako se tako sme reći, lakoća u oblicima koji se estetski nalazi u prednosti nad starijim, ne može se tumačiti savršenijim tipovima biološkog života nego pre svega, a možda i isključivo posrednom i neposrednom eksteritorizacijom svesti u fiziološke procese.
S druge strane sa pozicija biološkog života to znači nesumnjivi napredak, jer ako zamislimo da smo – ovakvi kakvi smo – ostali bez zaštite tehničkih tvorevina civilizacije, morali bismo predočiti sebi neprijatne vizije sloma pred napadajem prirode. (N. deo Ovde)
(L. deo Ovde)
6. maj 1955. (nastavak)
Blesavo. Bezizgledno blesavo! Međutim ima u mom položaju, nešto od opšte kosmičkog zadovoljenja, uspostavljanje moralne ravnoteže koja je bila poremećena pri raskidu sa Br.
Suma neophodne teskobe je iznova postignuta, na jedan način na koji nisam navikao i koji vređa moja najintimnija načela zajedno sa prirodom iz koga su ta načela proistekla.
Šta je u toj ženi što me sprečava da napadnem, nego me sili da joj infantilno i šiparički sasvim posredno (što će reći nižerazrednom čulu sluha) obraćam pažnju na bezmalo tangentne osećaje.
Ovde se ponavlja mračna pantomima sa S. Sudeći po identičnosti ta dva osećanja, bojim se da sam zaljubljen preko ušiju.
Vrlo mizerabilan status, jer umekšava, dezorganizira i čini ništavnom svaku moć sebi neupravljenu. Br. je lamentirala da sam osion, grub, ciničan i tiranski nastrojen.
Još 1948, neposredno pre hapšenja M. me je nazvala „bezosećajnom giljotinom“.
Moji prijatelji smatraju da sam učenik Lojole, Makijavelija i Ničea.
Komunisti me nazivaju „fašističkom bandom“, a demokrati „robovlasničkim temperamentom“. Pa čak je i S., koja me je celog imala u rukama, tvrdila da sam u pogledu „osećanja nezavisnosti i vlasti“ neumoljiv.
Nijedan islednik nikada nije mogao, bez obzira na svoje nadahnuće u pogledu metoda i sredstava, da izvuče iz mene više od onoga što sam po svojoj volji hteo da iskažem.
Robija je samo potvrdila moje osećanje nadmoći. Šta se onda to događa sa mnom da se ja spuštam ma mivo balavca, i da se osećam srećan (!) ako je vidim. I što je najčudnije da prezam od sredstava, koje mi diktira strast koju za nju osećam. Šta je ostalo od principa moja volja je moj zakon, kada ga izigrava jedna žena!
Interesantno bi bilo sa stajališta protivrečnosti između svesti i života, ispitati da li se i u kom procentu mikrocefalni idioti pokazuju vitalnijima od normalno razvijenih ljudi na poljima na kojima se uticaj svesti može isključiti ili zanemariti.
Zar prognatske vilice, nesposobnost artikulacije i mišljenja u ma kom višem stepenu (mišljenja koje ne stoji u neposrednoj vezi sa fiziološkim potrebama organizma i vrste),
sklonost imitiranju (majmuni), pokretljivost (Darvin nagoveštava da bi sklonost dece za penjanje na drveće mogla da se objasni životinjskim poreklom čoveka),
način pristupanja hrani i uzimanja hrane, dlakavost koja je kod mnogih zabeležena – zar sve to, osim što dokazuje biološko poreklo čoveka, jer nam u mikrocefalnom idiotu daje, kroz jedan reverzibilan tip organizacije homo sapiensa, u stvari sliku našeg majmunolikok pretka –
ne potvrđuje, u izvesnom smislu moju tezu, da su od pojave svesti kao energetske kategorije, svi napori životnog elana upravljeni na vraćanje onim biološkim tipovima koji su svesti prethodili,
i od nje bili na izvestan način nadvladani, što se dokazuje većom sposobnošću nasleđivanja onih odlika koje su – sa stajališta svesti – viši od danog tipa nego onih koji su od njega niži?
Izvesne eteričnosti u ljudskim telima, izvesna, ako se tako sme reći, lakoća u oblicima koji se estetski nalazi u prednosti nad starijim, ne može se tumačiti savršenijim tipovima biološkog života nego pre svega, a možda i isključivo posrednom i neposrednom eksteritorizacijom svesti u fiziološke procese.
S druge strane sa pozicija biološkog života to znači nesumnjivi napredak, jer ako zamislimo da smo – ovakvi kakvi smo – ostali bez zaštite tehničkih tvorevina civilizacije, morali bismo predočiti sebi neprijatne vizije sloma pred napadajem prirode. (N. deo Ovde)
Wednesday, November 26, 2008
Dnevnik B. Pekić L. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(K. deo Ovde)
6. maj 1955. (nastavak)
Zašto se to dogodilo kad si uredno polagao
Svoj izmet u Arhimedove krugove?
I kad si mileo propisanom stranom ulice,
I bio gladan u propisanom trbuhu,
I kad si imao strašan glas moljca,
i vatru cvrčka,
i hrabrost stonoge?
Zašto se to dogodilo kad si ostao veran
Arhimedovim krugovima?
Zar ne bi bilo bolje u IV činu „Eksperimenta“ za scenu razgovora sa mrtvim Tolerom upotrebiti njegovu agoniju snimljenu na magnetofonsku traku umesto prilično staromodnih kartona? Predložiću V. to rešenje.
7. maj1955.
Spor između Timoteja Nikolajevića Granovskog, spor više ideološke nego praktično političke, više moralne nego ideološke prirode, Platonovski spor jednom rečju – s jedne strane – i Dostojevskog sa druge, oko Istočnog pitanja i preko Istočnog pitanja sve do findamentalnih principa države i međunarodnog morala,
nije aktuelan zbog mišljenja Granovskog (koga Dostojevskiupoređuje sa svojim Stepanom Trofimovićem iz „Zlih duhova“ te mu pored besprekornog idealizma „četrdesetih godina“ pripisuje i izvesnu dozu komičnosti)
ili mišljenja Dostojevskog o predmetu raspravljanja bolje reći o povodu, koga je dao prema Granovskom,pogrešan stav „majčice Rusije“ prema slovenskoj braći, toliko pogrešan za ruske interese, da Evropa ne samo što popreko gleda zaštitničko namigivanje ruske vlade bugarskim ili srpskim (!) rodoljubima, nego ratuje zbog i protiv namigivanja (opsada Sevastopolja) – nego je cela ova u osnovi moralna kontraverza interesantna pre svega
in primo: zbog toga da li se država može tretirati u moralnom smislu kao privatno lice, pa se od nje očekuju i normalno ljudske reakcije, kao što su velikodušnost, na primer, ili zahvalnost za učinjenu uslugu;
in secundo: zbog ideje slovenstva koja se izvesnim vizionarskim budalama još uvek čini primamljivom, ako ne zbog sentimentalne čežnje za stapanjem sa slovenskim okeanom, ono zbog potajne iluzije da će to stapanje za male slovenske državice značiti izlaz u svet; te najzad
in tercio: zbog toga da se pokaže da je prigovor Dostojevskog Granovskom što se u stidu od svoje idealističko-nekorisne poezije sakrio u politički cinizam – stvar koju ovaj prebacuje i Puškinu („Veliki pesnik nije se samo jednom zastideo što je samo pesnik“),
dakle da se pokaže da se taj prigovor može odnositi pre na Dostojevskog čiji je preobražaj u političara, makar i moralnog ocenjen mnogo lošije od istorije, nego preobražaj jednog Timoteja Nikolajevića koji je svojim člankom dokazao da istoriju ne shvata lirski, kao međusobno šićaričko udvaranje državica,
nego realistički, dakle uprkos Dostojevskom, baš idealistički, jer na kraju krajeva država nije nikakav zavod za moralno ulepšavanje, niti je ona stvorena da širi ljudske ideje, nego je sub speciae eternitatis, on podređena zakonima objektivnog razvića energije, u čijem toku a ne alternativi stoji čovek sa svojim sitnim horizontima i idealima, ukoliko nije lenj da ih uopšte ima.
In primo: veliki idealist Dostojervski koji zamera Granovskom da cinično tretira političke poteze u evropskoj politici („On“ – tj. Granovski – „potpuno odriče čak i mogućnosti zahvalnosti Austriji prema nama, zato što smo joj pomogli u njenom sporazumu sa Mađarskom i bukvalno je spasli od raspadanja“)
zaboravlja da postoji barem teoretska, a za izvesne ljude i aktuelna mogućnost da je stvar Mađara u sporu sa Bečom bila nacionalno pravedna, pa prema tome i moralna, a da je mešanje Rusije na strani Beča, bilo nasilničko, neopravdano, intervencionističko, dakle nemoralno.
U kakvom se svetlu idealizam Dostojevskog pokazuje, ako čovek prihvati prvu od teoretskih pretpostavki u sporu Beč – Mađarska? dostojevski lamentira: Austrija se pokazala nezahvalnom, jer evo u Istočnom pitanju ona je protiv nas umesto da bude sa nama, jer za ime Boga zar je, bukvalno nismo spasli od raspadanja.
Na stranu verovatnoća da je u Beču ruska vlada spasavala sebe, a ne Austriju, pre ideju apsolutističke monarhije nego konkretnu Austrougarsku Carsku i Apsolutističku imperiju, (princip, a ne državu) i da joj je do te konkretne Carske i Apsolutističke Austrougarske imperije, kada ona ne bi sadržala spomenuti apsolutistički princip, stalo koliko do preklanjskog snega.
Ako budemo tolerantniji pa dozvolimo da je u pitanju bila i ta konkretna „K. und K.“ – Austrougarska, bez sumnje, da to nije zaslužila nekim osobitim, idealnim i platonskim simpatijama Rusije, nego sasvim realnom političkom računicom.
Tada je ruskoj vladi izgledalo u najmanju ruku neprijatno da ispred nosa ima jednu panonsku prazninu, po kojoj duvaju ledeni vetrovi revolucije, tim pre što nije smela da od potpunog debakla Austrougarske očekuje nikakve teritorijalno ekonomske koristi.
Zbilja, ako se Puškin ne jednom zastideo zato što je samo pesnik, Dostojevski mora da se zastidi što nije pristao da bude samo pesnik!
In secundo: Dostojevski i prebacuje Granovskom što predlaže da Rusija sasvim napusti Slovene – i time se reši Istočnog pitanja a sa njim i izlišnih ratova. Granovski rezonuje sasvim moralno. Mi hoćemo – misli on otprilike – samo da se osnažimo Slovenima, pričemu se obaziremo jedino na našu vlastitu korist.
(To nije jasno samo idealisti Fedoru.) Dakle, zar nije moralnije baciti ih dođavola, kad to ionako samo sa više gubitaka i rafinirano činimo, nego otići do tog đavola zajedno sa njima? Sovjetska politika je za preko trideset godina nepobitno dokazala da predstavlja samo prefarbani rusko-carski imperijalizam od koga je preuzela sve njegove mane, ali nijednu od njegovih ionako malobrojnih vrlina.
Očevidno Fećka je pogrešio što nije ostao samo pesnik, makar se toga stideo poput Puškina, jer bolje se stideti zbog vrline koje nedostaju nego zbog mana koje imamo. (M. deo Ovde)
(K. deo Ovde)
6. maj 1955. (nastavak)
Zašto se to dogodilo kad si uredno polagao
Svoj izmet u Arhimedove krugove?
I kad si mileo propisanom stranom ulice,
I bio gladan u propisanom trbuhu,
I kad si imao strašan glas moljca,
i vatru cvrčka,
i hrabrost stonoge?
Zašto se to dogodilo kad si ostao veran
Arhimedovim krugovima?
Zar ne bi bilo bolje u IV činu „Eksperimenta“ za scenu razgovora sa mrtvim Tolerom upotrebiti njegovu agoniju snimljenu na magnetofonsku traku umesto prilično staromodnih kartona? Predložiću V. to rešenje.
7. maj1955.
Spor između Timoteja Nikolajevića Granovskog, spor više ideološke nego praktično političke, više moralne nego ideološke prirode, Platonovski spor jednom rečju – s jedne strane – i Dostojevskog sa druge, oko Istočnog pitanja i preko Istočnog pitanja sve do findamentalnih principa države i međunarodnog morala,
nije aktuelan zbog mišljenja Granovskog (koga Dostojevskiupoređuje sa svojim Stepanom Trofimovićem iz „Zlih duhova“ te mu pored besprekornog idealizma „četrdesetih godina“ pripisuje i izvesnu dozu komičnosti)
ili mišljenja Dostojevskog o predmetu raspravljanja bolje reći o povodu, koga je dao prema Granovskom,pogrešan stav „majčice Rusije“ prema slovenskoj braći, toliko pogrešan za ruske interese, da Evropa ne samo što popreko gleda zaštitničko namigivanje ruske vlade bugarskim ili srpskim (!) rodoljubima, nego ratuje zbog i protiv namigivanja (opsada Sevastopolja) – nego je cela ova u osnovi moralna kontraverza interesantna pre svega
in primo: zbog toga da li se država može tretirati u moralnom smislu kao privatno lice, pa se od nje očekuju i normalno ljudske reakcije, kao što su velikodušnost, na primer, ili zahvalnost za učinjenu uslugu;
in secundo: zbog ideje slovenstva koja se izvesnim vizionarskim budalama još uvek čini primamljivom, ako ne zbog sentimentalne čežnje za stapanjem sa slovenskim okeanom, ono zbog potajne iluzije da će to stapanje za male slovenske državice značiti izlaz u svet; te najzad
in tercio: zbog toga da se pokaže da je prigovor Dostojevskog Granovskom što se u stidu od svoje idealističko-nekorisne poezije sakrio u politički cinizam – stvar koju ovaj prebacuje i Puškinu („Veliki pesnik nije se samo jednom zastideo što je samo pesnik“),
dakle da se pokaže da se taj prigovor može odnositi pre na Dostojevskog čiji je preobražaj u političara, makar i moralnog ocenjen mnogo lošije od istorije, nego preobražaj jednog Timoteja Nikolajevića koji je svojim člankom dokazao da istoriju ne shvata lirski, kao međusobno šićaričko udvaranje državica,
nego realistički, dakle uprkos Dostojevskom, baš idealistički, jer na kraju krajeva država nije nikakav zavod za moralno ulepšavanje, niti je ona stvorena da širi ljudske ideje, nego je sub speciae eternitatis, on podređena zakonima objektivnog razvića energije, u čijem toku a ne alternativi stoji čovek sa svojim sitnim horizontima i idealima, ukoliko nije lenj da ih uopšte ima.
In primo: veliki idealist Dostojervski koji zamera Granovskom da cinično tretira političke poteze u evropskoj politici („On“ – tj. Granovski – „potpuno odriče čak i mogućnosti zahvalnosti Austriji prema nama, zato što smo joj pomogli u njenom sporazumu sa Mađarskom i bukvalno je spasli od raspadanja“)
zaboravlja da postoji barem teoretska, a za izvesne ljude i aktuelna mogućnost da je stvar Mađara u sporu sa Bečom bila nacionalno pravedna, pa prema tome i moralna, a da je mešanje Rusije na strani Beča, bilo nasilničko, neopravdano, intervencionističko, dakle nemoralno.
U kakvom se svetlu idealizam Dostojevskog pokazuje, ako čovek prihvati prvu od teoretskih pretpostavki u sporu Beč – Mađarska? dostojevski lamentira: Austrija se pokazala nezahvalnom, jer evo u Istočnom pitanju ona je protiv nas umesto da bude sa nama, jer za ime Boga zar je, bukvalno nismo spasli od raspadanja.
Na stranu verovatnoća da je u Beču ruska vlada spasavala sebe, a ne Austriju, pre ideju apsolutističke monarhije nego konkretnu Austrougarsku Carsku i Apsolutističku imperiju, (princip, a ne državu) i da joj je do te konkretne Carske i Apsolutističke Austrougarske imperije, kada ona ne bi sadržala spomenuti apsolutistički princip, stalo koliko do preklanjskog snega.
Ako budemo tolerantniji pa dozvolimo da je u pitanju bila i ta konkretna „K. und K.“ – Austrougarska, bez sumnje, da to nije zaslužila nekim osobitim, idealnim i platonskim simpatijama Rusije, nego sasvim realnom političkom računicom.
Tada je ruskoj vladi izgledalo u najmanju ruku neprijatno da ispred nosa ima jednu panonsku prazninu, po kojoj duvaju ledeni vetrovi revolucije, tim pre što nije smela da od potpunog debakla Austrougarske očekuje nikakve teritorijalno ekonomske koristi.
Zbilja, ako se Puškin ne jednom zastideo zato što je samo pesnik, Dostojevski mora da se zastidi što nije pristao da bude samo pesnik!
In secundo: Dostojevski i prebacuje Granovskom što predlaže da Rusija sasvim napusti Slovene – i time se reši Istočnog pitanja a sa njim i izlišnih ratova. Granovski rezonuje sasvim moralno. Mi hoćemo – misli on otprilike – samo da se osnažimo Slovenima, pričemu se obaziremo jedino na našu vlastitu korist.
(To nije jasno samo idealisti Fedoru.) Dakle, zar nije moralnije baciti ih dođavola, kad to ionako samo sa više gubitaka i rafinirano činimo, nego otići do tog đavola zajedno sa njima? Sovjetska politika je za preko trideset godina nepobitno dokazala da predstavlja samo prefarbani rusko-carski imperijalizam od koga je preuzela sve njegove mane, ali nijednu od njegovih ionako malobrojnih vrlina.
Očevidno Fećka je pogrešio što nije ostao samo pesnik, makar se toga stideo poput Puškina, jer bolje se stideti zbog vrline koje nedostaju nego zbog mana koje imamo. (M. deo Ovde)
Tuesday, November 25, 2008
Dnevnik B. Pekić K. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(J. deo Ovde)
6.maj 1955. (nastavak)
(Nastavak sinopsisa za dramu „Obucite se u haljine bele i sačekajte“ iz dramskog ciklusa „Plime i oseke“)
Predmet sa komunističkim savetovanjem od 14. avgusta 1946. koje je organizirao Ivan Njegovan bio je u rukama vrlo sposobnog podšefa Trećeg odseka Jakova S. koji je imao čvrstu nameru da se baš preko te afere domogne položaja višeg inspektora, koga je uostalom i bio dostojan.
Iz sopstvenog isledničkog iskustva Jakov S. je poznavao Ivana Njegovana seniora i nada se da ga sadaima konačno u šakama. Mrzeo ga je koliko samo može da mrziislednik krivca, koga nije naterao na priznanje i koji mu se već godinama izmiče. Jakov S. je načinio klopku. U njoj je Ivan junior imao da odigra odsudnu ulogu.
Međutim on je nestao. Konci su prekinuti. Bilo je to lično poniženje za podšefa Jakova S. On podnosi ostavku. Iz kafane u kafanu, od jedne do druge partije domina, kraj prljavih izloga bifea nosi Jakov S. ranu mržnju prema Ivanu senioru. Šta se dogodilo u zadnjem času? Šta, i opet šta, i uvek to šta? A onda rešenje jednog je jednog dana došlo samo od sebe.
Trebalo je samo dokazati sumnju. Jakov S. uzima stan na četvrtom spratu najamne kuće Maksimilijana Njegovana, preko puta Ivana i njegovog unuka. On nalazi načina da dođe u dodir sa njim što nije teško kad su u pitanju dva ostavljena i napuštena starca. Od svih tih događaja prošle su godine. Ne postoji više ništa što bi stajalo na putu prijateljstva dva starca.
Osim Jakova S. „njegovog islednika“ kako je Ivan obično govorio, kao što se kaže – moj štap ili moj šešir – i za koji ga vezuju trajne uspomene, niko se više ne interesuje za starog revolucionara. Njegovi su drugovi pomrli ili su postali penzioneri posle državne službe, koju su obavljali savesno uprkos, a možda baš i zbog ludosti iz svojih maldih dana.
Policija ga je odavno zaboravila. Jakov S. je mislio: „Današnja policija je nesposobna i aljkava! Evo opasnog doktrinera o kome se ne vodi računa. U moje vreme to bi drukčije bilo“. Ivan je međutim duboko patio: „Zar sam zaista potpuno bezopasan?“ Sadađnjost se potpuno izgubila iz života ova dva starca.
Samo preko prodavca novina koji ispod prozora oglašava njima nerazumljive novosti, doznaju oni da se daleko od njihovog shvatanja i dalje živi i bori. A prošlost? O. ona je tu. Između njih. Prisutna, opasna i večito živa. Borba započeta pre više od dvadeset godina, nastavlja se ovde na četvrtom spratu najamne kuće u poluugašenim mozgovima dvojice staraca.
Ivanovo fizičko stanje je tako loše, da ga svakog jutra njegov unuk Martin i njegova ljubavnica posađuju u njegovu pokretnu stolicu i doguraju do prozora, gde on tako nepomičan ostaje do noći. Godinama je čekao revoluciju, a sada kada se ona odigrava 1944. on i ne zna za nju. Ko zna, da li bi je razumeo, da je svestan?
On misli samo na svoju tajnu, i na to kako da je sačuva kad kao i obično, u pet sati dođe njegov islednik i borba se nastavi. A sasvim je sigurno da Jakov S, sedi za to vreme u svojoj sobi za takvim istim prozorom i razmišlja o novim zamkama, koje bi mogao postaviti svom istražniku, o pojedinostima te zamke koju plete godinama i sve u cilju da sazna tajnu, koja ni za koga više nema smisla.
U stvari ne tajnu smrti mladog Ivana, nego tajnu svoje moći. A kad odzvoni pet, Jakov S. se diže i stračkim koracima odlazi u sobicu svog prijatelja. Ta dva starca deluju na mlade Martinove prijatelje, kao komadi vrlo starog nameštaja, dve ružne vaze koje se podrazumevaju i na koje niko ne obraća pažnju. Ko bi mogao pretpostaviti da u tim prašnjavim vazama ima nekog cveća?
Oni su mrtvi. (Martin obljubljuje devojku pred starim Ivanom.) Mladost ne mora da se ustručava pred dve lešine, čija je jedina dobra osobina što ne smrde. Ali kako će jednom zasmrdeti. kao gospodin Vilson u Poovoj noveli, koga je hipnoza držala celog, iako je stvarno već davno bio mrtav. I kad je hipnoze nestalo, ostala je na postelji žvala smrdljive plazme.
Tako će se dogoditi i sa ova dva starca kad hipnoze prošlosti bude nestalo i kad se otkrije tajna, koja ih je držala u životu. (Ivan živi da je sačuva, Jakov S. da je otkrije.)
Pre nego se zavesa digne čuje se udaranje u bubanj. To Martin koji svira u jednom noćnom lokalu vežba. Oko njega, osim njegove ljubaznice, koja nema osamnaest godina i sa kojom živi u nekoj vrsti konkubinata, skuplja se prilično slobodan krug mladih ljudi: dve prostitutke, jedan baletski igrač „koji se kroz život probija zadnjim delom tela“, jedan profesionalni makro i jedan crnoberzijanac, najzad mladić koji svira džez trubu u Martinovom plesnom orkestru.
Oba mladića, Martinopva ljubaznica i baletmajstor su članovi jedne grupe pokreta otpora, koja ima za zadatak jednu sličnu akciju sličnu Ivanovoj pre desetak godina. (Afera sa nestankom njegovog sina.) U zadnjem času grupa doznaje da je baletmajstor konfident i likvidira ga. Domame ga u Martinov stan i, dok je izvodio jednu plesnu tačku, likvidiraju ga.
Sve se to odigrava pred dvojicom staraca. Jakov S. predoseća dramu koja se odigrava u Ivanu. Dok grupa ispituje teren da bi uklonila lešinu, dva starca započinju odručnu borbu nad telom čoveka, koji obojicu podseća na ono što se moralo dogoditi pre više godina između Ivana i njegovog sina.
No Martin mora da se skloni od policije. Njegova će ljubaznica ostati kraj dede. Martin ga obaveštava gde će se sakriti. Jakov S. uverava Ivana da će policiji odvesti Anu, ako Ivan to mesto ne oda. Zar on nije pre toliko godina na taj način postupio sa Marfom Fjedorovnom? Ivan ne može da rizikuje i izgubi Anu.
Kad policija dođe da pretrese stan, već spremna da ga napusti, Ivan obaveštava inspektora gde se nalazi njegov unuk, međutim usled tajne koja je njime dominirala, on u stvari odaje mesto na kome je sahranjeno telo njegovog sina koji je bio kažnjen kao konfident. Policija odlazi i otkriva leš Ivana seniora.
U sobi su dva starca. Hipnoze je nestalo. Jakov S. više ne pomišlja da svoje otkriće iskoristi za rehabilitaciju. On cepa svoju predstavku u kojoj je data analiza slučaja. I govori dugo Ivanu, koji ga, čini se, ne čuje. Kada Ana dolazi da smesti Ivana u postelju i započinje da ga svlači, otkriva da je mrtav. (L. deo Ovde)
(J. deo Ovde)
6.maj 1955. (nastavak)
(Nastavak sinopsisa za dramu „Obucite se u haljine bele i sačekajte“ iz dramskog ciklusa „Plime i oseke“)
Predmet sa komunističkim savetovanjem od 14. avgusta 1946. koje je organizirao Ivan Njegovan bio je u rukama vrlo sposobnog podšefa Trećeg odseka Jakova S. koji je imao čvrstu nameru da se baš preko te afere domogne položaja višeg inspektora, koga je uostalom i bio dostojan.
Iz sopstvenog isledničkog iskustva Jakov S. je poznavao Ivana Njegovana seniora i nada se da ga sadaima konačno u šakama. Mrzeo ga je koliko samo može da mrziislednik krivca, koga nije naterao na priznanje i koji mu se već godinama izmiče. Jakov S. je načinio klopku. U njoj je Ivan junior imao da odigra odsudnu ulogu.
Međutim on je nestao. Konci su prekinuti. Bilo je to lično poniženje za podšefa Jakova S. On podnosi ostavku. Iz kafane u kafanu, od jedne do druge partije domina, kraj prljavih izloga bifea nosi Jakov S. ranu mržnju prema Ivanu senioru. Šta se dogodilo u zadnjem času? Šta, i opet šta, i uvek to šta? A onda rešenje jednog je jednog dana došlo samo od sebe.
Trebalo je samo dokazati sumnju. Jakov S. uzima stan na četvrtom spratu najamne kuće Maksimilijana Njegovana, preko puta Ivana i njegovog unuka. On nalazi načina da dođe u dodir sa njim što nije teško kad su u pitanju dva ostavljena i napuštena starca. Od svih tih događaja prošle su godine. Ne postoji više ništa što bi stajalo na putu prijateljstva dva starca.
Osim Jakova S. „njegovog islednika“ kako je Ivan obično govorio, kao što se kaže – moj štap ili moj šešir – i za koji ga vezuju trajne uspomene, niko se više ne interesuje za starog revolucionara. Njegovi su drugovi pomrli ili su postali penzioneri posle državne službe, koju su obavljali savesno uprkos, a možda baš i zbog ludosti iz svojih maldih dana.
Policija ga je odavno zaboravila. Jakov S. je mislio: „Današnja policija je nesposobna i aljkava! Evo opasnog doktrinera o kome se ne vodi računa. U moje vreme to bi drukčije bilo“. Ivan je međutim duboko patio: „Zar sam zaista potpuno bezopasan?“ Sadađnjost se potpuno izgubila iz života ova dva starca.
Samo preko prodavca novina koji ispod prozora oglašava njima nerazumljive novosti, doznaju oni da se daleko od njihovog shvatanja i dalje živi i bori. A prošlost? O. ona je tu. Između njih. Prisutna, opasna i večito živa. Borba započeta pre više od dvadeset godina, nastavlja se ovde na četvrtom spratu najamne kuće u poluugašenim mozgovima dvojice staraca.
Ivanovo fizičko stanje je tako loše, da ga svakog jutra njegov unuk Martin i njegova ljubavnica posađuju u njegovu pokretnu stolicu i doguraju do prozora, gde on tako nepomičan ostaje do noći. Godinama je čekao revoluciju, a sada kada se ona odigrava 1944. on i ne zna za nju. Ko zna, da li bi je razumeo, da je svestan?
On misli samo na svoju tajnu, i na to kako da je sačuva kad kao i obično, u pet sati dođe njegov islednik i borba se nastavi. A sasvim je sigurno da Jakov S, sedi za to vreme u svojoj sobi za takvim istim prozorom i razmišlja o novim zamkama, koje bi mogao postaviti svom istražniku, o pojedinostima te zamke koju plete godinama i sve u cilju da sazna tajnu, koja ni za koga više nema smisla.
U stvari ne tajnu smrti mladog Ivana, nego tajnu svoje moći. A kad odzvoni pet, Jakov S. se diže i stračkim koracima odlazi u sobicu svog prijatelja. Ta dva starca deluju na mlade Martinove prijatelje, kao komadi vrlo starog nameštaja, dve ružne vaze koje se podrazumevaju i na koje niko ne obraća pažnju. Ko bi mogao pretpostaviti da u tim prašnjavim vazama ima nekog cveća?
Oni su mrtvi. (Martin obljubljuje devojku pred starim Ivanom.) Mladost ne mora da se ustručava pred dve lešine, čija je jedina dobra osobina što ne smrde. Ali kako će jednom zasmrdeti. kao gospodin Vilson u Poovoj noveli, koga je hipnoza držala celog, iako je stvarno već davno bio mrtav. I kad je hipnoze nestalo, ostala je na postelji žvala smrdljive plazme.
Tako će se dogoditi i sa ova dva starca kad hipnoze prošlosti bude nestalo i kad se otkrije tajna, koja ih je držala u životu. (Ivan živi da je sačuva, Jakov S. da je otkrije.)
Pre nego se zavesa digne čuje se udaranje u bubanj. To Martin koji svira u jednom noćnom lokalu vežba. Oko njega, osim njegove ljubaznice, koja nema osamnaest godina i sa kojom živi u nekoj vrsti konkubinata, skuplja se prilično slobodan krug mladih ljudi: dve prostitutke, jedan baletski igrač „koji se kroz život probija zadnjim delom tela“, jedan profesionalni makro i jedan crnoberzijanac, najzad mladić koji svira džez trubu u Martinovom plesnom orkestru.
Oba mladića, Martinopva ljubaznica i baletmajstor su članovi jedne grupe pokreta otpora, koja ima za zadatak jednu sličnu akciju sličnu Ivanovoj pre desetak godina. (Afera sa nestankom njegovog sina.) U zadnjem času grupa doznaje da je baletmajstor konfident i likvidira ga. Domame ga u Martinov stan i, dok je izvodio jednu plesnu tačku, likvidiraju ga.
Sve se to odigrava pred dvojicom staraca. Jakov S. predoseća dramu koja se odigrava u Ivanu. Dok grupa ispituje teren da bi uklonila lešinu, dva starca započinju odručnu borbu nad telom čoveka, koji obojicu podseća na ono što se moralo dogoditi pre više godina između Ivana i njegovog sina.
No Martin mora da se skloni od policije. Njegova će ljubaznica ostati kraj dede. Martin ga obaveštava gde će se sakriti. Jakov S. uverava Ivana da će policiji odvesti Anu, ako Ivan to mesto ne oda. Zar on nije pre toliko godina na taj način postupio sa Marfom Fjedorovnom? Ivan ne može da rizikuje i izgubi Anu.
Kad policija dođe da pretrese stan, već spremna da ga napusti, Ivan obaveštava inspektora gde se nalazi njegov unuk, međutim usled tajne koja je njime dominirala, on u stvari odaje mesto na kome je sahranjeno telo njegovog sina koji je bio kažnjen kao konfident. Policija odlazi i otkriva leš Ivana seniora.
U sobi su dva starca. Hipnoze je nestalo. Jakov S. više ne pomišlja da svoje otkriće iskoristi za rehabilitaciju. On cepa svoju predstavku u kojoj je data analiza slučaja. I govori dugo Ivanu, koji ga, čini se, ne čuje. Kada Ana dolazi da smesti Ivana u postelju i započinje da ga svlači, otkriva da je mrtav. (L. deo Ovde)
Monday, November 24, 2008
Dnevnik B. Pekić J. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(I. deo Ovde)
6.maj 1955. (nastavak)
(Nastavak sinopsisa za dramu „Obucite se u haljine bele i sačekajte“ iz dramskog ciklusa „Plime i oseke“)
Nešto što je imalo da bude privatnom bolešću postalo je predmet javnih konzilijuma. Ivan je ratovao na Kaporetu, u Ukrajini i verovatno je da mu se ceo taj besmisleni masakr smučio kada je ulučio zgodnu priliku da prebegne Rusima.
To je bio napor da reši svoj lični slučaj. Momenat se pokazao zgodnim. Na plodno tlo njegove privatne depresije kao čoveka i kao Njegovana, padoše proglasi vojnorevolucionarnih komiteta, koji su devetsto sedamnaeste kao pečurke nicali na neuzoranoj ledini carske i spahijske indolencije.
Njegovanske bube koje su ranije dobile krila sada dobiše žalce. Čini se da je radio u ČEKI, i da je dobro radio, što znači da je bio asketski neumoljiv, uostalom kao i veliki učitelj Feliks. Zanesen, on se baci u taj azijsko-fanatični mutljag i plovio je boljševičkom rekom sve dok ga trockistički talas nije izbacio na obalu, gde umalo ne umre usled nedostatka okretnosti.
Preko dalekog istoka, on se vrati u zemlju zajedno sa nekom sumnjivom Ruskinjom za koju se tvrdilo da pripada plemenitim anarhistima – spoj koji je bio nejasan i opasan u svojoj nejasnoći. Njegovo prezrivo odbijanje da učestvuje u deobi imovine svog oca, preteče stari Teodor koji ga jednom lakonskom stavkom sasvim isključi iz nasredstva u korist mlađeg Simeona.
Ivan pokuša da živi kao profesionalni revolucionar. Bilo je to jako loše – ta ideja. U tom smislu mnogi se pisci nadaju da će živeti od prodaje svojih knjiga.
Marija Fjodorovna je otkrila da zna svirati Šopena i Griga, iskustvo koje više odgovara ruskim plemkinjama nego svetskim probisvetima. I Marfa je davala časove klavira. Ivan je pripremao svetsku revoluciju. Policija, kao i obično, nije imala razumevanja za lične probleme kao što su diktatura proletarijata ili svetska revolucija i ove su plemenite pripreme po premisama policijske uprošćene logike, uvek biloe protumačene kao strahovlada ološa i opšti haos.
Ivan je naravno često išao u zatvor. (Simeon mu ponudi da uz pristojnu naknadu promeni ime, što ovaj iz inata odbi.) Za čitavo to vreme maltretiranja Ivan je ostao moralno čist, kao neki rani hrišćanski mučenik koji peva zahvalnice Bogu, dok ga u areni komadaju lavovi.
Bio je to svetac. Svetac i revolucionar. Tip ljudi koji se može naći samo na početku jedne revolucije i koji njenim tokom izumre kao retka egzotična biljka ili se preobrati u modernog revolucionara koji jeste revolucionar, ali više nije svetac. Sve njegove misli, volja, energija, sve želje i sva aktivnost, čini se čak i najdublji nagoni, bili su upravljeni na opšti prevrat, koji bi imao da proglasi zemaljski raj.
Ali Prevrat nikako nije dolazio. Šta je vredelo Ivanu što je postao pojam u revolucionarnom pokretu, kada ta revolucija, na kojoj je podigao čitavu svoju moralnu egzistenciju nikako ne dolazi. „Isposnik“ je kraj svega ostajao uporan i nije „otišao u Aleksandriju“ ali kao što ćemo imati priliku da doznamo „Aleksandrija je došla k njemu“; 1936. on i Marfa Fjodorovna pokušavaju da se prebace u Španiju.
Pokazalo se da u tome ona više sreće ima od njega. Ivana uhvate i osude na dve godine robije. Anarhistična Marga Fjodorovna, koju je Ivan, na svoj, pomalo odsutni način svakako voleo, ta nemoguća simbioza ruske bojarke i pariskog gamena, zauvek nestaje iz njegovog života ostavljajući mu za uspomenu sina Ivana-juniora (Fedora – Feđu – Fećku – Feđinku) koji je već stigao da ima svoje dete.
To dete koje se zvalo Martin, predmet je ove drame. Ivan-Fedor Njegovan, junior bio je namešten u lučkoj kapetaniji i ma koliko je njegov fanatični otac nastojao da ga zainteresuje za pobedonosnu stvar, i nadasve pravednu borbu radničke klase, on je svoju minimalnu inteligenciju rađe upravljao, po njegovom mišljenju daleko pravednijoj stvari, reviziji testamenta svoga dede Teodora.
On je permanentno petljao sa advokatima, koji su mu permanentno nešto stavljali u izgled, i sve je to opet permanentno odlagano iz ko zna kakvih juridičkih razloga. U stvari njegova potraživanja prema Firmi Njegovan i Simeonu posebno, nisu imala nikakvih izgleda na uspeh.
Ako se ne varam Simeon je preko Antonijeve kancelarije, koja je zastupala interese banke Njegovan ponudio Ivanu junioru neku naknadu, samo da bi konačno likvidirao ovaj spor, koji je štetio njegovom ponosu, ne manje nego njegovom poslovnom ugledu.
Sam vrag zna, kako je stari Ivan uspeo da nagovori svoga sina da na rečnom brodu, kojim je komandovao, sakrije dvojicu komunista, koje je trebalo prebaciti iz Beča na neku međunarodnu partijsku konferenciju. (Verovano je koristio povremene depresije, u koje je obzirom na slabo razvijanje spora sa Simeonom, Ivan junio padao.)
Istini za volju, pošto su se u Beču ukrcali na Ivanov brod, niko ih više nije video, a najmanje njihovi drugovi u Beogradu, a Ivan junior, alias Fedor bio je kratko vreme kasnije unapređen „radi svojih izuzetnih sposobonosti na poslu“premda nigde nije bilo objašnjeno i o kakvim se to sposobnostima, zapravo, radi.
Međutim, njegov je otac, a osobito drugovi iz Beograda, imali su posebno mišljenje o toj stvari. I stari je Ivan Njegovan, kako izgleda, postupio po imperativu tog mišljenja. 1937. godine Ivan, Fedor, Njegovan junior, komandant rečnog trgovačkog broda „Slavija“ koji je plovio na magistrali Beč – Bukurešt, nestao je, a da ga niko, pa ni policija, nije uspela da pronađe niti objasni šta se sa tim čovekom dogodilo.
A upravo toj policiji on je trebao u vezi nastavka sfere sa komunističkim delegatima, koje je Ivan umesto na obalu istovario pravo u Upravu grada. (K. deo Ovde)
(I. deo Ovde)
6.maj 1955. (nastavak)
(Nastavak sinopsisa za dramu „Obucite se u haljine bele i sačekajte“ iz dramskog ciklusa „Plime i oseke“)
Nešto što je imalo da bude privatnom bolešću postalo je predmet javnih konzilijuma. Ivan je ratovao na Kaporetu, u Ukrajini i verovatno je da mu se ceo taj besmisleni masakr smučio kada je ulučio zgodnu priliku da prebegne Rusima.
To je bio napor da reši svoj lični slučaj. Momenat se pokazao zgodnim. Na plodno tlo njegove privatne depresije kao čoveka i kao Njegovana, padoše proglasi vojnorevolucionarnih komiteta, koji su devetsto sedamnaeste kao pečurke nicali na neuzoranoj ledini carske i spahijske indolencije.
Njegovanske bube koje su ranije dobile krila sada dobiše žalce. Čini se da je radio u ČEKI, i da je dobro radio, što znači da je bio asketski neumoljiv, uostalom kao i veliki učitelj Feliks. Zanesen, on se baci u taj azijsko-fanatični mutljag i plovio je boljševičkom rekom sve dok ga trockistički talas nije izbacio na obalu, gde umalo ne umre usled nedostatka okretnosti.
Preko dalekog istoka, on se vrati u zemlju zajedno sa nekom sumnjivom Ruskinjom za koju se tvrdilo da pripada plemenitim anarhistima – spoj koji je bio nejasan i opasan u svojoj nejasnoći. Njegovo prezrivo odbijanje da učestvuje u deobi imovine svog oca, preteče stari Teodor koji ga jednom lakonskom stavkom sasvim isključi iz nasredstva u korist mlađeg Simeona.
Ivan pokuša da živi kao profesionalni revolucionar. Bilo je to jako loše – ta ideja. U tom smislu mnogi se pisci nadaju da će živeti od prodaje svojih knjiga.
Marija Fjodorovna je otkrila da zna svirati Šopena i Griga, iskustvo koje više odgovara ruskim plemkinjama nego svetskim probisvetima. I Marfa je davala časove klavira. Ivan je pripremao svetsku revoluciju. Policija, kao i obično, nije imala razumevanja za lične probleme kao što su diktatura proletarijata ili svetska revolucija i ove su plemenite pripreme po premisama policijske uprošćene logike, uvek biloe protumačene kao strahovlada ološa i opšti haos.
Ivan je naravno često išao u zatvor. (Simeon mu ponudi da uz pristojnu naknadu promeni ime, što ovaj iz inata odbi.) Za čitavo to vreme maltretiranja Ivan je ostao moralno čist, kao neki rani hrišćanski mučenik koji peva zahvalnice Bogu, dok ga u areni komadaju lavovi.
Bio je to svetac. Svetac i revolucionar. Tip ljudi koji se može naći samo na početku jedne revolucije i koji njenim tokom izumre kao retka egzotična biljka ili se preobrati u modernog revolucionara koji jeste revolucionar, ali više nije svetac. Sve njegove misli, volja, energija, sve želje i sva aktivnost, čini se čak i najdublji nagoni, bili su upravljeni na opšti prevrat, koji bi imao da proglasi zemaljski raj.
Ali Prevrat nikako nije dolazio. Šta je vredelo Ivanu što je postao pojam u revolucionarnom pokretu, kada ta revolucija, na kojoj je podigao čitavu svoju moralnu egzistenciju nikako ne dolazi. „Isposnik“ je kraj svega ostajao uporan i nije „otišao u Aleksandriju“ ali kao što ćemo imati priliku da doznamo „Aleksandrija je došla k njemu“; 1936. on i Marfa Fjodorovna pokušavaju da se prebace u Španiju.
Pokazalo se da u tome ona više sreće ima od njega. Ivana uhvate i osude na dve godine robije. Anarhistična Marga Fjodorovna, koju je Ivan, na svoj, pomalo odsutni način svakako voleo, ta nemoguća simbioza ruske bojarke i pariskog gamena, zauvek nestaje iz njegovog života ostavljajući mu za uspomenu sina Ivana-juniora (Fedora – Feđu – Fećku – Feđinku) koji je već stigao da ima svoje dete.
To dete koje se zvalo Martin, predmet je ove drame. Ivan-Fedor Njegovan, junior bio je namešten u lučkoj kapetaniji i ma koliko je njegov fanatični otac nastojao da ga zainteresuje za pobedonosnu stvar, i nadasve pravednu borbu radničke klase, on je svoju minimalnu inteligenciju rađe upravljao, po njegovom mišljenju daleko pravednijoj stvari, reviziji testamenta svoga dede Teodora.
On je permanentno petljao sa advokatima, koji su mu permanentno nešto stavljali u izgled, i sve je to opet permanentno odlagano iz ko zna kakvih juridičkih razloga. U stvari njegova potraživanja prema Firmi Njegovan i Simeonu posebno, nisu imala nikakvih izgleda na uspeh.
Ako se ne varam Simeon je preko Antonijeve kancelarije, koja je zastupala interese banke Njegovan ponudio Ivanu junioru neku naknadu, samo da bi konačno likvidirao ovaj spor, koji je štetio njegovom ponosu, ne manje nego njegovom poslovnom ugledu.
Sam vrag zna, kako je stari Ivan uspeo da nagovori svoga sina da na rečnom brodu, kojim je komandovao, sakrije dvojicu komunista, koje je trebalo prebaciti iz Beča na neku međunarodnu partijsku konferenciju. (Verovano je koristio povremene depresije, u koje je obzirom na slabo razvijanje spora sa Simeonom, Ivan junio padao.)
Istini za volju, pošto su se u Beču ukrcali na Ivanov brod, niko ih više nije video, a najmanje njihovi drugovi u Beogradu, a Ivan junior, alias Fedor bio je kratko vreme kasnije unapređen „radi svojih izuzetnih sposobonosti na poslu“premda nigde nije bilo objašnjeno i o kakvim se to sposobnostima, zapravo, radi.
Međutim, njegov je otac, a osobito drugovi iz Beograda, imali su posebno mišljenje o toj stvari. I stari je Ivan Njegovan, kako izgleda, postupio po imperativu tog mišljenja. 1937. godine Ivan, Fedor, Njegovan junior, komandant rečnog trgovačkog broda „Slavija“ koji je plovio na magistrali Beč – Bukurešt, nestao je, a da ga niko, pa ni policija, nije uspela da pronađe niti objasni šta se sa tim čovekom dogodilo.
A upravo toj policiji on je trebao u vezi nastavka sfere sa komunističkim delegatima, koje je Ivan umesto na obalu istovario pravo u Upravu grada. (K. deo Ovde)
Sunday, November 23, 2008
Dnevnik B. Pekić I. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(H. deo Ovde)
6.maj 1955. (nastavak)
(Sinopsis za dramu „Obucite se u haljine bele i sačekajte“ iz dramskog ciklusa „Plime i oseke“)
Prljava, apsurdna jesen jedne okupacijske godine u Beogradu. Na četvrtom spratu najamne kućerine Maksimilijana Njegovana – Cvetni trg 11 – stanuje šesdeset petogodišnji Ivan Njegovan Turjaški, razbaštinjeni stariji sin veleindustrijalca boja Teodora Njegovana.
U toj polupraznoj mansardi koja liči zatvorskim samicama ili iskušeničkim ćelijama svetaca, živi sa njim njegov dvadeset dvogodišnji unuk Martin Glovacki-Njegovan, koji svira u barskom džezu, te na ovaj način izdržava sebe i svoga deda.
Gažu koju mu je u nastupu velikodušnosti – manir ne izuzetno neočekivan, jer Njegovani nisu bili lišeni jedne umerene solidarnosti, koja premda se nalazi u izvesnoj reversiji, oprezno primenjena predstavlja odbrambenu moć svake porodice na usponu – milostivo podelio njegov stric, a Teodorov isključivi naslednik Simeon Njegovan, mladić je uporno odbio.
(Crta takođe svojstvena Njegovanima. Bilo bi banalno pomisliti da je temelj njihove rasne prirode ležao u posedu, doslovno shvaćenom, ili da je to bilo krležijansko organizovano kretanje volje za moć.
Ne, ono što je mene impresioniralo kod tih ljudi, bilo je nešto duboko tamno u njima, nomadski nagon ili pustolovna inspiracija koja je zatvorena u sefovima tvrđim nego što su oni Jadransko-podunavske banke Avrama i Kleonta, razbijala svoje fine i nežne glavice ko zna zašto i u čije ime.)
Potajno Martin je simpatisao sa Pokretom otpora upotrebljavajući za to ne manje entuzijazma od svog dede koji je čitav svoj život posvetio Svetskoj revoluciji, kao njen prorok i njen vojnik.
Lupao je u džez bubanj, i u međuvremenu učestvovao u poduhvatima rodoljuba, nastojeći da mu uvek ostane vremena i za dedu, koga je neka vrsta opake fizičko-psihičke depresije prikovala za stolicu.
(Ne znam da li je bolje ovu sentimentalno šiparičku nežnost mladog čoveka spram jednog paraliziranog starca koji mokri u stolici, zameniti intimnom željom da ga se otarasi?)
Neće biti na odmet pročeprkati ovlaš po biografiji Ivana Nejgovan-Turjaškog. Prvorođeni sin posedničkog doma Teodora Njegovana (onog koji je „smotao“ Turjaške i njihovu latifundiju) bio je normalan mlad blesav sa „višim perspektivama“ i tradicionalno romantičnim tendencijama rasnog Njegovana –
opet naravno u okviru normalnih poslovnih uspeha – i to je tako normalno u njegovanskom smislu išlo sve do devetsto četrnaeste kada je Ivan IV imao gotovo trideset godina, vicedirektorsko mesto u industriji boja, glas mladog i šarmantnog bonvivana i za ženu jednu pl. Belijanski.
Premda su tete iz „malog salona“ i pre njegovog skandaloznog gesta prema ocu, i pre nego što je taj infamni gest postao predmetom uživanja socijalnih sladokusaca iz levo orijentisanih listova, premda su te tete,
koje su apsolutno sve znale, i u svojim kamforom istrljanim prstima sa kojih su kao krepali miševi visili lornjoni, držale konce porodičnog klupčeta njegovana, koga je još oko 1721. spretno zakotrljao prvi Njago u nekom moskopoljskom bazaru, pa se ono kotrlja čitavih trista godina po inerciji,
najpre jedne novčane, pa onda erotske i najzad intelektualne požude – premda su sev te Katarine, Anastazije, Kristine, Teodore, i pre debakla sa Ivanom, uporno šaputale da „u Ivanovoj glavi nije sve sasvim čisto ispisano“,
da je on, naime, tako ćudljiv, tako neočekivan i da time diskretno, ali sa najvišeg i najodgovornijeg Porodičnog stanovišta – u obliku mršavog anđela sa trnovom šibom u ruci – osuđivale vezu, koja je u kuću psim prezaduženog imanja i kompromitovanog imena Turjaških, unela i nešto gušću krv Dolskih plemića.
Svakako, razne bubice – gamad, kako bi rekao čika Antonije – letele su po Ivanovoj glavi i pre četrnaeste, ali su one još tada bile iz jednog zajedničkog njegovanskog legla, te ih je imao u većoj ili manjoj meri svaki čisti Njegovan. One su bile obuzdavane! Sa dosta uspeha.
Jer da nije toga, kuća bi se raspala, pre nego što bi dala povoda da se o njoj napiše jedna jedina reč, a Njegovani bi se pod pritiskom svoje uvek prisutne i mistične požude za pustolovinama i nomadskim životom rasula po svetu, da pomru kao heroji ili zločinci, ali nikad kao pisci, akademici, bankari i senatori, na tako nejasnoj sredini između valjanosti i nitkovluka.
No kod Ivana se one nisu mogle obuzdavati. Ko zna koliko ga je muka stalo da se do svoje trideset pete godine zadrži u pozlaćenim okvirima njegovanskih salona i polumračnim zidovima kontoara? Ko može znati puteve koje odabira strast da nas udavi u đubretu, ako joj se samo prohte?
Ko može predvideti smer krvi ako istekne iz starih vena u čežnji za novim? Na zaprepašćenje svih Ivan se prijavi prvom uredu za registraciju dobrovoljaca.
Na žalost nijedan zakon nije izričito zabranjivao vojnim komandama da ne primaju Njegovane u vojsku, i ta sramna pukotina u zakonodavstvu zemlje primi Ivana i on iščezne, da se nikad ne vrati u grad, ne bar kao Njegovan. Sada je i sama forma bila ugrožena. (J. deo Ovde)
(H. deo Ovde)
6.maj 1955. (nastavak)
(Sinopsis za dramu „Obucite se u haljine bele i sačekajte“ iz dramskog ciklusa „Plime i oseke“)
Prljava, apsurdna jesen jedne okupacijske godine u Beogradu. Na četvrtom spratu najamne kućerine Maksimilijana Njegovana – Cvetni trg 11 – stanuje šesdeset petogodišnji Ivan Njegovan Turjaški, razbaštinjeni stariji sin veleindustrijalca boja Teodora Njegovana.
U toj polupraznoj mansardi koja liči zatvorskim samicama ili iskušeničkim ćelijama svetaca, živi sa njim njegov dvadeset dvogodišnji unuk Martin Glovacki-Njegovan, koji svira u barskom džezu, te na ovaj način izdržava sebe i svoga deda.
Gažu koju mu je u nastupu velikodušnosti – manir ne izuzetno neočekivan, jer Njegovani nisu bili lišeni jedne umerene solidarnosti, koja premda se nalazi u izvesnoj reversiji, oprezno primenjena predstavlja odbrambenu moć svake porodice na usponu – milostivo podelio njegov stric, a Teodorov isključivi naslednik Simeon Njegovan, mladić je uporno odbio.
(Crta takođe svojstvena Njegovanima. Bilo bi banalno pomisliti da je temelj njihove rasne prirode ležao u posedu, doslovno shvaćenom, ili da je to bilo krležijansko organizovano kretanje volje za moć.
Ne, ono što je mene impresioniralo kod tih ljudi, bilo je nešto duboko tamno u njima, nomadski nagon ili pustolovna inspiracija koja je zatvorena u sefovima tvrđim nego što su oni Jadransko-podunavske banke Avrama i Kleonta, razbijala svoje fine i nežne glavice ko zna zašto i u čije ime.)
Potajno Martin je simpatisao sa Pokretom otpora upotrebljavajući za to ne manje entuzijazma od svog dede koji je čitav svoj život posvetio Svetskoj revoluciji, kao njen prorok i njen vojnik.
Lupao je u džez bubanj, i u međuvremenu učestvovao u poduhvatima rodoljuba, nastojeći da mu uvek ostane vremena i za dedu, koga je neka vrsta opake fizičko-psihičke depresije prikovala za stolicu.
(Ne znam da li je bolje ovu sentimentalno šiparičku nežnost mladog čoveka spram jednog paraliziranog starca koji mokri u stolici, zameniti intimnom željom da ga se otarasi?)
Neće biti na odmet pročeprkati ovlaš po biografiji Ivana Nejgovan-Turjaškog. Prvorođeni sin posedničkog doma Teodora Njegovana (onog koji je „smotao“ Turjaške i njihovu latifundiju) bio je normalan mlad blesav sa „višim perspektivama“ i tradicionalno romantičnim tendencijama rasnog Njegovana –
opet naravno u okviru normalnih poslovnih uspeha – i to je tako normalno u njegovanskom smislu išlo sve do devetsto četrnaeste kada je Ivan IV imao gotovo trideset godina, vicedirektorsko mesto u industriji boja, glas mladog i šarmantnog bonvivana i za ženu jednu pl. Belijanski.
Premda su tete iz „malog salona“ i pre njegovog skandaloznog gesta prema ocu, i pre nego što je taj infamni gest postao predmetom uživanja socijalnih sladokusaca iz levo orijentisanih listova, premda su te tete,
koje su apsolutno sve znale, i u svojim kamforom istrljanim prstima sa kojih su kao krepali miševi visili lornjoni, držale konce porodičnog klupčeta njegovana, koga je još oko 1721. spretno zakotrljao prvi Njago u nekom moskopoljskom bazaru, pa se ono kotrlja čitavih trista godina po inerciji,
najpre jedne novčane, pa onda erotske i najzad intelektualne požude – premda su sev te Katarine, Anastazije, Kristine, Teodore, i pre debakla sa Ivanom, uporno šaputale da „u Ivanovoj glavi nije sve sasvim čisto ispisano“,
da je on, naime, tako ćudljiv, tako neočekivan i da time diskretno, ali sa najvišeg i najodgovornijeg Porodičnog stanovišta – u obliku mršavog anđela sa trnovom šibom u ruci – osuđivale vezu, koja je u kuću psim prezaduženog imanja i kompromitovanog imena Turjaških, unela i nešto gušću krv Dolskih plemića.
Svakako, razne bubice – gamad, kako bi rekao čika Antonije – letele su po Ivanovoj glavi i pre četrnaeste, ali su one još tada bile iz jednog zajedničkog njegovanskog legla, te ih je imao u većoj ili manjoj meri svaki čisti Njegovan. One su bile obuzdavane! Sa dosta uspeha.
Jer da nije toga, kuća bi se raspala, pre nego što bi dala povoda da se o njoj napiše jedna jedina reč, a Njegovani bi se pod pritiskom svoje uvek prisutne i mistične požude za pustolovinama i nomadskim životom rasula po svetu, da pomru kao heroji ili zločinci, ali nikad kao pisci, akademici, bankari i senatori, na tako nejasnoj sredini između valjanosti i nitkovluka.
No kod Ivana se one nisu mogle obuzdavati. Ko zna koliko ga je muka stalo da se do svoje trideset pete godine zadrži u pozlaćenim okvirima njegovanskih salona i polumračnim zidovima kontoara? Ko može znati puteve koje odabira strast da nas udavi u đubretu, ako joj se samo prohte?
Ko može predvideti smer krvi ako istekne iz starih vena u čežnji za novim? Na zaprepašćenje svih Ivan se prijavi prvom uredu za registraciju dobrovoljaca.
Na žalost nijedan zakon nije izričito zabranjivao vojnim komandama da ne primaju Njegovane u vojsku, i ta sramna pukotina u zakonodavstvu zemlje primi Ivana i on iščezne, da se nikad ne vrati u grad, ne bar kao Njegovan. Sada je i sama forma bila ugrožena. (J. deo Ovde)
Saturday, November 22, 2008
Dnevnik B. Pekić H. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(G. deo Ovde)
6.maj 1955.
Brut ili Antonije? Ili možda Kasije?
„(...) Kod goveda i konja, o Kurnuse, postupamo pametno i staramo se da po svaku cenu dobijemo čistu rasu, koja nam daje plodove, zdrave i snažne, bez nedostatka i mana. (...) I ako nađeš u našim obićajima, obliku i duši nešto izopačeno, ne čudi se, jer je uzrok tome jasan i uzalud bi bilo oplakivati to. (...)“
(Theognis)
„(...) Međutim, bez sumnje da promenjeni uslovi za život izazivaju gotovo neograničenu množinu fluktivnih promena, usled kojih cela organizacija postaje u izvesnom stepenu plastična. (...)“ (Napomena B.P: promenljivost tela i duha.)
(Darvin: „The Descent of Man and Selection in Relation to Sex“)
Pogrešno bi bilo pretpostavljati da spoljni uslovi ujedinjuju isključivo eksternu datost. Izvesne – i to impozantan broj – fluktuacije ostale su i do danas neobjašnjive u nemogućnosti da se svedu pod klasičnu definiciju regulatornih uslova, samo zato što se oni shvataju kao nešto rigorozno izvan populacije, dok oni izvesno obuhvataju i njene unutrašnje momente.
Nivo jedne biološke organizacije sam sobom već predstavljaju jedan uslov, obično onaj koji se, zato što je očevidan, najradije zaboravlja. Oblik shvaćen kao reljef u vosku uslova, ni izbliza ne odgovara stvarnom stanju stvari.
Čovek ima utisak da je sa ovog stajališta osnovna ideja Lamarka bila bliža istini, i da popularnost Darvina potiče više od vatrometa izlišnih pojedinosti, nego od mirnog bljeska tačnih misli.
Kajin ili Avelj? Do jednog momenta to je pitanje savesti, a od tada samo dužnosti.
Dijalog o sudbini Evrope (nastavak Dnevnika E. deo)
Hrišćanin: Čim ste spomenuli korelaciju, meni je bilo jasno da ciljate na veru, koja je garantuje. Ništa ne može tako pouzdano i neraskidivo da sjedini protivrečne inspiracije u jedno jedino nadahnuće, kao što je to dano hrišćanskom idealu. Njegova stalnost je zaloga za vrednost koji nam nameće. Ona je zapečaćena smrću sina Čovečijeg, koji je tek kroz smrt postao Bog!
Skeptik: Ovo miriše na jeres, časni oče!
Doktriner: Osim toga, vi kao da nas pozivate u smrt da bismo postali bogovi. Što se mene tiče, priznajem da je to pomalo primitivno, ja pretpostavljam da živim kao čovek, a ne da umirem kao Bog.
Pl. anarhist: Najzad, po toj popovskoj logici među Bogovima bi onda bilo više obešenih kesaroša nego pravih hrišćana, jer kako stvari stoje pastva je danas više raspoložena da živi u dosluhu sa grehom, nego da ga se oslobodi smrću.
Hrišćanin (uz nadmoćni smešak): Jadni su ljudi kojima nije dano da saznaju istinu pre nego im se saopšti uz trublje i škripu raspuklih grobova. Ja nisam misionar, gospodo i moja dužnost nije da spasavam budale.
Ja (Skeptiku): Namate li utisak da on veruje iz višeg koristoljublja. Naime želi da bude siguran da mu se sa one strane neće ništa neprijatno dogoditi?
Skeptik (meni) Istodobno se brine da mu se i s one strane ta neprijatnost ne dogodi, zar ne?
Hrišćanin: Vera je uvek pratila svako ujedinjenje. Ona je iz sebe proizvela nacionalni princip, ali nije dopustila da on postane povod rata, nego razlog mira. Gde god je vera morala da odstupi, stvarala se praznina koju su punile prijave najezde varvara i bezbožnika!
Skeptik: Vrhovni princip je malo neskroman, kad sebi pripisuje one koji mu samo slede.
Doktriner: Naravno, to što prečasni otac govori samo je religiozna, bolje reći hrišćanska dijalektika. U vreme verskih ratova hrišćanstvo je besumnje odstupalo, ali ne pred varvarskim najezdama nego pred vlastitim strastima, a prazninu nisu popunile te varvarske najezde, nego hrišćanska kriza.
Vi gospođo Evropo bili ste bezmalo ugušeni dimom požara i smradom leševa „Božje dečice“ koja je visila na drveću kao putokaz koji nam pomaže da uhodimo gospodinovi crkvu na putu od žrtve do ubice, od Kajina do Avelja i opet do Kajina, pa se ona ne sme žalostiti ako još jedanput postane Avelj. (I. deo Ovde)
(G. deo Ovde)
6.maj 1955.
Brut ili Antonije? Ili možda Kasije?
„(...) Kod goveda i konja, o Kurnuse, postupamo pametno i staramo se da po svaku cenu dobijemo čistu rasu, koja nam daje plodove, zdrave i snažne, bez nedostatka i mana. (...) I ako nađeš u našim obićajima, obliku i duši nešto izopačeno, ne čudi se, jer je uzrok tome jasan i uzalud bi bilo oplakivati to. (...)“
(Theognis)
„(...) Međutim, bez sumnje da promenjeni uslovi za život izazivaju gotovo neograničenu množinu fluktivnih promena, usled kojih cela organizacija postaje u izvesnom stepenu plastična. (...)“ (Napomena B.P: promenljivost tela i duha.)
(Darvin: „The Descent of Man and Selection in Relation to Sex“)
Pogrešno bi bilo pretpostavljati da spoljni uslovi ujedinjuju isključivo eksternu datost. Izvesne – i to impozantan broj – fluktuacije ostale su i do danas neobjašnjive u nemogućnosti da se svedu pod klasičnu definiciju regulatornih uslova, samo zato što se oni shvataju kao nešto rigorozno izvan populacije, dok oni izvesno obuhvataju i njene unutrašnje momente.
Nivo jedne biološke organizacije sam sobom već predstavljaju jedan uslov, obično onaj koji se, zato što je očevidan, najradije zaboravlja. Oblik shvaćen kao reljef u vosku uslova, ni izbliza ne odgovara stvarnom stanju stvari.
Čovek ima utisak da je sa ovog stajališta osnovna ideja Lamarka bila bliža istini, i da popularnost Darvina potiče više od vatrometa izlišnih pojedinosti, nego od mirnog bljeska tačnih misli.
Kajin ili Avelj? Do jednog momenta to je pitanje savesti, a od tada samo dužnosti.
Dijalog o sudbini Evrope (nastavak Dnevnika E. deo)
Hrišćanin: Čim ste spomenuli korelaciju, meni je bilo jasno da ciljate na veru, koja je garantuje. Ništa ne može tako pouzdano i neraskidivo da sjedini protivrečne inspiracije u jedno jedino nadahnuće, kao što je to dano hrišćanskom idealu. Njegova stalnost je zaloga za vrednost koji nam nameće. Ona je zapečaćena smrću sina Čovečijeg, koji je tek kroz smrt postao Bog!
Skeptik: Ovo miriše na jeres, časni oče!
Doktriner: Osim toga, vi kao da nas pozivate u smrt da bismo postali bogovi. Što se mene tiče, priznajem da je to pomalo primitivno, ja pretpostavljam da živim kao čovek, a ne da umirem kao Bog.
Pl. anarhist: Najzad, po toj popovskoj logici među Bogovima bi onda bilo više obešenih kesaroša nego pravih hrišćana, jer kako stvari stoje pastva je danas više raspoložena da živi u dosluhu sa grehom, nego da ga se oslobodi smrću.
Hrišćanin (uz nadmoćni smešak): Jadni su ljudi kojima nije dano da saznaju istinu pre nego im se saopšti uz trublje i škripu raspuklih grobova. Ja nisam misionar, gospodo i moja dužnost nije da spasavam budale.
Ja (Skeptiku): Namate li utisak da on veruje iz višeg koristoljublja. Naime želi da bude siguran da mu se sa one strane neće ništa neprijatno dogoditi?
Skeptik (meni) Istodobno se brine da mu se i s one strane ta neprijatnost ne dogodi, zar ne?
Hrišćanin: Vera je uvek pratila svako ujedinjenje. Ona je iz sebe proizvela nacionalni princip, ali nije dopustila da on postane povod rata, nego razlog mira. Gde god je vera morala da odstupi, stvarala se praznina koju su punile prijave najezde varvara i bezbožnika!
Skeptik: Vrhovni princip je malo neskroman, kad sebi pripisuje one koji mu samo slede.
Doktriner: Naravno, to što prečasni otac govori samo je religiozna, bolje reći hrišćanska dijalektika. U vreme verskih ratova hrišćanstvo je besumnje odstupalo, ali ne pred varvarskim najezdama nego pred vlastitim strastima, a prazninu nisu popunile te varvarske najezde, nego hrišćanska kriza.
Vi gospođo Evropo bili ste bezmalo ugušeni dimom požara i smradom leševa „Božje dečice“ koja je visila na drveću kao putokaz koji nam pomaže da uhodimo gospodinovi crkvu na putu od žrtve do ubice, od Kajina do Avelja i opet do Kajina, pa se ona ne sme žalostiti ako još jedanput postane Avelj. (I. deo Ovde)
Friday, November 21, 2008
Dnevnik B. Pekić G. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(F. deo Ovde)
4.maj 1955. (nastavak)
Jasno je da se u sadašnjoj fazi razvoja ljudskih vrsta (ili rasa) ne može govoriti o strukturalnim distinkcijama kod čulnih organa, nego samo o većoj ili manjoj sposobnosti i potrebi da se ona koriste.
Sklon sam da ne verujem u moć uživanja nad našim čulima.
Pre verujem u snagu, tvoračku snagu straha.
Potreba da se odbranimo od sakrivenog neprijatelja, banalno rečeno, više oštri naše čulo vida i sluha, nego sklonost da uživamo u detaljima neke slike i nekoj tananoj orkestraciji.
Primer sa umnjacima je simptomatičan. Pošto je utvrdio da su oni kod kavkaskih rasa u degeneraciji,
Darvin piše:
„(...) Melanijske rase imaju umnjake mahom sa po tri odvojena korena koji su obično zdravi (...)“.
Interkondiloidni foramen na mišićnoj kosti sreće se po broju, aproksimativno, sledećim redom: antropoidni majmuni, ljudi iz doba irvasa (po Diponu 30%), skeleti Guanha, stanovnika Kanarskih ostrva koji su živeli trogloditski (po Prine-beju 26%).
Darvin:
„(...) Fakat je da stare rase u ovom kao i u drugim slučajevima pokazuju češće nego sadašnje rase strukture, koje su slične strukturama nižih životinja. (...)“
te najzad Evropljani (po Brosku 4%) mišićnih kostiju sa južnog pariskog groblja.
Jedan paradoks (da li je uopšte paradoks!): uprkos prividne i normalne težnje genija da bude nasleđen, to se događa u mnogo skromnijim razmerama nego što je slučaj sa paranojom ili slaboumljem!
Čini se, naprotiv, da degeneracija u elementima nasleđa nalazi na veće, ako se tako sme reći, razumevanje, nego regeneracija.
(Ja shvatam genijalnost kao regeneraciono odstupanje od tipa) Otkuda to?
Kada bi slaboumlje obavezno i kategorički svodilo životnost na niži – ovde se ne misli na organizovano niži, nego na energetsko niži – stupanj evolucije bića, onda bi se produžetak pada kroz generacije mogao objasniti kao vid involucije biološke energije.
Ali kada se zna da je slaboumlje individualna reverzija svesti, postaje očevidno da je nasledno polje stavljeno u službu biološkog života, zajedno sa njegovom sklonošću da prenosi pre niže nego više tipove inteligencije, samo oruđe jednog egzistencijalnog oblika protiv drugog, drugim rečima života protiv svesti.
(Galtonovi radovi su kako izgleda opredeljeni za obostranu težnju nasleđivanja.)
Napisao sam pismo Mu. Postajem hrišćanin u najordinarnijem smislu reči. (H. deo Ovde)
(F. deo Ovde)
4.maj 1955. (nastavak)
Jasno je da se u sadašnjoj fazi razvoja ljudskih vrsta (ili rasa) ne može govoriti o strukturalnim distinkcijama kod čulnih organa, nego samo o većoj ili manjoj sposobnosti i potrebi da se ona koriste.
Sklon sam da ne verujem u moć uživanja nad našim čulima.
Pre verujem u snagu, tvoračku snagu straha.
Potreba da se odbranimo od sakrivenog neprijatelja, banalno rečeno, više oštri naše čulo vida i sluha, nego sklonost da uživamo u detaljima neke slike i nekoj tananoj orkestraciji.
Primer sa umnjacima je simptomatičan. Pošto je utvrdio da su oni kod kavkaskih rasa u degeneraciji,
Darvin piše:
„(...) Melanijske rase imaju umnjake mahom sa po tri odvojena korena koji su obično zdravi (...)“.
Interkondiloidni foramen na mišićnoj kosti sreće se po broju, aproksimativno, sledećim redom: antropoidni majmuni, ljudi iz doba irvasa (po Diponu 30%), skeleti Guanha, stanovnika Kanarskih ostrva koji su živeli trogloditski (po Prine-beju 26%).
Darvin:
„(...) Fakat je da stare rase u ovom kao i u drugim slučajevima pokazuju češće nego sadašnje rase strukture, koje su slične strukturama nižih životinja. (...)“
te najzad Evropljani (po Brosku 4%) mišićnih kostiju sa južnog pariskog groblja.
Jedan paradoks (da li je uopšte paradoks!): uprkos prividne i normalne težnje genija da bude nasleđen, to se događa u mnogo skromnijim razmerama nego što je slučaj sa paranojom ili slaboumljem!
Čini se, naprotiv, da degeneracija u elementima nasleđa nalazi na veće, ako se tako sme reći, razumevanje, nego regeneracija.
(Ja shvatam genijalnost kao regeneraciono odstupanje od tipa) Otkuda to?
Kada bi slaboumlje obavezno i kategorički svodilo životnost na niži – ovde se ne misli na organizovano niži, nego na energetsko niži – stupanj evolucije bića, onda bi se produžetak pada kroz generacije mogao objasniti kao vid involucije biološke energije.
Ali kada se zna da je slaboumlje individualna reverzija svesti, postaje očevidno da je nasledno polje stavljeno u službu biološkog života, zajedno sa njegovom sklonošću da prenosi pre niže nego više tipove inteligencije, samo oruđe jednog egzistencijalnog oblika protiv drugog, drugim rečima života protiv svesti.
(Galtonovi radovi su kako izgleda opredeljeni za obostranu težnju nasleđivanja.)
Napisao sam pismo Mu. Postajem hrišćanin u najordinarnijem smislu reči. (H. deo Ovde)
Thursday, November 20, 2008
Dnevnik B. Pekić F. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(E. deo Ovde)
4.maj 1955.
Problem je manje u poreklu a više u biološkoj budućnosti čovečije vrste. U tom pogledu materijalistička filosofija nije manje homocentrična od solipsizma, iako je njen moralni egoizam nešto širi u obimu, pa time i manje izloženog kritici.
Zoološka geneza čoveka ni u kojoj meri ne dezavuira položaj čovečije vrste, ako u izvesnoj meri i spori njenu trajnost. Svaka druga pretpostavka bila bi statična takoreći bez nade, jer definišući svet čovekom, ona bi ga zaustavila u čoveku.
To što je jedan oblik morao najpre da nastane, znači samo da on eo ipso mora i da nestane. Sa stajališta jedne objektivne evolucije poreklo čoveka u životinji dokazuje poreklo Boga u čoveku (životinjska ontogeneza božanstva).
Isuviše dugo je održanje imenovano kao osnovni regulator razvića vrste, isuviše pretenciozno je ova samo raskošna međuigra prirode opisivana kao čitava njena drama.
Setivši se vrsta koje su iščezle, mi ne možemo a da se ne upitamo sa izvesnim nepoverenjem, da li je moć prirode tako ništavna, da i pored celog svog angaživanja nije u stanju da se održi u obliku koga posredno izabere, nego da ustupa mesto oblicima koji joj se neposredno nametnu?
U svojoj autobiografiji Darvin priznaje da je Maltusov „Essay on the Principles of Population“ organizovao njegovo prirodnjačko iskustvo, i ideju koju će on razviti docnije u „Descent of Man and Selection in Relation to Sex“.
Te na njegovim prvim stranicama on hita da postavi jedno pitanje koje nije bez intersa, ne samo za naučnjačke kontraverze, nego i za probleme izvesnih političkih doktrina:
„(...) Da li ljudske rase ili vrste – svejedno koji će se izraz upotrebiti – napadaju i potiskuju jedne druge, dok jedne ne budu najzad iskorenjene? (...)“
(Napomena B. Pekića: Priroda dokaza koji se odnose na čovekovo poreklo.) (G. deo Ovde)
(E. deo Ovde)
4.maj 1955.
Problem je manje u poreklu a više u biološkoj budućnosti čovečije vrste. U tom pogledu materijalistička filosofija nije manje homocentrična od solipsizma, iako je njen moralni egoizam nešto širi u obimu, pa time i manje izloženog kritici.
Zoološka geneza čoveka ni u kojoj meri ne dezavuira položaj čovečije vrste, ako u izvesnoj meri i spori njenu trajnost. Svaka druga pretpostavka bila bi statična takoreći bez nade, jer definišući svet čovekom, ona bi ga zaustavila u čoveku.
To što je jedan oblik morao najpre da nastane, znači samo da on eo ipso mora i da nestane. Sa stajališta jedne objektivne evolucije poreklo čoveka u životinji dokazuje poreklo Boga u čoveku (životinjska ontogeneza božanstva).
Isuviše dugo je održanje imenovano kao osnovni regulator razvića vrste, isuviše pretenciozno je ova samo raskošna međuigra prirode opisivana kao čitava njena drama.
Setivši se vrsta koje su iščezle, mi ne možemo a da se ne upitamo sa izvesnim nepoverenjem, da li je moć prirode tako ništavna, da i pored celog svog angaživanja nije u stanju da se održi u obliku koga posredno izabere, nego da ustupa mesto oblicima koji joj se neposredno nametnu?
U svojoj autobiografiji Darvin priznaje da je Maltusov „Essay on the Principles of Population“ organizovao njegovo prirodnjačko iskustvo, i ideju koju će on razviti docnije u „Descent of Man and Selection in Relation to Sex“.
Te na njegovim prvim stranicama on hita da postavi jedno pitanje koje nije bez intersa, ne samo za naučnjačke kontraverze, nego i za probleme izvesnih političkih doktrina:
„(...) Da li ljudske rase ili vrste – svejedno koji će se izraz upotrebiti – napadaju i potiskuju jedne druge, dok jedne ne budu najzad iskorenjene? (...)“
(Napomena B. Pekića: Priroda dokaza koji se odnose na čovekovo poreklo.) (G. deo Ovde)
Wednesday, November 19, 2008
Dnevnik B. Pekić E. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(D. deo Ovde)
3. maj 1955. (nastavak)
Dijalog o sudbini Evrope (nastavak iz Dnevnika C. deo)
Aristokrata: Pogreška nije u obliku ispovedanja, nego u njegovoj vrsti. Vreme pripada onome ko ga ima. Uostalom Evropa trpi od nedostatka hijerarhije, jer se snaga jedne rase ne ogleda u jednakosti njenih članova, nego u poštovanju prema onima koji je vode u slavu.
Zar niko ovde ne uviđa, da su, kako ih vi zovete robovlasnička i feudalna stoleća, pokraj svih mana, pri čemu ja nikako ne mislim na one koje vi pronalazite, ipak posedovale jednu moralnu težnju, koja je danas zamenjena jednom mizerabilnom trkom za užicima.
Građanin: Vaše gospodstvo samo kada se potrudi da obrati svoje pospane oči na nas dole, uviđa stvari koje su tačne.
Skeptik (meni): Ni sluge ni gospodari nikad ne zaboravljaju svoju prošlost. Zar nije naš građanin slatkorečiv kao kakav berberin koji uređuje periku plemenitaša?
Doktriner: Gle, biržoa je smetnuo s uma nešto – a šta ćemo sa revolucijom, koju ste podigli da bi svetu pokazali načela kojih se sada odričete? To jako miriše na fašizam ...
Ja: Ehej! Otkud vi znate za događaje koji se još nisu odigrali?
Hrišćanin (krsti se): Kažem ja da ovaj ima posla sa đavolima! Spalimo ga!
Pl. anarhist: Ili je vidovit što je svejedno, jer je na oba načina zaslužio da bude ubijen. Da se neće proglasiti Bogom?
Skeptik: Zašto da ne? Imali smo toliko bogova, da jedan više ili manje neće menjati stvar.
Doktriner: Vi mistificirate jednu sposobnost koja je naučna. Marks i Engels su ... ali vi naravno i ne znate ko su oni ...
Građanin: Babe roge kojima se plaše filosofska deca!
Ja: Gospodo! Gospodo! Ne zaboravite da je tek devetsto osamnaesta i da je ovo Kompijenjski vagon, i ne hitajte pred istorijom ...
Hrišćanin: Pred Bogom, hteli ste reći ...
Skeptik: Pred glupošću, možda.
Doktriner: Nazovite kako hoćete tiraniju koja dolazi. Njen amblem rečito govori za njene namere. Ona će nas najpre svezati kao pruće u fasciju, a onda će nam pokazati sekiru da nam dočara smisao svojih zakona.
Građanin: Ne znam o čemu sada govorite. Koješta! Ja sam se složio sa „poštovanjem“ Njegovog gospodstva pod uslovom da se ono iskazuje prema onima koji su izabrani. To poštovanje je spontano i poslušnost koja mu sledi ima opravdanje u dobrovoljnom izboru.
Ja sam potpuno slobodan da izaberem ličnost kojoj ću prepustiti jedan deo svoje slobode, da bi ona mogla da garantuje i zaštiti njen ostatak.
Evropa: Oprostite, vaša dijagnoza ostavlja na mene utisak kao da vi gasove u mom stomaku objašnjavate pogrešnim rasporedom mojih organa.
Aristokrat: Ne pogrešnim rasporedom, nego slabom korelacijom između njih. Ti se organi surevnjivo bore o prevlast nad vašim telom, pri čemu zaboravljaju da svaki poremećaj ravnoteže vodi bolesti.
To čini da dok vas pluća snabdevaju vazduhom, srce odbija da vam uputi krv. Vaša misao i ruka koja je stvorena da je ispunjuje ne sarađuje nego se međusobno uništavaju.
Nesolidarnost vaših organa obrazovala je pukotinu kroz koju vidim da vas napadaju čitave najezde bakterija a vaša je, međutim, otpornost prema infekciji oslabila do te mere da izvesni od vaših organa umesto da vas brane, sarađuju sa bakterijama na vašem uništenju. (F. deo Ovde)
(D. deo Ovde)
3. maj 1955. (nastavak)
Dijalog o sudbini Evrope (nastavak iz Dnevnika C. deo)
Aristokrata: Pogreška nije u obliku ispovedanja, nego u njegovoj vrsti. Vreme pripada onome ko ga ima. Uostalom Evropa trpi od nedostatka hijerarhije, jer se snaga jedne rase ne ogleda u jednakosti njenih članova, nego u poštovanju prema onima koji je vode u slavu.
Zar niko ovde ne uviđa, da su, kako ih vi zovete robovlasnička i feudalna stoleća, pokraj svih mana, pri čemu ja nikako ne mislim na one koje vi pronalazite, ipak posedovale jednu moralnu težnju, koja je danas zamenjena jednom mizerabilnom trkom za užicima.
Građanin: Vaše gospodstvo samo kada se potrudi da obrati svoje pospane oči na nas dole, uviđa stvari koje su tačne.
Skeptik (meni): Ni sluge ni gospodari nikad ne zaboravljaju svoju prošlost. Zar nije naš građanin slatkorečiv kao kakav berberin koji uređuje periku plemenitaša?
Doktriner: Gle, biržoa je smetnuo s uma nešto – a šta ćemo sa revolucijom, koju ste podigli da bi svetu pokazali načela kojih se sada odričete? To jako miriše na fašizam ...
Ja: Ehej! Otkud vi znate za događaje koji se još nisu odigrali?
Hrišćanin (krsti se): Kažem ja da ovaj ima posla sa đavolima! Spalimo ga!
Pl. anarhist: Ili je vidovit što je svejedno, jer je na oba načina zaslužio da bude ubijen. Da se neće proglasiti Bogom?
Skeptik: Zašto da ne? Imali smo toliko bogova, da jedan više ili manje neće menjati stvar.
Doktriner: Vi mistificirate jednu sposobnost koja je naučna. Marks i Engels su ... ali vi naravno i ne znate ko su oni ...
Građanin: Babe roge kojima se plaše filosofska deca!
Ja: Gospodo! Gospodo! Ne zaboravite da je tek devetsto osamnaesta i da je ovo Kompijenjski vagon, i ne hitajte pred istorijom ...
Hrišćanin: Pred Bogom, hteli ste reći ...
Skeptik: Pred glupošću, možda.
Doktriner: Nazovite kako hoćete tiraniju koja dolazi. Njen amblem rečito govori za njene namere. Ona će nas najpre svezati kao pruće u fasciju, a onda će nam pokazati sekiru da nam dočara smisao svojih zakona.
Građanin: Ne znam o čemu sada govorite. Koješta! Ja sam se složio sa „poštovanjem“ Njegovog gospodstva pod uslovom da se ono iskazuje prema onima koji su izabrani. To poštovanje je spontano i poslušnost koja mu sledi ima opravdanje u dobrovoljnom izboru.
Ja sam potpuno slobodan da izaberem ličnost kojoj ću prepustiti jedan deo svoje slobode, da bi ona mogla da garantuje i zaštiti njen ostatak.
Evropa: Oprostite, vaša dijagnoza ostavlja na mene utisak kao da vi gasove u mom stomaku objašnjavate pogrešnim rasporedom mojih organa.
Aristokrat: Ne pogrešnim rasporedom, nego slabom korelacijom između njih. Ti se organi surevnjivo bore o prevlast nad vašim telom, pri čemu zaboravljaju da svaki poremećaj ravnoteže vodi bolesti.
To čini da dok vas pluća snabdevaju vazduhom, srce odbija da vam uputi krv. Vaša misao i ruka koja je stvorena da je ispunjuje ne sarađuje nego se međusobno uništavaju.
Nesolidarnost vaših organa obrazovala je pukotinu kroz koju vidim da vas napadaju čitave najezde bakterija a vaša je, međutim, otpornost prema infekciji oslabila do te mere da izvesni od vaših organa umesto da vas brane, sarađuju sa bakterijama na vašem uništenju. (F. deo Ovde)
Tuesday, November 18, 2008
O društvu - zajednici
O društvu - zajednici iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić
Društvo danas liči na pijanog čoveka čiji su pokreti u smešnoj nesaglasnosti sa ciljem kome su podređeni, ako kod takvog stanja uopšte postoji neki cilj, pa je savršeno opravdano da se takvo društvo za kraće vreme – uopšte za vreme koje je potrebno – veže u ludačku vreću koja hladi nagone i nateruje na poslušnost, osim što upozorava telo na ograničenost koju ono voli da smetne s uma.
*****
Inercija je najmoćnija sila svakog društva i njegovog Reda.
*****
Ako društvo nije slobodno i humanističko, nije ni socijalističko. Ono uopšte nije nikakvo društvo, nego organizovan čopor koji se drži na nasilju i gregarskom instinktu.
*****
Negativna adaptacija na jedno društvo je često alibi za osećanje neuspeha u profesionalnom smislu.
*****
U današnjem društvu sve je šou, pozorište, reklama. duhovni puč, skandal, afera.
*****
Ono što važi za čoveka važi i za društvo. Kao što čovek menja nagore svoju psihu pod pritiskom briga, muka, presije i neizvesnosti, i društvo u tim situacijama ispoljava kao zajednica svoje negativne osobine.
U načelu srećni ljudi su plemenitiji od onih koji su nesrećni, pa ma ta sreća poticala i od sasvim prozaičnih zadovoljenja. U načelu gladan čovek teško može biti velikodušan.
*****
Vešt spoj genija i dripca imao je na našem terenu uvek dobru prođu. Možda se genije bez dripačkog ponašanja ne bi održao, a možda dripac bez genijalnosti ne bi bio dorastao našim talentovanim ljudima.
*****
Radnička klasa se mora učiti od buržoazije da se prema državnom imanju odnosi kao prema porodičnom, a ne ličnom, i da je dopušteno da deca prave dugove koje će plaćati očevi, ali ne i da očevi dugovima opterećuju svoju decu.
*****
Neuroze nastaju kao konflikt između JA, skupa zahteva nagonskog života, i NAD-JA, zahteva nastalih vaspitanjem u skladu sa važećim sistemom vrednosti u društvu.
Lečenje se sastoji ili u prilagođavanju tom NAD-JA, što je nemoralno, ako je društveni poredak kojeg NAD-JA reprezentuje nemoralan, ili zamenjivanjem tog NAD-JA drugom serijom vrednosti, što je, opet, nemoralno ako je društvo moralno. U poslednjoj varijanti lekar bi lečio bolesnika samo zato da bi ga zdravog poslao na vešala.
*****
Postoji prirodna težnja da budemo deo nečeg šireg, stabilnijeg, besmtnijeg. Javnim priznanjem greha, vraćamo se stadu makar i kao crna ovca. Jer i crna ovca je deo stada. Samo bezbojna nije ništa. Crna ovca je prihvaćena. Ona mora da bleji kao bela, ali crnu boju nikada ne gubui. Po njoj će uvek biti prepoznata.
Prisajedinjenjem stadu gubimo ličnu slobodu, to je istina, ali stičemo neke zajedničke: neodgovornost, u prvom redu. Indoktrinacija, ako je uspešna, konverzija, ako je potpuna, ne predstavljaju samo neograničenu i bezuslovnu privrženost i pokornost jednom smeru mišljenja, nego i neumoljivu i obaveznu mržnju prema svakom drugom.
*****
Kolo u koje sam pozvan da igram nije stvarno. To je avetinjsko kolo u kome se zajedno sa istomišljenicima do mile volje mogu intelektualno vrteti – stvarno će se kolo uvek igrati na nekom drugom mestu.
*****
Ograđujemo se odećom, zidovima, polom, verom, porodicom, narodom, rasom, vrstom, izmišljamo sve nove i nove granice, sve nove i nove ograde, sve nova i nova razlikovanja, samo zato da bismo ostali zajedno.
*****
Društvo mora biti uvek iznad pojedinca u smislu svojih moralnih zakona ili bar statistički uzevši mase pojedinaca, ako ne baš više od svakog pojedinca. To znači da društvo predstavlja jedan viši moralni princip, a svaki viši moralni princip mora da bude na većem nivou čovečnosti nego što je čovek pojedinačno.
*****
Kao pojedinac zavisim od društva, jer u njegovim su institucijama smešteni uslovi mog života (bar oni koje reguliše i kontroliše zajednica, i ideje iza nje), i moj će stav prema njegovoj politici zavisiti od vrste života što ga omogućuje meni i mojim sugrađanima, ukoliko se mi, u međuvremenu, možemo dogovoriti kakav život zaista želimo.
*****
Kome nije stalo do jedne kutije sardina, nikad neće otvoriti nijednu fabriku za njihovu preradu. A svi znamo šta to znači.
*****
U čoporu sve izgleda lakše, bolje, pravednije.
*****
Društvo je organizam (samo je ideja kristal) bezobličan po formi, nekonzistentan po gustini i tvrdoći, neodređen u boji i sasvim nepouzdane kakvoće.
*****
Opsednuto društvo je posednuta kolektivna pamet. Posednuta pamet je uvek sužena na uzrok svoje fiksacije, izvesnu spoljnu ili unutrašnju opasnost, i ne može se normalnom funkcionisanju vratiti sve dok se ta grožnja ne ukloni.
Kako opasnosti po državu ne mogu biti bezlične, jer se ne bi razumele, ne bi u svesti podanika željene posledice proizvele, moraju one imati svoje žive, reljefne protagoniste. Svoje đavole i njihove učenike. Svoje Velike i Male sotone.
Budući da su spoljni van domašaja, ostaju domaći, njihovi unutrašnji sledbenici (narodni neprijatelji).
*****
Postoji jednostavna istina da ličnosti ne postoje, da pojedičnih sudbina nema, da je svaki čovek deo svog etnika, organ zajedničkog tela, koji s njim živi i s njim umre, i koji je dužan o njemu, o telu a ne o sebi da se stara.
Srce ne kuca da bi uživalo u muzici koju proizvodi, već da telo krvlju hrani. Srce ne živi, ne postoji – srce služi.
*****
Kada se neko razlikuje, potrebno je da se to njegovo pravo poštuje bar koliko i drugo da se ni od koga i ni od čega ne razlikuje.
Društvo danas liči na pijanog čoveka čiji su pokreti u smešnoj nesaglasnosti sa ciljem kome su podređeni, ako kod takvog stanja uopšte postoji neki cilj, pa je savršeno opravdano da se takvo društvo za kraće vreme – uopšte za vreme koje je potrebno – veže u ludačku vreću koja hladi nagone i nateruje na poslušnost, osim što upozorava telo na ograničenost koju ono voli da smetne s uma.
*****
Inercija je najmoćnija sila svakog društva i njegovog Reda.
*****
Ako društvo nije slobodno i humanističko, nije ni socijalističko. Ono uopšte nije nikakvo društvo, nego organizovan čopor koji se drži na nasilju i gregarskom instinktu.
*****
Negativna adaptacija na jedno društvo je često alibi za osećanje neuspeha u profesionalnom smislu.
*****
U današnjem društvu sve je šou, pozorište, reklama. duhovni puč, skandal, afera.
*****
Ono što važi za čoveka važi i za društvo. Kao što čovek menja nagore svoju psihu pod pritiskom briga, muka, presije i neizvesnosti, i društvo u tim situacijama ispoljava kao zajednica svoje negativne osobine.
U načelu srećni ljudi su plemenitiji od onih koji su nesrećni, pa ma ta sreća poticala i od sasvim prozaičnih zadovoljenja. U načelu gladan čovek teško može biti velikodušan.
*****
Vešt spoj genija i dripca imao je na našem terenu uvek dobru prođu. Možda se genije bez dripačkog ponašanja ne bi održao, a možda dripac bez genijalnosti ne bi bio dorastao našim talentovanim ljudima.
*****
Radnička klasa se mora učiti od buržoazije da se prema državnom imanju odnosi kao prema porodičnom, a ne ličnom, i da je dopušteno da deca prave dugove koje će plaćati očevi, ali ne i da očevi dugovima opterećuju svoju decu.
*****
Neuroze nastaju kao konflikt između JA, skupa zahteva nagonskog života, i NAD-JA, zahteva nastalih vaspitanjem u skladu sa važećim sistemom vrednosti u društvu.
Lečenje se sastoji ili u prilagođavanju tom NAD-JA, što je nemoralno, ako je društveni poredak kojeg NAD-JA reprezentuje nemoralan, ili zamenjivanjem tog NAD-JA drugom serijom vrednosti, što je, opet, nemoralno ako je društvo moralno. U poslednjoj varijanti lekar bi lečio bolesnika samo zato da bi ga zdravog poslao na vešala.
*****
Postoji prirodna težnja da budemo deo nečeg šireg, stabilnijeg, besmtnijeg. Javnim priznanjem greha, vraćamo se stadu makar i kao crna ovca. Jer i crna ovca je deo stada. Samo bezbojna nije ništa. Crna ovca je prihvaćena. Ona mora da bleji kao bela, ali crnu boju nikada ne gubui. Po njoj će uvek biti prepoznata.
Prisajedinjenjem stadu gubimo ličnu slobodu, to je istina, ali stičemo neke zajedničke: neodgovornost, u prvom redu. Indoktrinacija, ako je uspešna, konverzija, ako je potpuna, ne predstavljaju samo neograničenu i bezuslovnu privrženost i pokornost jednom smeru mišljenja, nego i neumoljivu i obaveznu mržnju prema svakom drugom.
*****
Kolo u koje sam pozvan da igram nije stvarno. To je avetinjsko kolo u kome se zajedno sa istomišljenicima do mile volje mogu intelektualno vrteti – stvarno će se kolo uvek igrati na nekom drugom mestu.
*****
Ograđujemo se odećom, zidovima, polom, verom, porodicom, narodom, rasom, vrstom, izmišljamo sve nove i nove granice, sve nove i nove ograde, sve nova i nova razlikovanja, samo zato da bismo ostali zajedno.
*****
Društvo mora biti uvek iznad pojedinca u smislu svojih moralnih zakona ili bar statistički uzevši mase pojedinaca, ako ne baš više od svakog pojedinca. To znači da društvo predstavlja jedan viši moralni princip, a svaki viši moralni princip mora da bude na većem nivou čovečnosti nego što je čovek pojedinačno.
*****
Kao pojedinac zavisim od društva, jer u njegovim su institucijama smešteni uslovi mog života (bar oni koje reguliše i kontroliše zajednica, i ideje iza nje), i moj će stav prema njegovoj politici zavisiti od vrste života što ga omogućuje meni i mojim sugrađanima, ukoliko se mi, u međuvremenu, možemo dogovoriti kakav život zaista želimo.
*****
Kome nije stalo do jedne kutije sardina, nikad neće otvoriti nijednu fabriku za njihovu preradu. A svi znamo šta to znači.
*****
U čoporu sve izgleda lakše, bolje, pravednije.
*****
Društvo je organizam (samo je ideja kristal) bezobličan po formi, nekonzistentan po gustini i tvrdoći, neodređen u boji i sasvim nepouzdane kakvoće.
*****
Opsednuto društvo je posednuta kolektivna pamet. Posednuta pamet je uvek sužena na uzrok svoje fiksacije, izvesnu spoljnu ili unutrašnju opasnost, i ne može se normalnom funkcionisanju vratiti sve dok se ta grožnja ne ukloni.
Kako opasnosti po državu ne mogu biti bezlične, jer se ne bi razumele, ne bi u svesti podanika željene posledice proizvele, moraju one imati svoje žive, reljefne protagoniste. Svoje đavole i njihove učenike. Svoje Velike i Male sotone.
Budući da su spoljni van domašaja, ostaju domaći, njihovi unutrašnji sledbenici (narodni neprijatelji).
*****
Postoji jednostavna istina da ličnosti ne postoje, da pojedičnih sudbina nema, da je svaki čovek deo svog etnika, organ zajedničkog tela, koji s njim živi i s njim umre, i koji je dužan o njemu, o telu a ne o sebi da se stara.
Srce ne kuca da bi uživalo u muzici koju proizvodi, već da telo krvlju hrani. Srce ne živi, ne postoji – srce služi.
*****
Kada se neko razlikuje, potrebno je da se to njegovo pravo poštuje bar koliko i drugo da se ni od koga i ni od čega ne razlikuje.
Monday, November 17, 2008
Misli – II deo
Misli iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić
Divljenje
Zamišljam kako bi naš zanos splasnuo kada bi se Orion zvao „Kolo majke Jevrosime“.
Obožavanje imena je još uvek recidiv pesničkog dara u ljudima – obožavanje imena i tajanstvenih zvukova.
Svući u blato, to nije samo perverzan hir, nego filosofski metod – metod skidanja romantične i tradicionalne skrame sa stvari.
Doduše time gubimo po svoje živote jedan neophodan san, ali dobijamo jasnost – obogaljeni za jednu lepotu, dobijamo jednu ortopedsku istinu umesto nje.
Veliko je pitanje šta je korisnije po moj opstanak (u njegovom bitnom, a ne biološko-socijalnom vidu) – jedna zvezda koja će u dubokoj vodi neba sačuvati svoju neprozirnost pod mitskim imenom Aldebarana ili jedna zvezda čiji mi elementarni sastav ne može da ulije ni poverenje ni divljenje?
*****
Đavo
Ko ne veruje u đavola, već mu pripada.
*****
Tamo gde je Bog jak, jak je i Đavo.
*****
U svetu crne magije izvor svih moći i zadovoljstava jeste Đavo, onako kako je to u našem Bog. Sa religijskog stanovišta, razlika između dva pojma ogromna je, sa antropološkog njega nema. Đavo je Bog tamo gde je Bog Đavo.
*****
Ko djavola za rep drži, mora mu i prdež podneti.
Dobročinstvo
U principu imamo jako tanak osećaj za dobročinstvo. Očekujemo vrlo veliku uslugu da je kao takvu razumemo i zapamtimo.
Male pažnje i sitne ljubaznosti od kojih se civilizovani život sastoji – jer teče velikom brzinom i ne može čekati na krupne povode nekim krupnim humanim gestovima – ne primećujemo (sve dok ne isčeznu).
Sitna, usputna, prolazna dobra, što ih, blagodareći drugim ljudima uživamo, ne vidimo (sve dok bez njih ne ostanemo).
Male usluge ne zapažamo (sve dok nam se ne uskrate ili zamene grubostima).
Neučtivosti nas pogađaju i kada su beznačajne.
Dom
Toplota doma je u sitnim stvarima.
Dužnost
Ko čini stvari iz dužnosti zaboravlja na najvišu – da voli to što čini.
*****
Dužnost je najviše pravo mudrih.
*****
Javni poslovi su jedan oblik žrtvovanja. Trebalo bi da se čovek žrtvuje za ljude; obično se događa obrnuto: čovek ljude žrtvuje.
*****
Lične su dužnosti upravo najviša lična prava, pa ako građanin shvati da vršenjem svojih građanskih dužnosti ostvaruje svoja najviša građanska prava, protivurečnost nestaje, te individualizam najekstremnije shvaćen dobija oblik celine i harmonije.
Ćutanje
Ćutanje je teže od laži, jer čak i najveća laž podrazumeva ma i najmanju meru istine, a ćutanje čak i nju ignoriše.
Dogmatizam
Iz te i takve slike Biblije (u Vremenu čuda) proizilazilo je da nikome ne treba verovati, naročito ne usrećiteljima, naročito ne striktnim ideologijama, zaključanim i zatvorenim zauvek, onima koje više ne mogu da se menjaju i koje rađaju dogmatizam i potrebu propovednika tih ideologija da svoje ideje ljudima silom naturaju.
To po pravilu vodi diktaturi, oduzimanju prava na vlastita mišljenja, oduzimanju slobode.
Divljenje
Zamišljam kako bi naš zanos splasnuo kada bi se Orion zvao „Kolo majke Jevrosime“.
Obožavanje imena je još uvek recidiv pesničkog dara u ljudima – obožavanje imena i tajanstvenih zvukova.
Svući u blato, to nije samo perverzan hir, nego filosofski metod – metod skidanja romantične i tradicionalne skrame sa stvari.
Doduše time gubimo po svoje živote jedan neophodan san, ali dobijamo jasnost – obogaljeni za jednu lepotu, dobijamo jednu ortopedsku istinu umesto nje.
Veliko je pitanje šta je korisnije po moj opstanak (u njegovom bitnom, a ne biološko-socijalnom vidu) – jedna zvezda koja će u dubokoj vodi neba sačuvati svoju neprozirnost pod mitskim imenom Aldebarana ili jedna zvezda čiji mi elementarni sastav ne može da ulije ni poverenje ni divljenje?
*****
Đavo
Ko ne veruje u đavola, već mu pripada.
*****
Tamo gde je Bog jak, jak je i Đavo.
*****
U svetu crne magije izvor svih moći i zadovoljstava jeste Đavo, onako kako je to u našem Bog. Sa religijskog stanovišta, razlika između dva pojma ogromna je, sa antropološkog njega nema. Đavo je Bog tamo gde je Bog Đavo.
*****
Ko djavola za rep drži, mora mu i prdež podneti.
Dobročinstvo
U principu imamo jako tanak osećaj za dobročinstvo. Očekujemo vrlo veliku uslugu da je kao takvu razumemo i zapamtimo.
Male pažnje i sitne ljubaznosti od kojih se civilizovani život sastoji – jer teče velikom brzinom i ne može čekati na krupne povode nekim krupnim humanim gestovima – ne primećujemo (sve dok ne isčeznu).
Sitna, usputna, prolazna dobra, što ih, blagodareći drugim ljudima uživamo, ne vidimo (sve dok bez njih ne ostanemo).
Male usluge ne zapažamo (sve dok nam se ne uskrate ili zamene grubostima).
Neučtivosti nas pogađaju i kada su beznačajne.
Dom
Toplota doma je u sitnim stvarima.
Dužnost
Ko čini stvari iz dužnosti zaboravlja na najvišu – da voli to što čini.
*****
Dužnost je najviše pravo mudrih.
*****
Javni poslovi su jedan oblik žrtvovanja. Trebalo bi da se čovek žrtvuje za ljude; obično se događa obrnuto: čovek ljude žrtvuje.
*****
Lične su dužnosti upravo najviša lična prava, pa ako građanin shvati da vršenjem svojih građanskih dužnosti ostvaruje svoja najviša građanska prava, protivurečnost nestaje, te individualizam najekstremnije shvaćen dobija oblik celine i harmonije.
Ćutanje
Ćutanje je teže od laži, jer čak i najveća laž podrazumeva ma i najmanju meru istine, a ćutanje čak i nju ignoriše.
Dogmatizam
Iz te i takve slike Biblije (u Vremenu čuda) proizilazilo je da nikome ne treba verovati, naročito ne usrećiteljima, naročito ne striktnim ideologijama, zaključanim i zatvorenim zauvek, onima koje više ne mogu da se menjaju i koje rađaju dogmatizam i potrebu propovednika tih ideologija da svoje ideje ljudima silom naturaju.
To po pravilu vodi diktaturi, oduzimanju prava na vlastita mišljenja, oduzimanju slobode.
Sunday, November 16, 2008
Misli – I deo
Misli iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić
O autocenzuri
Autocenzura je najopasnija i najteže izlečiva bolest umetnosti – njen rak. Ne uoči li se na vreme bolesno aktiviranje takve samokontrole, teško primetljivo uostalom, jer ona za sebe pruža uvek plemenitija izvinjenja od pravih, ne operiše li se pre nego što u metastazu pređe,
zdravo književno tkivo zarasta u masne i bolesne naslage kompromisa, alibija, izgovora i laži, koje više nikakva dijeta na uzvišenim načelima istinoljubivosti i čovekoljubivosti ne može povratiti u život.
O besmrtnosti
Žudnja za besmrtnošću, vezana za problem vremena, trajna je preokupacija čoveka, od mita do Hajdegera.
O braku
Svaki novi brak je kao novo književno delo, rutina pomaže ali nije presudna.
*****
Familija u kući - kamen o vratu.
*****
Brak nije aritmetička formula da bi funkcionisala besprekorno.
*****
Za dobar brak pamćenje je čak i škodljivo.
O budali
Razlika između pametnog čoveka i budale je u tome što prvi istu zabludu izražava na više načina, a budala sve zablude na jedan isti.
O celini
Deo uvek obuhvata celinu. Samo je tako moguć jedan monizam. Ono što empiričari nikad neće razumeti jeste da beskonačnost implicira u sebi svaku moguću konačnost. I da je svaka od tih konačnosti jedna latentna beskonačnost.
Limens je odrednica svega što postoji. Tako prestaje opasnost da beskraj ostane neobjašnjen samo zato što ne može biti efikasno zamišljen.
*****
Priznajem da su me uvek privlačile celine. To je zato što u nagonu za njima, vidim jednu sponu između uma i sveta.
*****
Smrt je takođe jedna celina. Ona je lepa zato što je harmonična i zato što iz te celine ne strše delovi ni u kom smislu.
*****
Moć celine nije u tome što vlada delovima od kojih je sastavljena, nego u tome što se podređuje kao deo - višim celinama.
Reš „sastavljena“ ne sme biti shvaćena u običnom smislu, naime u smislu slaganja tonova u orkestraciju, pri čemu uvek, pod uslovom da imamo rafiniran sluh, možemo otkriti sastavne delove jedne melodije.
Naprotiv ova reč ima biti shvaćena u smislu mešavine više boja koje ipak daju samo jednu novu.
O cinizmu
Postoje dva cinizma. Jedan potiče iz mržnje, drugi iz spoznaje. Cinizam iz mržnje unižava onoga ko ga koristi i vređa onoga kome je upućen. Cinizam iz spoznaje i jednog i drugog uči ograničenju naših istina. Prvi je zato prenosilac bolesti, a drugi donosilac leka.
O čežnji
Čovek od duha oseti ponekad čežnju da se spolji sa suncem koje pada u reku, ili sa kamenim vrhom koji je strašno usamljen. On želi da uđe kao ton u simfoniju koja ga ispunjava divljenjem. On želi da bude akord Betovenove „Apasionate“.
O časti
Superiorno odbacivanje časti kao neracionalnog osećanja je svojstvo kojim se ponosi jedan građanin. Poslovne obaveze ne podležu jemstvu časti nego interesa. Čast je jedna staromodna zabava dokonih plemića, koju zaposleni buržoa ne sme da ima, a koja je nestala sa kadrilima Ramoa i kratkim pantalonama aristokrata.
O čudu
Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od onih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je grade budućnost.
*****
Natprirodno ne postoji. Natprirodno je samo pojam za ono što se ne razume.
*****
Od čuda se ne ište da objašnjava nego da začuđuje.
*****
Živimo u vremenu čuda, u kome je sve i moguće i nemoguće, zavisi s koje strane nešto posmatrate. Čovek je živ ili mrtav, zavisno posmatrate li ga s ove ili one strane groba. Socijalizam je živ ili mrtav, zavisno živite li u njemu ili ne.
Ako živite, polazi li vam to za rukom dobro ili rđavo; ako ne živite, kako živite tamo gde ga nema. Vreme čuda obiluje čudnim savetima kako da se neugodna izbegnu, ugodna savrše. Neka se tiču politike od koje žive samo političari, a svi se mi drugi snalazimo.
O autocenzuri
Autocenzura je najopasnija i najteže izlečiva bolest umetnosti – njen rak. Ne uoči li se na vreme bolesno aktiviranje takve samokontrole, teško primetljivo uostalom, jer ona za sebe pruža uvek plemenitija izvinjenja od pravih, ne operiše li se pre nego što u metastazu pređe,
zdravo književno tkivo zarasta u masne i bolesne naslage kompromisa, alibija, izgovora i laži, koje više nikakva dijeta na uzvišenim načelima istinoljubivosti i čovekoljubivosti ne može povratiti u život.
O besmrtnosti
Žudnja za besmrtnošću, vezana za problem vremena, trajna je preokupacija čoveka, od mita do Hajdegera.
O braku
Svaki novi brak je kao novo književno delo, rutina pomaže ali nije presudna.
*****
Familija u kući - kamen o vratu.
*****
Brak nije aritmetička formula da bi funkcionisala besprekorno.
*****
Za dobar brak pamćenje je čak i škodljivo.
O budali
Razlika između pametnog čoveka i budale je u tome što prvi istu zabludu izražava na više načina, a budala sve zablude na jedan isti.
O celini
Deo uvek obuhvata celinu. Samo je tako moguć jedan monizam. Ono što empiričari nikad neće razumeti jeste da beskonačnost implicira u sebi svaku moguću konačnost. I da je svaka od tih konačnosti jedna latentna beskonačnost.
Limens je odrednica svega što postoji. Tako prestaje opasnost da beskraj ostane neobjašnjen samo zato što ne može biti efikasno zamišljen.
*****
Priznajem da su me uvek privlačile celine. To je zato što u nagonu za njima, vidim jednu sponu između uma i sveta.
*****
Smrt je takođe jedna celina. Ona je lepa zato što je harmonična i zato što iz te celine ne strše delovi ni u kom smislu.
*****
Moć celine nije u tome što vlada delovima od kojih je sastavljena, nego u tome što se podređuje kao deo - višim celinama.
Reš „sastavljena“ ne sme biti shvaćena u običnom smislu, naime u smislu slaganja tonova u orkestraciju, pri čemu uvek, pod uslovom da imamo rafiniran sluh, možemo otkriti sastavne delove jedne melodije.
Naprotiv ova reč ima biti shvaćena u smislu mešavine više boja koje ipak daju samo jednu novu.
O cinizmu
Postoje dva cinizma. Jedan potiče iz mržnje, drugi iz spoznaje. Cinizam iz mržnje unižava onoga ko ga koristi i vređa onoga kome je upućen. Cinizam iz spoznaje i jednog i drugog uči ograničenju naših istina. Prvi je zato prenosilac bolesti, a drugi donosilac leka.
O čežnji
Čovek od duha oseti ponekad čežnju da se spolji sa suncem koje pada u reku, ili sa kamenim vrhom koji je strašno usamljen. On želi da uđe kao ton u simfoniju koja ga ispunjava divljenjem. On želi da bude akord Betovenove „Apasionate“.
O časti
Superiorno odbacivanje časti kao neracionalnog osećanja je svojstvo kojim se ponosi jedan građanin. Poslovne obaveze ne podležu jemstvu časti nego interesa. Čast je jedna staromodna zabava dokonih plemića, koju zaposleni buržoa ne sme da ima, a koja je nestala sa kadrilima Ramoa i kratkim pantalonama aristokrata.
O čudu
Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od onih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je grade budućnost.
*****
Natprirodno ne postoji. Natprirodno je samo pojam za ono što se ne razume.
*****
Od čuda se ne ište da objašnjava nego da začuđuje.
*****
Živimo u vremenu čuda, u kome je sve i moguće i nemoguće, zavisi s koje strane nešto posmatrate. Čovek je živ ili mrtav, zavisno posmatrate li ga s ove ili one strane groba. Socijalizam je živ ili mrtav, zavisno živite li u njemu ili ne.
Ako živite, polazi li vam to za rukom dobro ili rđavo; ako ne živite, kako živite tamo gde ga nema. Vreme čuda obiluje čudnim savetima kako da se neugodna izbegnu, ugodna savrše. Neka se tiču politike od koje žive samo političari, a svi se mi drugi snalazimo.
Saturday, November 15, 2008
Dnevnik B. Pekić D. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(C. deo Ovde)
3.maj 1955.
Ona je proizišla iz zidova i ostala privezana za njih. Ova koju sada, s vremena na vreme osećam nema osim imena ničega sa njom zajedničkog.
Ona je dolazila pravo na mene iz svetlosti svitanja ili odraza koji je kružio oko kontrolne lampe, iz brbljivog društva senki,
zvižduka voza koji je napuštao gradsku stanicu, disanja što je ličilo proletnjem vetru (Čajkovski: „Italijanski kapričo N°45” – Stokovski) ili iz odvratne, odvratne i uporne želje da budem pomilovan.
Preko zidova teskoba nije mogla da pređe. Revolt takođe. Ja nisam imao nikakvih koristi od tih pet godina.
Ako su one imale da mi donesu samosaznanje, ono je bilo pogrešno jer je bilo prisilno, te umesto da saznam sebe kroz napad, dakle ono što me stvara, saznao sam se kroz odbranu, dakle ono što me razara.
Ako je ono imalo da me stavi pred izbor ono mi ga je nametnulo i sprečilo da biram ono između čega treba izabrati, dakle da učestvujem u sebi, a ne samo da svedočim o sebi.
Opredeljenje još nije nikakav izbor. U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput ako ga na zidu dočekuje već zakucani klinovi?
Ako je ono trebalo da me postavi pred tajnu, oduzelo mi je vreme da na nju mislim.
Ako je naumilo da isproba moje vrline, ono je samo izazivalo moje mane.
Srčanost je postala intimna kamerna drama stavljena u službu političkih doktrina koje sam prezirao. Između nacionalnog i socijalnog utilitarizma, oba meni strana i nepojmljiva, bio sam primoran da se opredelim za ovaj prvi samo zato što me je položaj na to prisiljavao.
(Zar Cv, Mar, Dž. i ostali nisu bili osuđeni na smrt?) Dva moćna kotača kretala su se preko kruga u suster jedan drugom: nemilosrdno administracija Uprave i još bezumnija i svirepija stihija osuđenih.
Ove ideje su u zvonkim taktovima željeznih klepala koja odrađivahu dnevni red igrale dans makabr. Meriti njihove vrednosti, čak i kada bi prema njima imao ma i najmanji afinitet bio bi uzaludan posao. Biti između značilo je pretrpeti debakl.
Ostajalo je, ali ja onda nisam za to znao, učestvovanje u apsurdu, a ne izmišljati naivna sredstva da se on razreši. Apsurd je nerazrešiv. Čim se razreši on više nije apsurd, pa se ne sme reći ni da je postojao.
Razrešiv apsurd je kontradikcio in adjekto. (Šuman: „Du bist meine Ruhe“.)
A što se tiče koristi, praktično shvaćenih, napolju mi ljudi možda ne bi tako otvoreno pokazali svoju bedu i svoj nitkovluk, ali kako bih ga ja a priori pretpostavio, ishod bi bio jednak. Da bi čovek postao oprezan, nije potrebno da se sahrani.
Iskustva neimaju osobinu da se šire van događaja koji ih pbrazuju. Njihove valencije su strogo ograničene preuzetom sadržinom i stavljene pod kontrolu asocijativnih kopula, dakle nečeg već unapred statičnog, nečeg što se restaurira samo pod izvesnim, uvek jednakim uslovima.
Na stranu to što je čitav poduhvat bio politički pogrešano stacioniran, pogrešan je bio moj stav u zatvoru, jer umesto da se formuliše on je dozvolio da bude formulisan. (Geršvin: „Rapsodija u plavom“.)
„(...) Ali ja često ne mogu da slušam muziku, ona utiče na moje živce. Čovek postaje sklon da govori prijatne gluposti i da miluje glave ljudima ...
Ali danas je nemogućeda se miluju glave ljudima – jer bi vam odgrizli ruku kao od šale – treba udarati po glavama, udarati bez milosti iako smo u krajnjoj liniji protiv svakog nasilja prema ljudima. (...)
Kojim biste vi merilom, vi merili broj potrebnih i izlišnih udaraca u jednoj bici? (...)“
(Gorki: „Uspomene na Lenjina“.) (E. deo Ovde)
(C. deo Ovde)
3.maj 1955.
Ona je proizišla iz zidova i ostala privezana za njih. Ova koju sada, s vremena na vreme osećam nema osim imena ničega sa njom zajedničkog.
Ona je dolazila pravo na mene iz svetlosti svitanja ili odraza koji je kružio oko kontrolne lampe, iz brbljivog društva senki,
zvižduka voza koji je napuštao gradsku stanicu, disanja što je ličilo proletnjem vetru (Čajkovski: „Italijanski kapričo N°45” – Stokovski) ili iz odvratne, odvratne i uporne želje da budem pomilovan.
Preko zidova teskoba nije mogla da pređe. Revolt takođe. Ja nisam imao nikakvih koristi od tih pet godina.
Ako su one imale da mi donesu samosaznanje, ono je bilo pogrešno jer je bilo prisilno, te umesto da saznam sebe kroz napad, dakle ono što me stvara, saznao sam se kroz odbranu, dakle ono što me razara.
Ako je ono imalo da me stavi pred izbor ono mi ga je nametnulo i sprečilo da biram ono između čega treba izabrati, dakle da učestvujem u sebi, a ne samo da svedočim o sebi.
Opredeljenje još nije nikakav izbor. U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput ako ga na zidu dočekuje već zakucani klinovi?
Ako je ono trebalo da me postavi pred tajnu, oduzelo mi je vreme da na nju mislim.
Ako je naumilo da isproba moje vrline, ono je samo izazivalo moje mane.
Srčanost je postala intimna kamerna drama stavljena u službu političkih doktrina koje sam prezirao. Između nacionalnog i socijalnog utilitarizma, oba meni strana i nepojmljiva, bio sam primoran da se opredelim za ovaj prvi samo zato što me je položaj na to prisiljavao.
(Zar Cv, Mar, Dž. i ostali nisu bili osuđeni na smrt?) Dva moćna kotača kretala su se preko kruga u suster jedan drugom: nemilosrdno administracija Uprave i još bezumnija i svirepija stihija osuđenih.
Ove ideje su u zvonkim taktovima željeznih klepala koja odrađivahu dnevni red igrale dans makabr. Meriti njihove vrednosti, čak i kada bi prema njima imao ma i najmanji afinitet bio bi uzaludan posao. Biti između značilo je pretrpeti debakl.
Ostajalo je, ali ja onda nisam za to znao, učestvovanje u apsurdu, a ne izmišljati naivna sredstva da se on razreši. Apsurd je nerazrešiv. Čim se razreši on više nije apsurd, pa se ne sme reći ni da je postojao.
Razrešiv apsurd je kontradikcio in adjekto. (Šuman: „Du bist meine Ruhe“.)
A što se tiče koristi, praktično shvaćenih, napolju mi ljudi možda ne bi tako otvoreno pokazali svoju bedu i svoj nitkovluk, ali kako bih ga ja a priori pretpostavio, ishod bi bio jednak. Da bi čovek postao oprezan, nije potrebno da se sahrani.
Iskustva neimaju osobinu da se šire van događaja koji ih pbrazuju. Njihove valencije su strogo ograničene preuzetom sadržinom i stavljene pod kontrolu asocijativnih kopula, dakle nečeg već unapred statičnog, nečeg što se restaurira samo pod izvesnim, uvek jednakim uslovima.
Na stranu to što je čitav poduhvat bio politički pogrešano stacioniran, pogrešan je bio moj stav u zatvoru, jer umesto da se formuliše on je dozvolio da bude formulisan. (Geršvin: „Rapsodija u plavom“.)
„(...) Ali ja često ne mogu da slušam muziku, ona utiče na moje živce. Čovek postaje sklon da govori prijatne gluposti i da miluje glave ljudima ...
Ali danas je nemogućeda se miluju glave ljudima – jer bi vam odgrizli ruku kao od šale – treba udarati po glavama, udarati bez milosti iako smo u krajnjoj liniji protiv svakog nasilja prema ljudima. (...)
Kojim biste vi merilom, vi merili broj potrebnih i izlišnih udaraca u jednoj bici? (...)“
(Gorki: „Uspomene na Lenjina“.) (E. deo Ovde)
Friday, November 14, 2008
Dnevnik B. Pekić C. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(B. deo Ovde)
1. maj 1955. (nastavak)
Dijalog o sudbini Evrope (nastavak Dnevnika B. deo)
Skeptik: Vi ste poslednji esteta. to znači da ste prvi.
Pl. anarhist: Trebalo bi vas politi benzinom i zapaliti. I vi se usuđujete da sebe proglasite ateistom! Vi koji ste Bogu dali bokove i grudi žene i od oltara načinili postelju! Jer, nije opasnost u predmetu verovanja, nego u njegovoj snazi.
Skeptik: Vi, građanine Anarhisto, pokazujete lep deduktivan um. Pošto ste pošli od opšte potrebe ubijanja iz nje ste izveli njene posebne odlike. Epikur je ...
Doktriner: To je sramni agent međunarodnog kapitala!
Skeptik: U stvari vi imate pravo! On je u Upravnom odboru jedne atinske banke. I smeo bih se opkladiti da je mason.
Hrišćanin (Anarhisti): Ovaj gospodin vas obmanjuje. Epikur je živeo za vreme Komune. Bio je delegat Komune pri Francuskoj nacionalnoj banci kod guvernera De Pleka, član Međunarodnog radničkog udruženja i agent g. Bizmarka. Osim toga izdao je 1873. knjigu „Moje uspomene“ delo koje vrvi od erotomanske nečistoće.
Doktriner (pocrvenevši): Onda je to druga osoba. Ovaj epikur koga ja znam bio je eser i agent vucibatine Kerenskog.
Skeptik: Ima malo imena da bi svaki čovek nosio svoje posebno.
Ja (tiho): Nasebina spava.
Doktriner: Probudite je.
Aristokrat: Zašto! Najbolje se vlada kad narod spava.
Skeptik: To je tačno – kad čovek spava onda ne oseća da njime vladaju.
Pl. anarhist: Trebalo bi je ubiti, dok spava!
Ja (Skeptiku): Ovo je rekao potpuno mehanički. Ovaj vergl zna samo za jednu ariju.
Pl. anarhist: U njenu korist.
Aristokrat: Jeste li zapazili da su razlozi Anarhiste i Hrišćanina jednaki. Oba ubijaju iz altruizma. Mi smo iskreniji, jer priznajemo da ubijamo zbog nas koji ostajemo, a ne zbog onih koje uklanjamo.
Ja: Vama nedostaje dar za metafiziku.
Evropa (zevajući) Do đavola! Vi ste smrtonosno dosadni. I ja bih tako rado odremala malo, samo da se ne plašim gospodina (pokaže na Anarhistu).
Pl. anarhist: Trebalo bi vas ...
Ja: Dosta!Umuknite ili ću vas udaviti!
Pl. anarhist: Ko? Vi? Mene?
Ja: Ja vas.
Građanin (preplašeno): Gospode!
Doktriner (za sebe) Ovaj haos treba iskoristiti. Do vraga ... šta je rekao Lenjin za ovakve prilike.
Aristokrat: Ako se tučete na dvoboju, biće mi izuzetna čast da vas predstavljam kod gospode, koju će gospodin Anarhist izabrati za svoje svedoke.
Ja: Koješta! Ugaviću ga rukama! (D. deo Ovde)
(B. deo Ovde)
1. maj 1955. (nastavak)
Dijalog o sudbini Evrope (nastavak Dnevnika B. deo)
Skeptik: Vi ste poslednji esteta. to znači da ste prvi.
Pl. anarhist: Trebalo bi vas politi benzinom i zapaliti. I vi se usuđujete da sebe proglasite ateistom! Vi koji ste Bogu dali bokove i grudi žene i od oltara načinili postelju! Jer, nije opasnost u predmetu verovanja, nego u njegovoj snazi.
Skeptik: Vi, građanine Anarhisto, pokazujete lep deduktivan um. Pošto ste pošli od opšte potrebe ubijanja iz nje ste izveli njene posebne odlike. Epikur je ...
Doktriner: To je sramni agent međunarodnog kapitala!
Skeptik: U stvari vi imate pravo! On je u Upravnom odboru jedne atinske banke. I smeo bih se opkladiti da je mason.
Hrišćanin (Anarhisti): Ovaj gospodin vas obmanjuje. Epikur je živeo za vreme Komune. Bio je delegat Komune pri Francuskoj nacionalnoj banci kod guvernera De Pleka, član Međunarodnog radničkog udruženja i agent g. Bizmarka. Osim toga izdao je 1873. knjigu „Moje uspomene“ delo koje vrvi od erotomanske nečistoće.
Doktriner (pocrvenevši): Onda je to druga osoba. Ovaj epikur koga ja znam bio je eser i agent vucibatine Kerenskog.
Skeptik: Ima malo imena da bi svaki čovek nosio svoje posebno.
Ja (tiho): Nasebina spava.
Doktriner: Probudite je.
Aristokrat: Zašto! Najbolje se vlada kad narod spava.
Skeptik: To je tačno – kad čovek spava onda ne oseća da njime vladaju.
Pl. anarhist: Trebalo bi je ubiti, dok spava!
Ja (Skeptiku): Ovo je rekao potpuno mehanički. Ovaj vergl zna samo za jednu ariju.
Pl. anarhist: U njenu korist.
Aristokrat: Jeste li zapazili da su razlozi Anarhiste i Hrišćanina jednaki. Oba ubijaju iz altruizma. Mi smo iskreniji, jer priznajemo da ubijamo zbog nas koji ostajemo, a ne zbog onih koje uklanjamo.
Ja: Vama nedostaje dar za metafiziku.
Evropa (zevajući) Do đavola! Vi ste smrtonosno dosadni. I ja bih tako rado odremala malo, samo da se ne plašim gospodina (pokaže na Anarhistu).
Pl. anarhist: Trebalo bi vas ...
Ja: Dosta!Umuknite ili ću vas udaviti!
Pl. anarhist: Ko? Vi? Mene?
Ja: Ja vas.
Građanin (preplašeno): Gospode!
Doktriner (za sebe) Ovaj haos treba iskoristiti. Do vraga ... šta je rekao Lenjin za ovakve prilike.
Aristokrat: Ako se tučete na dvoboju, biće mi izuzetna čast da vas predstavljam kod gospode, koju će gospodin Anarhist izabrati za svoje svedoke.
Ja: Koješta! Ugaviću ga rukama! (D. deo Ovde)