OBEŠENJAK, IV deo.

OBEŠENJAK, Ispovedna farsa, od Borislava Pekića, IV deo.
(III deo Ovde)

SLUGA: Molim, ja samo snujem da gospodin bude srećan.
OBEŠENJAK: Obešen valjda?
SLUGA: Rekao sam - srećan.
OBEŠENJAK: Obešen, Emanuilo, obešen!



SLUGA: U redu, recimo, onda: srećno obešen.
OBEŠENJAK: Da, ali kad bi stvar bila samo u rečima, ja bih se davno, možda još u dupku, ili o pupčanu vrpcu, da, o pupčanu vrpcu … Ali niko ne zna, ni šta znače te reči, ni šta stoji iza njih …

SLUGA: Na žalost, na današnjem nivou saznanja niko ne zna šta je to biti obešen, niti ko zna šta je to biti srećan. Kako da se onda zna šta je to srećno obešen čovek. To može da znači samo da se taj srećno obesio, ali ne i da je srećan. U medjuvremenu biste li moje lojalno držanje krasnopisom upisali u radnu knjižicu … Evo ovde … Blagodarim … blagodarim … (Zvono.)

OBEŠENJAK: Čujete li zvono, Emanuilo.
SLUGA: Čujem gospodine, nisam gluv.
OBEŠENJAK: Pa zašto ne otvarate?
SLUGA: Mislio sam da ćemo na posao … (Zvono.)

OBEŠENJAK: Ali to je moj Učitelj!
SLUGA: I omča! I omča! (Zvono.) Letim, letim!
(Koraci se udaljuju.)

OBEŠENJAK: (Eho-raum.) Na dan raspeća Gospoda našeg Isusa Hrista, o drvo u dolini Hinom, obesio se Juda Iš Kariot, pošto je prethodno trideset srebrnika podario da se za njih kupi Hakeldama – njiva krvna … Zašto? Igrajući se vešanja u podrumu roditeljske kuće, obesili su se o očeve kajiše šestogodišnji Žigmund i sedmogodišnji Andžej Polanovski … Zašto? 20. oktobra 1944. godine, o kuku s koje je skinut venecijanski polijelej, obesio se moj ded po majci … Zašto? … Zašto?


OTAC: Gde ste toliko, bogamu?
SLUGA: Ma gde bio, nisam o kvaku obešen!
OTAC: U moje vreme mladji su bili pristojniji!
SLUGA: U vaše vreme, gospodine, služili su druge, ali nisu morali umesto njih i da žive!

OTAC: Slušaj ti pametnjakoviću – nemam ja vremenani za kakve ideologije. Kako je moj dečak?
SLUGA: Radi, gospodine.
OTAC: Znam, znam … Leži, kao i obično …
SLUGA: Ali, ležeći, davi jednu lutku od sundjeraste gume, i najbolje će biti da navratite sutra.

OBEŠENJAK: (Iz daljine.) Emanuilo, skote, puštaj mi oca ovamo?
(Koraci se približuju.)

OTAC: Za ime božje sine, pa ti si još uvek u krevetu!
OBEŠENJAK: Bio sam malo umoran, tata, ništa ozbiljno.
SLUGA: Hroničan umor zarad toga što se mladi gospodin preforsirao ležeći …
OTAC: Ko tebe šta pita, sukleto?

SLUGA: Povlačim se, ojadjen, uvredjen … i buntovan. Želi li milostivi gospodar da mu iz predsoblja pustim glasove kanarinaca, aligatora ili kujinih sinova?
OBEŠENJAK: Nije potrebno, Emanuilo. Razgovaraću s tatom.
(Koraci koji se udaljavaju. Vrata. Pauza.)

OTAC: Nisam znao da voliš životinje?
OBEŠENJAK: I ne volim ih.
OTAC: A što ih onda gajiš?

OBEŠENJAK: I ne gajim ih … I ne zapitkuj me još s vrata! … Nema kanarinaca! Nema aligatora! Nema pasa! Ovo nije menažerija! … U stvari, da bi odnegovao moj zapušteni socijalni instinkt, Emanuilo iz predsoblja podražava životinjske glasove, ponekad i biljne …

OTAC: Floru i Faunu.
OBEŠENJAK: Jeste … Lepo je od tebe što si me obišao, tata. Kako je mama?
OTAC: Kostobolno i grudobolno. Rekla mi je da te poljubim umesto nje …
OBEŠENJAK: Hvala. Poljubi i ti nju umesto mene.

OTAC: Hvala, a evo napisala mi je šta da te pitam. Znaš, kad bi se njena pitanja štampala u vidu formulara, to bi znatno olakšalo sporazumevanje izmedju roditelja i dece …
OBEŠENJAK: Da, tu je sve što je važno da se medju nama zna.
OTAC: Dakle, prvo pitanje – kako si?
OBEŠENJAK: Gura se.

OTAC: Eh, gura se! Guraju drugi, a ti ležiš! Da vidimo drugo pitanje. A-ha – šta radiš?
OBEŠENJAK: Vešam se.
OTAC: Sine, sine! Odvikni se od laganja!
OBEŠENJAK: Ne lažem, tata, na časnu reč vešam …

OTAC: Znam, jednu gumenu lutkicu.
OBEŠENJAK: Nemoj da te to buni, to je samo vežba prstiju. Čim ustanem preći ću na sebe.
OTAC: Dobro, ali za sada se još uvek izležavaš. Staviću: (sriče ono što beleži.) Još uvek leži, ali ozbiljno pomišlja na … kako ono reče?

OBEŠENJAK: Na vešanje.
OTAC: (Sriče dok beleži.) Na vešanje … Dobro. A sad …
OBEŠENJAK: A šta ti misliš o tome, tata?

OTAC: O, pa tvojoj majci i meni je svejedno, samo da jednom kreneš, da se nečega prihvatiš … Možda s konopcem nećeš baš daleko dogurati, ali za početak … A onda, ima puno zanimanja gde traže da se dobro barata užarijom … Eto, užari, pa kravari … da i kravari s lasom, a onda i oni što palamar natežu tamo i ovamo, samo to je više k’o igra, od toga se konopca ne živi, pa ni akrobate ne zaboravimo … Baš onomad smo ih mama i ja u cirkusu gledali … šta sve nisu sa konopcima izvodili …

(V deo Ovde)

OBEŠENJAK, III deo.

OBEŠENJAK, Ispovedna farsa, od Borislava Pekića, III deo.
(II deo Ovde)

OBEŠENJAK: (Eho-raum.) Neutvrdjenog dana, neutvrdjene godine, u potkrovlju jedne švajcarske kuće, obesio se o uže jake predje i namazano sapunom, Nikolaj Sevoldović Stavrogin, gradjanin kantona Uri … Zašto? 23. maja 1954. godine, u kupatilu kuće broj 17 Londonske ulice Rodneu Roud – Newington, obesila se na konop, po kome se sušilo tek oprano porodično rublje, dvadesetpetogodišnja radnica fabrike slada Mery Sloan …



Zašto? Noću izmedju 11. i 12. februara 1961. Obesio se o drvo jednog zagrebačkog perivoja, srpski pesnik Branko Miljković … Zašto? Zašto?

(Vrata se otvaraju; koraci se približuju.)

SLUGA: Jedva je čekao da ga neko pozove. Doneće i novi model omče. Kaže: sama se steže oko vrata.
OBEŠENJAK: A zašto vi, Emanuilo, niste izvestili da je taj životni cilj i meni potreban?

SLUGA: Zato što sam znao da ćete i bez mene do toga doći. Naravno, bilo mi je teško pri duši. Pošto je gospodin bio potpuno besciljan, nesvrsishodan kao kamen, i više no kamen, jer se od kamena kuće grade, njima se i po glavi može udarati, a postoji i kamen u bešici, koji boli pa tako ostvaruje neku ideju,

budući, dakle, da niste bili ni za šta, svetu je moja služba morala izgledati kao mlaćenje prazne slame, a održalo me je samo iskustvo da se bez cilja ne može doveka živeti, i da svako najzad dodje do svoje mere … Uostalom, što bih ja vama govorio o cilju? Što mi ga niste tražili?

OBEŠENJAK: Djavo ga odneo, nisam ni znao da postoji …

SLUGA: A trebalo mi je samo zapovediti. Ja bih ga nabavio. Svet je pun ciljeva, kao oko. Otkupio bih ga od onih koji tvrde dag a poseduju … ili bih dao da se napravi … U krajnjem slučaju, iskopao bih vam neki polovni koji bi se s malo truda i mašte mogao doterati da izgleda kao nov .. Iz poštovanja prema vama i, dabome, prema vašim razočaranim roditeljima.

OBEŠENJAK: Da se nisu opet žalili na mene?
SLUGA: Oni obožavaju gospodina, samo kao ugledni invalidi i idealisti rado bi ga videli da se nečim bavi, umesto što na dušecima, ispod jorgana, krade bogu dane. Vaš gospodin otac mi je baš nedavno rekao:

“Zašto moj sin, onamo ispod postelje, ne obesi neki amblem, parolu, transparent, nešto na formu proglasa, protesta, manifesta, ili bar da kakav barjak pobode, onda bi njegovo izležavanje imalo smisla, i ja ne bih morao da crvenim?” Poziv vam fali gospodine, poziv!

OBEŠENJAK: Pa, evo sad i poziv imam.
SLUGA: I šta izvoljevate biti?
OBEŠENJAK: Obešenjak, Čovek koji se obesio.
SLUGA: Vi, dakle, prečicom? Imate i pravo, danas su na ceni jedino ljudi koji su postigli uspeh preko noći. (Zeva.)

OBEŠENJAK: Kanda vam ja dosadjujem, Emanuilo?
SLUGA: Ni najmanje, gospodine, ni najmanje. Sluge su umorne iz principa. To je pitanje stava. Stalno stojim.
OBEŠENJAK: Imate li neku primedbu na moju odluku?
SLUGA: Ne, gospodine.

OBEŠENJAK: Dobro razmislite, Emanuilo.
SLUGA: Tako mi boga, nemam … mislim samo …
OBEŠENJAK: Mislite da možda nisam preterao ili preuranio?
SLUGA: Ma ne, mislim o priboru. Da li je milostivom gospodinu baš stalo da se obesi?

OBEŠENJAK: Koješta! Jedino mi je stalo da napravim nešto krupno.
SLUGA: Onda se zakoljite brijačem, u trbuh ga kao samuraj Jošida Akataki … il’ njime vene prepilite, kao Petronije … Brijač, nije krupan – al’ je oštar …
OBEŠENJAK: Pa onda ću umreti!

SLUGA: Pardon! Pardon! Na to nisam mislio, a i brijemo se električnom mašinicom … A šta da organizujemo jedan mali elektro-udar, jedan privatni grom za gospodina? Isuviše komlikovano, isuviše. Gde ima mnogo tehnike, duše nema nimalo …

OBEŠENJAK: A povrh toga se i umire, a ja – zapamtite jednom za svagda – hoću da učinim nešto veliko, ali neću da umrem!
SLUGA: Dobro de, a šta mislite o jednom skoku kroz prozor, kao gospodin Masarik, general Nedić i tol’ki drugi? Ulica je asfaltirana, a uvek se možete nadati da vas dole čeka neki šiljak s ograde?

OBEŠENJAK: Nije verovatno, stanujemo u prizemlju …
SLUGA: Kad je birao stan, gospodin očevidno nije gledao dalje od svog nosa!
OBEŠENJAK: A osim toga, šiljak nije velik, nego šiljast …
SLUGA: Onda nam preostaje jedino štranga.
OBEŠENJAK: A što nama, kad se ja vešam?

SLUGA: Ma nemojte mi reći? Pa zar vi očekujete da ću ja jednu tako složenu radnju prepustiti vašim atrofiranim udovima? Ili vi sumnjate u moju spremnost da budem funkcionalan i od koristi? Vi u meni ubijate smisao za solidarnost uprkos klasnih razlika … Znate li vi da sam ja hrišćanski socijalist? Pet puta me u jednoj noći usmrćujete! U pomoć! To je genocid! Ovde se vodi čitava vojna protivu mene. Vijetnam! Pohod sačmom i gasovima! (Hladno.) Gospodin nikada nije vezivao kravatu?

OBEŠENJAK: Šta ce mi kravata u postelji?

SLUGA: Privikava ljude na stezanje, eto šta će. A glede sorte užeta, nemate nikakvih želja?... Jedan od mojih poslodavaca, naime, bio je fabrikant krakera, ogavni truli parajlija, pa se iz klasnih pobuda obesio o pozlaćenu žicu … i to sa inkrustacijama … Dočim se proleteri vešaju o svoje okove. Puritanski, bez ukrasa.

To im nalaže revolucionarni instinkt, a i nemaju ništa do bukagija. O šta se vešaju intelektualci, bog sam zna, kod njih vam je sve nekako maglovito, šućmurasto, na tri ćoška, kao saobraćajni znaci … Jeste. Medjutim, pouzdano znam da se većina mladjarije veša o kajiše svojih otaca, mada ni majčine suknje nisu za odbacivanje …

OBEŠENJAK: Ne shvatam vas …
SLUGA: Gospodin je i dosad u shvatanju pokazivao izvesnu simpatičnu ležernost. Mislim, brate, da od gos’n tate – pozajmite kajiš.
OBEŠENJAK: Neću ništa da mu dugujem … Nikom ništa.

(IV deo Ovde)

OBEŠENJAK, II deo.

OBEŠENJAK, Ispovedna farsa, od Borislava Pekića, II deo.
(I deo Ovde)

SLUGA: Na posao onda, gospodaru, na posao! Život je smešno kratak, za onoga koji smera nešto da postigne. (Škripa kreveta.) I polako, pažljivo. Niste više u položaju da zapuštate telo. Za svoj noćašnji program gospodin raspolaže samo svojim telom, i ne može se kao dosad nadati da ću ga i tu zameniti – ja.



OBEŠENJAK: Ja nisam govorio o nekom programu, Emanuilo. Rekao sam samo da ću se malko vešati o konopce i to je sve.
SLUGA: Pa, ja nisam teoretičar i nisam mnogo upućen, ali mislim da je to u najmanju ruku nešto srodno.

OBEŠENJAK: A iam li to neke veze sa smrću?
SLUGA: Koliko ja znam – nikakve. Ako ko i nastrada, to je puki slučaj, maler, greška u programu. Na kraju, ljudi umiru i za stolom, pa što se to nekome, ne svima naravno, ne bi desilo i pri vešanju!?

OBEŠENJAK: Ali, šta vešanje u istini znači, Emanuilo?
SLUGA: Eh, šta znači, šta znači? Svakojako nešto veliko, gospodin nije skrojen za sitna dela.

OBEŠENJAK: Ljubazni moj Emanuilo, ne može značaj stvari zavisiti od toga što ih ja preduzimam. Opštiji kriterijumi su potrebni.
SLUGA: Pa, ima ih, ima. Eto, kad se obesio onaj rodoljubivi pesnik, na trgu mu je podignut spomenik od tuča. Zatim, sećate se, kad su vešali onog momka koji je po parkovima … o tome su pisale sve novine.

OBEŠENJAK: Nesumnjivo, ali mene kopka zna li se šta je sa tim ljudima posle bilo?
SLUGA: E to me mnogo pitate, nisam ja Enciklopedija Britanika! Valjda su iskoristili šansu, a možda su nekuda i odperjali. Znate, gospodine, ima ljudi koji ne mare da su čuveni!

OBEŠENJAK: Jamačno … mada bih ja voleo da sam siguran šta je s njima, gde su oni! A niko ništa ne zna … niko ništa! Ne zna se čak ni pravo značenje reči ”vešanje” …
SLUGA: Pa, upravo to ga i čini privlačnim, sve je neizvesno i sve mogućnosti otvorene … Širom i radijalno. Ukratko, to je nešto savršeno, korenito i revolucionarno, pogotovu za osobe koje se nisu postupno razvile, nego kao vi žele da postignu sve odjednom, sve iz zatrke.

OBEŠENJAK: Ja bih ipak da sam načisto šta s omčom postižem … to je prosto stvar planiranja.

SLUGA: Trta-vrta! Vi se jednostavno poigravate s mojim živcima! To je jedan od podmuklih malogradjanskih načina na koji se ovde dovodi u sumnju moje slugansko dostojanstvo i moja ropska čast! … Gospodin sumnja u verodostojnost mojih informacija, u moja čula sazdana po ugledu na božija! Ovde se ne vodi računa da i ja imam dušu koju prevrtljivost gazda kvari! Mene u ovoj kući ubijaju! …

OBEŠENJAK: Žao mi je, Emanuilo, Nisam hteo da vas uvredim. Pridjite, ruku dajte!
SLUGA: I gospodin bi mogao da pokrene dupe. Najzad, uvredjen sam ja, a ne on … Dakle, hoće li ili neće biti? (Krklja.) Ili je i to jedno od vaših neispunjenih obećanja!?
OBEŠENJAK: Ali, zašto baš da se …? (Krklja.)

SLUGA: A zašto da se ne … (Krklja.) Zakoni su na vašoj strani. Život vam za pravo daje. Ovako nepokretni ne koristite otadžbini, a ni njenim neprijateljima, bez semena kog’ ćete vraga ženama, samo postidjujete roditelje koji su postali časni invalidi zahvaljujući vama, revolucijama i ratovima, učitelji su od vas digli ruke, pa kad je u pitanju intelektualni preporod sveta, na vas se ne računa, milostivi gospodar je na vreme pogubio prijatelje koji bi mu taj uspon sprečavali iz zavisti, najzad – ja vam ne stojim na putu. Naprotiv. I na krkače, ako zatreba odneću vas do štrange!

OBEŠENJAK: Ne sporim, dispozicije su odlične, pa ipak …
SLUGA: Onda na noge, gospodine, razvijmo jedra, pokažimo svetu da u svako doba može na nas, to jest – na vas, računati!

OBEŠENJAK: Dirnut sam, ali zašto s omčom da počnem?
SLUGA: Gospodin je malčice dosadan večeras! … Pa majku mu, od nečeg se mora početi. Moramo imati neki cilj u životu!

OBEŠENJAK: Šta vam je to sad, boga mu!
SLUGA: Nešto vrlo važno za mužjake koji drže do sebe.
OBEŠENJAK: Verovatno neki trik pomoću koga se olako živi. A imate li ga vi?

SLUGA: Šta da l’ imam?
OBEŠENJAK: Pa taj … kako se zove … životinjski cilj!
SLUGA: Valjda životni?
OBEŠENJAK: Jeste - životni.

SLUGA: O, meni je lako. Ja ga dobijam preko sindikata … Evo knjižice i u njoj popis ciljeva po vrstama njihovim … Sad ćemo da vidimo … A evo ga: “Životni cilj sluge je pomagati gospodarima u ispunjenju njihovih životnih ciljeva”… U praksi, ako je, recimo, vaš cilj da se obesite, moj bi bio – da vam nabavim konopac i izmaknem tronožac … a zatim da vas … da vas … Ma znao sam ja to naizust, ali sam poboravio … Gospodin me svojim izvoljevanjima prosto ubija u pojam!

OBEŠENJAK: To je treći put što vas noćas ubijam, Emanuilo!
SLUGA: Ništa ne mari, ako je to pomoglo gospodinu da nauči brojati do tri.
OBEŠENJAK: A zatim sledi četiri, pa pet … čini mi se?
SLUGA: Vi imate strelovit sistem asocijacija, kao telefonska centrala, gospodine.

OBEŠENJAK: Za dalje bi se, naravno, morali obratiti učenju. Učenje će nam sve objasniti. Emanuilo, pozovite mi Učitelja …

SLUGA: Ali, gospodine, taj izlapeli intelligent ništa ne zna o modernim bešenjima! Omču za čiji je izum dobio doktorat, ni deca za mačke ne koriste! Ali, ne želite vi da vam on nešto obajasni, nego da mu vi onako s’ visoka, odozgo s grede, objasnite kako je u proricanju vaše crne sudbine omanuo, želite da se na užetu pravite važni i da ga uspehom ponizite! … Zbogom gospodine!

OBEŠENJAK: Vi me napuštate, Emanuilo?
SLUGA: Pa, gospodin raspolaže Učiteljem! Neka ga on i obesi! … Ja sam izigran, odbačen, najuren! Nezahvalniče, ubili ste u meni čovekoljublje!
OBEŠENJAK: Nenamerno, uveravam vas sasvim nenamerno …

SLUGA: To i jeste ono najbestidnije. Ja nisam dostojan ni vaše zle namere. Sve zlo koje mi godinama nanosite je slučajno! Sve je bilo slučajno, provizorno, uzgred i usput … (Eho-raum.) Ali savladaj se slugo, doći će dan kada ćemo se i mi slobodno vešati, a gazde i gospoda moraće da nam pletu omče! (Normalno.) Neka vam bude … Pozvaću tu ništariju.

(Koraci se udaljuju, vrata se zatvaraju.) (III deo Ovde)

Obesenjak I deo

OBEŠENJAK, Ispovedna farsa, od Borislava Pekića, I deo.

“Dovidjenja, druže, dovidjenja!
Na ovom svetu ništa novo nije,
Ali ni živeti, bogami, nije najnovije!”
(S. Jesenjin)

KOMENTATOR

U XII tomu ovih odabranih dela, medju esejima, u I delu (“Umetnost i stvarnost”) , nalazi se i esej pod naslovom “Pozorište kao ispovedaonica”. Onaj kome je do toga može u njemu naći vrlo iscrpan komentar farse “Obešenjak”, a i štošta drugo.

Pre nego što sam komad počeo da pišem, morao sam, razume se, da zamislim karakter glasova, lica koja se u njemu pojavljuju. Evo te beleške:

OBEŠENJAK. Običan glas mladjeg čoveka, koji će, menjajući se prema raspoloženju, izražavati najpre nadu, rešenost i uzdanje, zatim sumnju, nesigurnost i strah, da kasnije dodje do otpora, rezignacije i, najzad – bespomoćnog vapaja obmanutog čoveka.

SLUGA. Bezličan glas lakeja, na mahove robotski, ravnodušan, hladan, funkcionalan, ali s povremenim napadima histerične razdražljivosti.

OTAC. Muževan, neprijatan glas, koji se u odnosima sa sinom odlikuje naivnom prisnošću i usiljenom strogošću, a u odnosima s drugim osobama prostačkom grubošću.

ŽENA. Ćudljiv, izveštačen glas mladje žene. Kao i njeno raspoloženje, stalno se menja, da prodje sve stadiume, od umerenog žargona do uličarske neposrednosti.

PRIJATELJ. Bučan, nametljiv, žovijalan, lažno prostosrdačan, uglavnom nesnosan glas.

UČITELJ. Starački glas senilnog gospodina, sklonog pridikama, deklamaciji i govorima, pa se čini da se izražava citatima, čak i kad izgovara vlastite reči.

ISPOVEDNIK. Glas rutiniranog profesionalnog činovnika, koji, kao i njegova raspoloženja, ne pripadaju njemu već poslu što ga obavlja.
*****


(Šumovi sugerišu da se ova istorija odvija u kući. S većom ili manjom žestinom spolja prodire monotona škripa Točka – dolapa.)

SLUGA: Ma, ne, ne i ne! Ne zanosite omču ulevo! Vratni hrbat joj treba slomiti, a ne čeljust … Tako, sad je već bolje. Daleko od dobrog, ali kao vežba može da prodje … Ovaj Točak napolju je važna sprava … Korisna sprava … Moćna sprava. Tolike su godine minule od sveopšteg klanja, u kome ste stekli nezasluženu čast da vas dvorim, i za sve to vreme nisam prestajao da se divim kopilanu koji ga je izumeo.

Sad! Brzo je za noge trgnite! Izvrsno! A u narednom pokušaju možete joj se, zarad sigurnosti, sa dva prsta obesiti o ramena … Gospodar će se, razume se, kao i obično, onako u sebi, zapitati čemu taj na slavni Točak služi, a ja ću mu, kao i obično, u pola glasa, odgovoriti da se okreće. U obrtanju i leži, moj dobri gospodine, najoriginalniji sastojak njegove kurvinski okretne prirode.

Dabome, još uvek ostaje pitanje čemu to obrtanje služi. E pa, sa poštovanjem vas mogu izvestiti da ne služi ničemu. Baš ničemu!... Ne deranžirajte se, kad već sve radim umesto vas, preuzeću na sebe i tu, ovog puta prijatnu dužnost, da umesto vas i opsujem:

“U božju mater, Emanuilo, znači li to da se taj naš slavni i usrani Točak obrće zabadava?” Ni govora, Poštovani, ni govora! Točak zapošljava ljude koji ga okreću. Kad bi se gospodar potrudio do prozora, video bi radnike koji se s revnošću mrava staraju o njegovom obrtanju. U stvari, Točak i točkari se okreću uzajamno!...

Gospodine, skrećem pažnju da s takvom devojačkom obzirnošću nećete u dželatskoj veštini daleko doterati. Ta vi nesrećnu lutku ne vešate, vi je tom svilenom pertlom jednostavno po šiji mazite! Molim, molim … ne mešam se, samo kažem. A i govoriti više neću. Čemu? Čitaću o doživljajima koji bi vam, da su vaši, obezbedili čar muževnosti i divljačnosti.

Pa da, onaj se bratac Hilari u pratnji šerpasa Tausenda uzverao na Mont-Everest … A tamo ste i vi mogli da se ispentrate, naravno, da se niste godinama izležavali u tom krevetu! Da ste bar eksere poboli, o vama bi se kao o fakiru pisalo, a ovako se govori kao o nesposobnom, lenjom, bezobraznom sebičnjaku koji ne leži čak ni iz protesta, već zato što je umoran. I to je, molim vas lepo, neki razlog za uvažavanje – danas!

Danas kada su svi u pokretu, u gužvi koje nije bilo od Velike seobe naroda, kada svi nekuda jure, za nešto se otimaju, nešto traže, ištu, premeštaju, razmeštaju, izmeštaju, za nešto se bore, za nečim žude! I dok se sve to zbiva tako čudestveno lepo i smušeno, gospodin čmava pod dunjama, na feder madracima, kao da ga sve to ni najmanje ne dira, kao da je, bože me prosti, neki novi Atlas koji je dobio previšnju zapovest da zemlju podupre odozgo …

Ali kome ja sve to pričam? Citiram: poručnik američkog ekspedicionog korpusa u Vijetnamu Vilijem Keli je samo 16. marta 1968. godine mitraljirao, ili kako se to u vojničkom žargonu kaže, “mecima zalio” oko stotinak seljaka u naselju Song-Mi. Sa vašim larviranim sposobnosima, vi ih ne biste “zalili” manje, a ja lično, paru bih na vas turio … Neki crnac je, pišu, sto metara pretrčao ispod deset sekundi, a vi biste, da ste ikad prohodali, išli i ispod devet, k’o Bog …

Pa vi biste, moj gospodine, s malo više biološkog ponosa, i društvene savesti, izumeli armirani beton i bez saksije sa cvećem, “Gerniku” namalali i bez španskog gradjanskog rata, bez španskog, bez gradjanskog, pa i bez rata uopšte, mislili dublje od najdubljeg arterskog bunara, vojevali spretnije od crvenih mrava, glumili uspešnije od britanskih parlamentaraca, goreli blistavije od budističkih kaludjera …

Dakle, ja jesam rekao da se neću uplitati u gospodinov kondicioni trening, ne poričem, ali nisam obećao da ću mirno koegzistirati sa situacijom u kojoj se bezuspešno davi jedna bespomoćna lutka! Bez obzira na viši cilj radi kojeg se to čini, bez obzira! (Koraci se udaljuju, tresak vrata, pauza, tresak vrata, koraci se primiču.)

Pokorno molim za oproštaj, ja samo želim sve najbolje poduhvatu za koji se milostivi gospodar priprema, i budući da neizmerno cenim sposobnosti koje je do sada tako vešto štedeo, nadam se da će odluka, noćas nadahnuta zvezdama, iz fundamentuma izmeniti gospodarev, priznajmo, malo ustajao način života. (Škripa kreveta.)

Gospodar se oglasio? Da li on, avaj, više nije zadovoljan mojim vodjenjem domaćinstva, korespondencije, konverzacije, društvenog i seksualnog života umesto njega?

Ako je posle toliko godina primernog ćutanja ova grupa intervencija u moju nadležnost, osveštanu još od vremena biblijskog Hama, kome je rečeno da će se u njegovom semenu, sluge radjati, znak nepoverenja, predznak insubordinacije, ili čak već možda i pobune protivu iskonskih prerogativa slugu, lakeja i robova, spreman sam da dignem ustanak!

Ja se gospodine ne dam ugnjetavati! … Sve, samo to ne! Da, hoće to da jake odluke izazovu jaka osećanja, a ova opet, sa svoje strane, jake reči … Pa u redu, govorite, neću zameriti … pričajte, meljite, blebećite … Ne marim, samo kad ste se jednom nakanili da ustanete iz kreveta.

Gospodar će mi jamačno dati za pravo ako kažem da majstori moje profesije duhovnu snagu moraju štedeti za prljave kućne poslove, ali ipak neka mi bude dopušteno da izjavim: biće mi neizmerno milo ako uspete!

OBEŠENJAK: Hvala Emanuilo!

SLUGA: Ali, ja sam rekao : neizmerno!

OBEŠENJAK: Neizmerno hvala.

SLUGA: Želite li da povodom toga budu izvršene neke pripreme? … Kako? Pa gospodin je odlučio da se obesi! Bez zameranja, ali on menja ćud olako kao političar! Ja sam već i anonsu na hartiju bacio … Čemu lutka koju sam mu nabavio da se priučava? Čemu moje oduševljenje, zanos, ovacije? … Hoćete li se vi vešati ili nećete?!

OBEŠENJAK: Hoću, Emanuilo, hoću …

(II deo Ovde)

Reverence & Loathing

In reading the book “Night Train to Lisbon” I found a passage that I presumed Pekić would like, and which would be approximately what his opinion was on the subject of God and religion. That is why I decided to print it on this blog.

REVERENCE AND LOATHING FOR THE WORD OF GOD
(Extract from the book “Night Train to Lisbon” by Pascal Mercier, translated from the German by Barbara Harshaw, @ Barbara Harshaw; originally published 2004 in Germany; pages 168-172)

I would not like to live in a world without cathedrals. I need their beauty and grandeur I need them against the vulgarity of the world. I want to look up at the illuminated church windows and let myself be blinded by the unearthly colors. I need their luster. I need it against the dirty color of the uniforms.

I want to let myself be wrapped in the austere coolness of the churches. I need their imperious silence. I need it against the witless bellowing of the barracks yard and the witty chatter of the yes-man. I want to hear the rustling of the organ, this deluge of ethereal tones.

I need it against the shrill farce of marches. I love praying people. I need the sight of them. I need it against the malicious poison of the superficial and the thoughtless.

I want to read the powerful words of the Bible. I need the unreal force of their poetry. I need it against the dilapidation of the language and the dictatorship of slogans. A word without these things would be a world I would not like to live in.

But there is also another world I don’t want to live in: the world where the body and independent thought are disparaged, and the best things we can experience are denounced as sins.



The world that demands love of tyrants, slave maters, and cutthroats, where their brutal boot steps reverberate through the streets with a deafening echo or they slink with feline silence like cowardly shadows through the streets and pierce their victims in the heart from behind with flashing steel.

What is most absurd is that people are exhorted from the pulpit to forgive such creatures and even to love them. Even if someone could really do it: it would mean an unparalleled dishonesty and merciless self-denial whose cost would be total deformity.

This commandment. This crazy, perverse commandment to love your enemy is apt to break people, to rob them of all courage and self-confidence and to make them supple in the hands of the tyrants so they won’t find the strength to stand up to them, with weapons, if necessary.

Izbor iz dnevnika XXIII deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XXIII DEO
(XXII deo Ovde)

U jednom takvom društvu, mlad čovek odlučuje da se obesi. Naravno da ni on nema jasnu predstavu o prirodi smeranog postupka, ali za razliku od sredine, poseduje on stvaralački elan, a iznad svega enormnu potencijalnu energiju oličenoj u strasnoj potrebi da nešto značajno preduzme i najzad stane na svoje noge.

Jer, na žalost, mladi čovek je gotovo čitav život u krevetu proveo. Ne, nije bio bolestan. Ni lenj. Tek malo umoran, ponešto indisponiran. Prilegao je da se odmori i ostao tako ležeći kao proštac dvadeset i sedam godina.

Odmoren, odlučuje da ustane i da se baci na izvršenje svog plana. Potrebno je nadoknaditi izgubljeno vreme i prečicom iživeti život. Za početak pada mu na pamet da se obesi. Najpre će se obesiti, a zatim će već videti šta mu je dalje činiti …
(DNEVNIK, april (?) 1957. godine)



Drama priča kako su njegovu odluku o samoubistvu primili reprezenti društva: njegov sluga, otac, ljubavnica, prijatelj, učitelj i ispovednik; kako su je shvatili u kontekstu svojih dispozicija i kako su se u njegovu akciju umešali; najzad, kako se pod tim okolnostima mladić obesio, da tek potom njegova okolina, sa zaprepašćenjem, nevericom, i bolom, konstatuje kako je on, eto, pri tom i umro …

Očigledno je, medjutim, da se ovo pojedinačno nesrećno iskustvo ne sme generalisati, glupom slučajnošću ovo se vešanje nepovoljno završilo, ali se za druga ništa sa sigurnošću ne može predvidjeti.

Naprotiv: O pravoj prirodi tog čina, a pogotovu o njegovom značaju za ljude, ne može se posle mladićevog samoubistva kazati ništa više nego što se moglo i pre. Može se samo pretpostaviti, nagadjati I kombinovati …
(DNEVNIK, april (?) 1957. godine)

A. J. misli da Emigranta treba davati kao grotesku, onako kako je u podnaslovu i naznačeno. Neka se značenja moraju kamuflirati, druga eliminisati. Dijalozi se moraju sažeti sa 80 na 40 strana. Ima ponavljanje, varijacija na temu, različitih izgleda istog paradoksa. I nešto deficita u čistoj akciji.

I po njemu je sluga Emanuilo modus vivendi drame gotovo koliko i “Emigrant”, mali metafizički motor koji ideje puni dramskom energijom. U celini komad je crn, ni najmanje ne podstiče optimizam, što njemu – A. J. – i odgovara.

No veliko je pitanje hoće li to odgovarati onima koji u rukama drže ključeve repertoara. Scena i režim Ateljea najbolje bi joj odgovarali. A od glumaca – mladi, naravno: Pleša, Simić, S. Laković, Slavenski. Dramu je pokazao profesoru S. B. kome se svidela, mada nalazi da je u priličnoj meri nehumana …
(DNEVNIK, 3. januar 1959. godine)

Šta učiniti? Izvršiti banalnu adaptaciju komada za radio i ostati pri ideji koja me možda više i ne izražava, (ako je to ikada činila), ili preispitati koliko se moje današnje stanovište sa njim poklapa, pa izvlačeći zaključke iz eventualnih razlika, primeniti ih u strukturi drame.

Ako bih se zadovoljio prostom radiotranskripcijom, posao bi nesumnjivo bio lak, ali, bojati se, i nedovoljan, jer nemam izgleda pukim tehničkim izmenama ni da načnem pozorišni duh u komeje kao u prethodnom uslovu drama pisana.

Ako bih se za drugi put odlučio, moglo bi me to, u slučaju inkompatibilnosti sa ondašnjim idejama, dovesti do potpunog odbacivanja rukopisa i pisanja nekog novog, za šta baš nemam ni vremena ni volje …
(DNEVNIK, 26. decembar 1969. godine)

Danas sam u pogledu drame za Keln doneo “solomonsko rešenje”. Ono baš i služi na čast mojoj književnoj i poslovnoj savesti, ali je kao svako pragmatično rešenje – efikasno u svom kompromisu izmedju bezobzirne savesti i obzirne nesavesnosti.

Proveriću najpre koliko je rukopis iz 1957. Godine aktuelan, pa ako ustanovim da sam sve njegove ideje već odavno odbacio: jednostavno ću im promeniti tehničke oznake i poslati ih kao svoje. Ukoliko, pak, ustanovim da moje tekuće ideje sa ovim starim još uvek korespondiraju, upustiću se u one korekture koje će ih dovesti na današnji nivo …
(DNEVNIK, 27. decembar 1969. godine)

Izbor iz dnevnika XXII deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XXII DEO
(XXI deo Ovde)

Definitivan oblik obrta (paradoksa). Onaj alogičan uslov koji gledalac mora “na veru” da prihvati. onaj neverovatni preobražaj Jozefa K. u bubu, od čijeg akceptiranja sve zavisi, biće kod mene raskidanja kauzalne veze izmedju samoubistva i smrti.



I “Emigrant” i njegova okolina, dakle, znaju šta je to smrt – jer ona je u oba ta zavadjena sveta zadržala značenje koje ima u našem – ali ne znaju šta je to samoubistvo.

Njegov smisao prognozira se na najneverovatnije načine, ono se dovodi u vezu sa svim i svačim, samo ne sa smrću kao jedinom i pravom posledicom.

Sredina može u samoubistvu videti onaj najviši i najsavršeniji skok (pokret) moguć u svetu kretanja, “Emigrant” u njemu gleda jedinu mogućnost za ekstremno mirovanje, najsavršeniji separatizam,

ali nijedna strana u ovoj parnici ne samo da u samoubistvu kao samouništenju ne vidi totalan raskid sa svim svetovima, već ga, obrnuto, shvata kao totalno integrisanje sa njima, kao maksimalno ispoljavanje i potvrdjivanje njihovih unutrašnjim primordijalnih principa …
(DNEVNIK, 4. april 1957. godine)

U jednom imaginarnom društvu, normalnom u granicama u kojima je i ovo realno normalno, zna se značenje svih reči u Rečniku, osim nedefinisanog pojma samoubistva, i nekih njemu podredjenih “instrumentalnih” pojmova kao što su: vešala, vešanje, obesiti se, biti obešen, visiti na vešalima, itd. …
(DNEVNIK, april (?) 1957. godine)

Tajanstveni pojmovi ne pokrivaju nikakvu stvarnost u svesti učesnika ove farse, a nije verovatno da su i njihovi preci pod tim terminima nešto podrazumevali.

Zapuštena predanja, medjutim, tvrde da su im značenja nekada postojala i bila poštovana, ali da su se naopakim korišćenjem (zloupotrebom) sasvim izlizala, sve dok najzad nisu potpuno iščezla iz upotrebe …
(DNEVNIK, april (?) 1957. godine)

Značenja su izbrisana, ali su se ljudi i dalje vešali, samo više niko, pa ni oni sami, nisu znali šta je to što čine, niti su, odlazeći na gubilište, znali šta ih tamo gore, u rakljama greda očekuje.

Znalo se, doduše, da je po sredi nešto krupno i značajno, pa prema nekim optimističkim interpretacijama, možda i presudno po sve ljude, a ne samo po obešene, ali se nije moglo dokučiti šta je to, i u čemu se ta presudnost sastoji.

Medju prostim svetom, medjutim, bilo je popularno mišljenje da pojava samoubistava u sve većem broju nema i veće važnosti od drugih pojava koje ispunjavaju svakidašnjicu. Ali svim tumačenjima bilo je zajedničko odsustvo bilo kakve kauzalne veze izmedju samoubistva vešanjem i smrti.

Smatralo se da je smrt prilikom vešanja samo sticaj nesrećnih okolnosti, omaška, akcident, nešto kao saobraćajna nezgoda ...

Ljude, razume se. kopka nepoznata realnost koja se iza tog tajanstvenog pojma krije, i ona joj pridaju disparatna tumačenja u skladu sa svojim idejama o sveti i životu, a najodvažniji i najpreduzimljiviji i vešaju se da bi otkrili istinu …
(DNEVNIK, april (?) 1957. godine) (XXIII deo Ovde)

Izbor iz dnevnika XXI deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XXI DEO
(XX deo Ovde)

Svestan da je svaka aktivnost integralni sastojak osnovne dimenzije starog sveta “Emigrant” kao izlaz bira onu akciju koja je svetotvorna, samo po imenu, akciju imanentnu sistemu mirovanja, akciju koja je sam taj sistem u svom konačnom i finalnom obliku – on, dakle, bira smrt …
(DNEVNIK, 25. mart 1957. godine)



Ovoj drami (misli se na “Emigranta”, prim. prir.) nedostaje revolucionisani pogon, nova i nepoznata energija, neka radikalna izmena u strukturi odnosa, pa možda i u samim pojmovima, neki fundamentalni preobrt …
(DNEVNIK, 28. mart 1957. godine)

Pretpostavimo da se drama zbiva u svetu u kome smrt nema ono značenje što ga ima u našem.

Da bi ovaj preobrt bio potpun, potrebno bi bilo smrti pridati dijametralno suprotan smisao (smisao najsavršenijeg pokreta, recimo, nekog enormnog “skoka” – što ona, uzgred, i jeste), ali u tom slučaju, premda doista radikalan, obrt bi bio nedelatan, jer bi nas, kao i svako obrtanje za 360 stepeni, vratio opet na početnu poziciju.

Odnosi bi ostali kvalitativno isti, iste proporcije, isti raspored u istim situacijama. Samo bi se tumačenja preinačila.

Sredina bi na samoubistvo “Emigranta” nagonila, jer bi smatrala da je to najsavršeniji način uklapanja u opšti sistem kretanja u kome je smrt kruna, “Emigrant” bi, opet, opet odbijao da umre, kao što odbija bilo koju drugu akciju osporenog sveta. Odnosi bi ostali realistički, samo bi argumentacija postala paradoksalna …

To izvesno predstavlja neki napredak. Ali nedovoljan, neodlučan napredak. Medjutim, ako smrt u tom svetu ne bi imala nikakvo značenje, nikakvo opšte iskustvom verifikovano značenje?

Ako bi smrt bila akcija kao i svaka druga, čin čiji se smisao, doduše, ne može spoznati ni prognozirati, ali može na bezbroj načina interpretirati i predpostavljati, pa onda ni samoubistvo ne bi bilo nešto protivu čega bi se svet a priori morao boriti.

Onda se protivu nje ni “Emigrant” ne bi a priori borio. U obrtu od 180 stepeni smrt je mogla da opstane u oba sveta, u sistemu kretanja kao god i u sistemu mirovanja. Šta više mogla bi da bude zaloga njihove privremene koegzistencije.

Na “Emigrantovoj” smrti moglo bi biti ostvareno, naravno prividno, a u tome prividu i jeste ironičnost paradoksa, najviše jedinstvo interesa oba sveta. “Emigrant” bi saradjivao na sopstvenom ubijanju, da bi njime dokazao premoć svog novog sistema, a osporio vrednost starome, a njegova bi ga okolina pomagala i podržavala u samoubistvu da bi stari sistem učvrstila, a novi onemogućila …
(DNEVNIK, 30. mart 1957. godine) (XXII deo Ovde)

Izbor iz dnevnika XX deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XX DEO
(XIX deo Ovde)

Slike Igora Vasiljeva. Modrozelene vizije koje rastu negde iza stvarnosti. Hoće li mi one pružiti objašnjenje za Igorovo samoubistvo? “Autiportret” neće, sporazum sa smrću ovde još nije utanačen.



“Treći stadijum”? U njemu kao da se pomalo i nazire onaj sjajni dan u kome je moj priatelj sišao s uma. “Hristos” sa izglavljenim zglobovima i devičanskom penom besnila oko zlatnih usana, s kojim Igor pita:

- Zašto sam ja i za koga ovde? – mračno posmatra mladence iz Marinkove Bare, te smrdljive gegule za koje se žrtvovao, (ili oni samo meni tako izgledaju) a pogled Bogočoveka, nesposoban da se pomiri sa izgledom stvari, prodire dublje, u nekoj dalekoj budućnosti tražeći odgovor na pitanje :

Šta će ljudi učiniti sa tom ponovo zadobijenom nevinošću, sa tom najvišom i najopasnijom slobodom koja im je dana na Golgoti? ...
***
Dj. M. koji je došao sa robije žali se da ga ne shvataju. Tešim ga priznanjem da sam i sam ovaj nesporazum iskusio. I ja sam se po izlasku trudio da me što bolje shvate. Kasnije sam ustanovio da je došao moj red, da sam ja na potezu: bilo je potrebno ja njih da shvatim.

Najzad mi je postalo savršeno svejedno i koliko sam shvaćen i koliko sam shvaćam. Počeo sam da polažem na to da budem ostavljen na miru. Ali tu prednost imaju samo mrtvaci. To je privilegija mrtvih. Pa ni njihova uvek …
***
Srećan sam ali ne i siguran. Kako mogu istinski biti srećan kada se menjam iz sata u sat, i kada me ono što me ushićuje danas, već sutra može baciti u najcrnje očajanje.

Da bih bio siguran potrebno je da se razlozi tome osećanju ne menjaju, potrebno je da se ne menjam, potrebno je da zaslužim svoju stalnost, potrebno je dakle da umrem … Ali iza ovog svemira možda je još jedan mir…
***
Apsurd ljudske egzistencije je Judin apsurd. Judino očajanje je praslika arhetipska svih naših očajanja. Judin sindrom karakteriše bolesno stanje istorije naših odnosa sa sopstvenim opstankom …

Juda Iskariotski zna za utvare proroka, zna da će Sin božji biti izdan, ali on isto tako zna da je to neizbežno, da je to otkupna cena za spasenje sveta i da će krv Agneca sprati grehove sa ljudskog roda. Ta sudbina se ne može izigrati, ne može mimoići.

Ali u magli koja je pokrivala Genzimaniju, proroci nisi mogli prepoznati nijedno lice do lice Bogočoveka. Juda nije bio izabran. Mogao je to biti bilo ko od Učenika, pošto se, on prema Pismu, odredjivao medju onima “koji su hleb njegov jeli i bili isto što i on sam” (medju onima koji su, deleći njegov nauk, delili i njegovu sudbinu).

Pa ipak izdao je Juda. Samo on je bio na visini sudbinskog zahteva vremena. Nije sudbina izabrala njega, već on sudbinu. I on je mogao da je odbaci i da se tako sačuva od najsurovijeg prokletstva koje je ikada bilo izrečeno nad jednim čovekom.

Ali on bira pakao da bi drugi u raj otišli, gubi besmrtnu dušu da bi je drugi stekli, smrtno greši, druge greha da bi lišio. Njegova je žrtva veća od Hristove. Jer Hrist igra samo spostvenu, njenu samo odredjenu ulogu, a Juda preuzima i onu koja mu nije dodeljena.

Hrista na krst prikuvaju, Juda se sam veša. Tako postaje sudbinom i sam … a ono što je sudbinsko izvan je ljudskih kriterijuma … Ali Pismo još nije zadovoljeno. Potrebno je da se izdajnik raskaje, o drvo obesi, po sredini pukne.

Slobodno izabravši sudbinu koja nije bila njegova, Juda je tim činom sam formirao smrt kao svoju sudbinu. Dok je prvu mogao da izbegne, druga je bila neizbeživa. Prvu je birao, druga je njega birala. Stekavši svoju sudbinu, izgubio je slobodu i tako se inkorporirao u sistem kojeg je do tada morao smatrati apsurdnim.

On je za Judu prestao da bude apsurdan onog časa kada je u njemu dobio svoje mesto, zadaću, opredeljenje, svrhu svoju u poretku stvari. Njegovo odredjenje je bilo drvo u dolini Hinom, njegova zadaća vešanje, njegova smrt je bila svrha, a mesto grob na njivi Hakeldami i u preziru čovečanstva koje je izbavio za sva vremena …

Sposobnost opredeljivanja data Judi u kontekstu neizbežnosti izdaje, nije mogla biti antisudbinska u izboru, ona je mogla samo da je mimoidje, nije joj bilo omogućeno da je osporava već samo da je izbegava. Sloboda koju je imao bila je abortirana, prepolućena u svom osnovnom značenju.

Nužnost koju je stekao, medjutim, bila je totalna. Zato je i mogao da bude tako saglasan sa smrću koja je tu nužnost samo za njega izražavala.
***
Nije problem kako trajati već kako nadživeti. Zamišljena predstava mog jedinstva je jedan nepromenljiv uslov samoidentifikacije. Zato trajati istovremeno znači i podrazumevati da se moje trajanje odvija uvek oko nekog nepromenljivog uslova, i da se moja menjanja bitno tog uslova ne tiču.

Ali, nadživeti znači napustiti jedan uslov da bi se kao uslov nastavili. Izaći iz uslova jednog “zvezdanog sistema” da bi uslovili drugi. Trajući, mi smo samo objekt nekog uslova, nadživljavajući mi smo subjekt, dakle samo uslov.

U sopstvenom životu mi trajemo. Uslov je van nas. U tudjem se nadživljavamo, jer mu postajemo uslovom …
(DNEVNICI, mart 1957. godine) (XXI deo Ovde)

Izbor iz dnevnika XIX deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XIX DEO
(XVIII deo Ovde)

Svet oko “Emigranta” je u stalniom pokretu. Pokretu bez predaha i sna. Ali to kretanje nema svrhe, niti je ko traži. Kao da je njegova kinetička energija davno izgubila sposobnost da proizvodi, ako je tu sposobnost ikada i imala.



Smatra se da je pokret konstituentan postojanju, i da sebe samog realizujući, realizuje i jedino moguće oblike i svrhe naših pojedinačnih života. A ljudi se kreću, ne da bi nešto pokrenuli, već da bi učestvovali u samorealizaciji sveopšteg kretanja.

“Emigrat” je jedan od retkih koji se zapitao čemu kretanje služi, kakvu svrhu izvan sebe ostvaruje. I kada je ustanovio da je ono bez smisla – da kretanje ne služi njemu da se realizuje, već on služi kretanju da se uzaludno obavlja – izabrao je mir, zaustavio se i legao.

I sada su instrumenti sveopšte pokretljivosti – ljudi – pregli iznova da ga pokrenu i uključe u svoj besmisleni karusel.
(DNEVNIK, 1. mart 1957. godine)

Takodje je moguć i obrnut postupak. Svet oko “Emigranta” je u apsolutnom mirovanju. Ali taj mir nema svrhe, niti ga ko traži. Nepokretnost se smatra konstituantom koja je iskustvom, tradicijom i dogmom toliko obezbedjena da niko čak i ne pokušava da je proveri – da se pokrene.

Ne videći svrhu tom opštem imobilitetu,”Emigrant” se odvažio na pokret, i tako izuzeo iz sveta mira. Naravno, svet će uznastojati da ga “medju sebe legne”, paralizuje …
(DNEVNIK, 2. mart 1957. godine)

I u slučaju usamljenog pokreta koji narušava opšti mir, i u slučaju usamljenog mira koji remeti opšti pokret, “Emigrant” bi mogao na mir i pokret da alarmira (kao subjekt radnje) ili da pravo na svoj mir i pokret brani (kao subjekt radnje).

A mogao bi, paralelno braneći svoj izbor, i da ga propagira. No obe varijante simplifikuju stvarnost, svodeći je jednu dominantu. Obe, takodje, provociraju proizvoljna tumačenja.

Agitacija za pokret u jednom nepokretnom svetu isuviše bi zvučala kao revolucionarna trublja, isuviše ličila na banalno definisanje stvarnosti kao omorine u kojoj je moćna jedinka razvigor.

Agitacija za mir u jednom pokretnom svetu, pak, ne bi se tumačila kao težnja ka promeni fundamentalnih principa, samo simbolizovanih pojmovima apsolutnog mirovanja ili kretanja, već kao propaganda filosofije nemešanja, neučestvovanja, pasivne rezistencije.

Na stranu to što bi ova bitka izmedju jedinke i društva, lišena opštih aspekata, bila u velikoj opasnosti da se pretvori u filosofski disput, argumentaciju i kontraargumentaciju, iz koje bi bio isključen svaki dramski dogadjaj …
(DNEVNIK, 3. mart 1957. godine) (XX deo Ovde)

Izbor iz dnevnika XVIII deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XVIII DEO
(XVII deo Ovde)

Autarkija nije i sloboda. Autarkija je samo prema svetu izgradjena, iz njega isečena nezavisnost. Kao kriška voća koja se, oteta, kusa za nekim drugim stolom. Ona ne zadovoljava nijedan nivo idealne slobode, čak i kada nevešto imitira njene izglede.



U svom kratkom i sočnom snu ona slobodu samo prividja …

Autarkija je nesavršena jer, pretpostavljajući nezavisnost od sveta, ne postiže nezavisnost sveta od sebe. Ne ustanovljava nezavisnost čak ni kao dnevnu, tekuću “laičku” slobodu, jer “sebe” oslobadjajući, ne oslobadja “od sebe”.

A navodnice ovde služe da je degradiraju na nivo jedne mehaničke nezavisnosti, i da od nje emancipuju stvarnu slobodu, ukoliko je ona moguća …

Idealna autarkija bi morala da bude dvostrana, recipročna, dvopolna, morala bi da daje slobodu koju za sebe izgradjuje, da predmet svoje aktivnosti (naše pojedinačno postojanje) bez ostatka iz sveta iščupa …

Contradictio in adjecto je sloboda koja deluje. Fiktivna je ako zaostaje iza obima svoje autogeneze. Delujuća sloboda, deluje protivu sebe; dezavuiše svoju prirodu, ukida se u onome bitnom, što je čini pojmom …
(DNEVNIK, 26. februar 1956. godine)

Model idealne slobode. Idealno slobodan mogao bi da bude jedinopostojeći opstanak (a da drugine samo da ne bi smeli da budu realizovni, nego za to ne bi smeli da imaju ni teoretsku mogućnost). Opstanak autogeničan, apsolutan, neograničen. Kao opstanak Boga.

I to samo dotle dok svoju slobodu ne upotrebi na stvaranje neke činjenice. Proizvodjenjem činjenice izgubiće takav opstanak svoju slobodu, pa ma ona bila i božanska, jer će se svaka novoizvedena činjenica spontano ponašati kao nov svet uslova, koji će se morati poštovati i prema kome će se sada već navodna sloboda morati odredjivati …
(DNEVNIK, 27. februar 1956. godine)

Godinama nepokretan, “Emigrant” predstavlja živ izazov svetu pokreta. On je jedina nepomična tačka u koordinatama permanentne i opšte pokretljivosti, prepreka koju svaki pokret mora osetiti na svom putu. Ona mora biti uklonjena da bi svi pravci opet bili slobodni.

“Emigrant” opet mora biti pokrenut, opet integrisan u sveopšte kretanje. (Kretanje je ovde shvaćeno kao skraćenica našeg antropomorfnog shvatanja istorijskog napretka. Umesto da se kretanjem zadovoljimo kao fatalnim procesom, mi hoćemo da je taj proces još i svrsihodan!)

Od “Emigranta” se zahteva akcija koja bitno protivureči principima totalnog mira pomoću kojih je on uredio svoj novi život, konstruisao svoje “jaje”. Razume se, on odbija da je preduzme, odbija da se ponovo uhvati u jedno besmisleno kolo, koje se od pamtiveka vrti samo u krug.

Ma i najbeznačajnija akcija, najsićušniji pokret, gest koji bi jedva simbolizovao “Emigrantov” povratak u “svet kao jaje”, kompromitovao bi mogućnost mirovanja kao savršenijeg životnog sistema …
(DNEVNIK, 29. februar 1956. godine) (XIX deo Ovde)

Izbor iz dnevnika XVII deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XVII DEO
(XVI deo Ovde)

“Emigrant” je čovek koji iz “jajeta” nije proteran. Već je, izvlačeći poslednje konsekvence iz svojih osećanja, dobrovoljno napustio sistem u kome je formiran, te se nastanio u nekom nedefinisanom prostoru,

u najmanju ruku prostoru koji se tek “Emigrantovom” izuzetošću postepeno definiše, i koji, odbijajući sve što iz “jajeta” proizilazi, istovremeno odbija i da mu se suprotstavi …



On smatra da bi suprotstavljanjem, jednako kao i pristajanjem, narušio svoju nezavisnost, jer bi samim otporom već priznao važnost uslova koji su mu bili nametnuti. Prihvatanjem izazova učinio bi prvi kompromis koji bi ga u svet ponovo uvukao …

On misli da samo jednim totalnim rešenjem može biti postignuta takozvana autarkična sloboda …
(DNEVNIK, 21. februar 1957. godine)

Sasvim je jasno da će se “svet-jaje” prema “Emigrantu” ponašati kao sredotečna sila koja će ga privlačiti samom centru napuštenog sistema. Kao ameba koja, pseudopodama usisavajući okolnu hranu, uzima sa njom i sopstvene izlučene otpatke.

A iz toga sledi da se “Emigrant” ne može sačuvati ukoliko ne postigne neki nivo organizacije svoje “autarkične slobode”. Bez odbranbenog sistema (opet, dakle, sistema), nema on nikakvih izgleda da opstane …

Svakako, on mora najpre da nadje neko uporište oko kojeg bi se taj budući zaštitni sistem organizovao, nešto kao fetus novog sveta. Takav fetus biće začetak novog “jajeta”, nove celine, celine za sebe …
(DNEVNIK, 22. februar 1957. godine)

Celina, to je ono što “Emigranta” (a i mene) uzbudjuje. Želi da pojmi celinu kojoj je njegov opstanak pridodat, i kojoj ga instinkt upućuje …

Da oblikuje želi svoju Celinu kao da je ona objekt njegove suverene volje i ilovače za njegove stvaralačke talente. Da je definiše ma i u onoj talasavoj nestalnosti, koja mu čak i tvrdi svet činjenica prikazuje kao nerazabirljivu emulziju senki, kao emisiju nekog stalno promenljivog svetlosnog izvora.

Da Celinu svoju ščepa da bi izbegao očajavajuću provizornost i ovekovečio nekom nužnošću bednu slučajnost svog života, nekim ciljem ponižavajući njegovu necelishodnost. Emigrant u području imaginacije, je i u području racionalnog …
(DNEVNIK, 25. februar 1957. godine) (XVIII deo Ovde)

Izbor iz dnevnika XVI deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XVI DEO
(XV deo Ovde)

Drama je stvarnost u svom imaginativnom korelatu. Ona je sama stvarnost u dejstvovanju, naravno – imitatorskom, naravno – fiktivnom, i naravno – simplifikovanom, ali ipak u dejstvu koje uzima u obzir sve bitne momente realnosti: prostor, vreme i ljude, i to u žižama njihovog medjusobnog ukrštanja (dogadjajima) …
(DNEVNIK, 13. januar 1957. godine)



Naši nas roditelji pitaju: “Šta nije u redu, sine, šta nije u redu?” I odgovaraju nam: “Šve je u redu, sine, sve je u redu!” Društvo nas pita: “Šta nije u redu, gradjanine, šta nije u redu?” pa nam i ono odgovara: “Sve je u redu, gradjanine!”

Naši nas učitelji uče da je “Sve u redu!” ; i za naše prijatelje “Sve je u redu!” – medjutim, ništa nije u redu. Apsolutno ništa!

A to da je sve u redu postalo je magičnom formulom, kojom se, kao znakom krsta ispred sotone, branimo od invazije osećanja da je celokupan sistem naših odnosa sa ovom kurvinskom stvarnošću bedno neefikasan, besmislen, apsurdan …
(DNEVNIK, 15. februar 1957. godine)

Dok se smatra da je sve u redu, moj će inokosni “Emigrant” biti ubedjen da ništa nije u redu. Kakav ishod je tu moguć?

On se može ubediti da je, ipak, sve u redu.

On može otkriti da izmedju pojava koje nisu u redu, ima i onih koje jesu.

On može ostati pri saznanju da ništa nije u redu, ali, od toga ne praveći pitanje, nastaviti da živi kao da je sve u redu.

On može preduzeti nešto protivu onoga što nije u redu.

On može odbiti da živi u svetu u kome ništa nije u redu.

Šta će, dakle, on uraditi? Kakav će biti njegov izbor?
(DNEVNIK, 16. februar 1957. godine)

“Emigrant” leže. Dobro. Očigledno umoran je od svega što nije u redu. Verovatno je jednom i on mislio da je sve u redu, pa je zapazivši i ono što nije, najzad došao do toga da u redu nije - ništa. Dobro. Možda je neko vreme i živeo kao da je sve u redu.

Možda je i on pokušavao da nešto od onoga što nije u redu – u red dovede. Jamačno nije uspeo. Dobro. I to je iscrplo rezervoar njegove preduzimljivosti (pokretljivosti), uništilo njegov revolucionarni ili reformatorski elan, dokrajčilo mu snage. Zamorio se. I legao. Dobro.

On će se zacelo i dalje pitati šta to nije u redu, i zašto? I odgovor po svoj prilici, više neće tražiti parcijalno, poražen ovim ili onim “neredom”. Zahtevaće opšti odgovor, odgovor koji bi mu sve “nerede” ujedno objasnio.

I što je najbitnije, neće više polagati na “uredjenje nereda”, neće više verovati da je ono izvodljivo. Pogotovu u njemu neće učestvovati. Shvatio je mehanizam. Na njega se više ne može računati. On ne želi više da bude uključen čak ni suprotstavljanjem.

Bez izuzetka se izuzeo, odbacio je podeljene mu karte, izvan igre je, izvan sveta-jajeta …
(DNEVNIK, 18. februar 1957. godine) (XVII deo Ovde)

Izbor iz dnevnika XV deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XV DEO
(XIV deo Ovde)

Godišnjica moje mehaničke slobode. Jubilej jedne neupotrebljive slobode. Oslobodjen kazne, još uvek nisam i slobodan. Ja sam jedino napolju. Mogu samo da kažem: Pušten sam napolje. Ali, s podjednakim pravom mogu reći i: Pušten sam unutra, opet sam unutra pušten.



Jer, izlučen iz sveta napolje, ja sam bio unutra u zatvoru. Unutar toga napolje. Iznova u svet primljen, uvučen sam tek sada stvarno unutra …

Prelistavajući Dnevnike iz Sr. Mitrovice, sa neobičnom nostalgijom ustanovljavam da sam najbliži slobodi bio onda kada su me od nje najdalje držali …

Vrata se bešumno otvaraju. Ne znam za čin koji bi više bio užasavajući. Na vratima se pojavljuje majka. Ali to ni najmanje ne menja užasavajuću prirodu samog čina. Ona ostaje simbolom agresije, instrumentom penetracije sveta u oblast čiju sam nezavisnost uzalud proglasio …
(DNEVNIK, 29. novembra 1956. godine)

Potrebno je osećanje apsurda izraziti, inače će postati nepodnodljivo. Ali ako ga budem ponašanjem izražavao, Postaću i sam nepodnošljiv. A to ne bi bilo pravo oslobodjenje, bilo bi to samo sigurnosno pražnjenje, neka vrsta povremene ventilacije …

Uostalom oslobodjenje i nije moguće. Moguće je samo uvidjanje kroz izražavanje. (Poput psihoanalitičke seanse.)

Uvidjanje još nije oslobodjenje. Uvidjanje je tek definisanje jednog statusa. (Za razliku od psihoanalitičke seanse, kada je ona uspela.) Ali ako je oslobodjenje ipak moguće, jasno je da ono mora početi uvidjanjem …
(DNEVNIK, 7. januar 1957. godine)

To, dakle, treba da bude književno delo, jer samo ono iskazuje i opštu stvarnost i moju protivstvarnost, jer samo ono – budući upravljano, komandovano, organizovano po istom načelu – pruža istodobno i čin i njegov kontekst, obe presudne realnosti u njihovoj sveprožimajućoj medjuzavisnosti.

A što se tiče prigovora da su rešenja koje nudi književno delo samo prestilizovane formule koje bi u čistim pojmovima znatno pregnantnije dale neke metafizičke, moralne i socijalne doktrine, priznajem da u tome ima istine,

ali istina je, takodje, da se sve doktrine kreću u jednoj fiktivnoj, apstraknoj stvarnosti od čistih, apstrahovanih pojmova, dok umetnost dotiče i onu praizvornu, živuću, presudnu stvarnost sa kojom se sukobljavamo i koja predstavlja naš sudbonosni sine qua non …
(DNEVNIK, 11. januar 1957. godine) (XVI deo Ovde)

izbor iz dnevnika XIV deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XIV DEO
(XIII deo Ovde)

Povodom Musset-a.

Nadali ste se, naivno i sebično, da će naše stoleće imati srca za očeve, a ono je jedva našlo vremena da ih u zajedničku jamu pokopa.

Nadali ste se da će ono vas priznati za svoje očeve, a došlo je stoleće bez očeva, bez porekla, stoleće stranaca, došljaka na zemlji, stoleće u kome su najmudriji spoznali da je vrsta kojoj su bez ponosa pripadali, a koju ste vi pokušali da ukrasite istorijom, slučajna, uzaludna, beskorisna, i da čovek ničemu ne služi …



Mi u vama ne prepoznajemo i ne priznajemo svoju prošlost. Sami smo sebi očevi i svoja sopstvena deca. U stostrukom smo incestu sa sobom.

Vama je bar uteha nedostajala. Nama ni ona ne treba. Šta bi sa njom? Da patimo zbog njene polovičnosti? Da preziremo njenu obmanjivost?

Da nas razočaraju nade koje ona u nama izaziva? Čemu uteha ako navodi na oduševljenje koje će biti iznevereno?

Kada smo govorili o slobodi, upućivali su nas na budućnost; kada smo govorili o borbi, vraćali bi nas u prošlost.

Kada smo pevali o ljubavi, traženo je da je mrzimo. Kada smo veličali mir, spremali su nas za rat.

Kada smo zahtevali da sudelujemo, slali su nas u komoru za poslugu. Kada smo hteli da mislimo, rečeno je da se to već bolje čini.

Kada smo sanjali o pustolovinama, upisivali bi nas u javne biblioteke. Na zahtev da budemo nezavisni, besedili bi nam o autoritetu.

Na spominjanje promene, rekoše: pa već se zbila! Na pomen nade – već je ostvarena!

Umesto života, oko nas su se zidali gvozdeni kolosi polumrtve civilizacije, a nas su terali da svet prestižemo u onome što je u njemu bilo najmrtvije i najbesmislenije.

Dizali su se mermerni spomenici onome što je u njemu bilo najprolaznije.

Bio je to život težak kao željezo, hladan kao mermer.

Izmedju neurotične razuzdanosti i konformističke letargije, tekla je silna reka mladosti, koja, medjutim, ništa nije pokretala, ništa nosila, ništa navodnjavala.

Duboko u srcu smo osećali da je jedino nezadovoljstvo naš program, i da drugi, bolji nemamo …
(DNEVNIK, 15. decembar 1956. godine) (XV deo Ovde)

Izbor iz dnevnika XIII deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XIII DEO
(XII deo Ovde)

Paralela zasnovana na Alfred de Musset-u (iz “La confession d’un enfant du siècle”, gl. II, 1882. god.).

“Za vreme ratova što ih je vodilo Carstvo, dok muževi i braća behu u Nemačkoj, zabrinute majke doneše na svet vatren, bled i nervozan naraštaj, začet izmedju dve bitke, odgojen uz tutanj doboša …



Jedan jedini čovek življaše tada u Evropi. Ostala živa bića trudila su se da napune pluća vazduhom što ga je on izdahnuo … Na ruševinama sveta sela je zabrinuta mladež. Kada bi progovorili o slavi, dobijala bi odgovor: postanite sveštenici! Kada bi govorila o ljubavi, nadi, snazi, životu – opet: postanite sveštenici!

Novi govornici pristigoše potom, govorili su toliko i tako dugo dok ne popadahu sve ljudske iluzije. Prošlost više nisu hteli, budućnost su voleli ali kao Pigmalion Galateju. Preostala im je sadašnjost, duh stoleća, andjeo sumraka koji nije ni noć ni dan.

Nadjoše ga kako sedi na vreći vapna, punoj mrtvačkih kostiju, i kako u ogrtaču sebičnjaka cvokoće od strašne studeni …

U svim mladalačkim srcima poče vreti osećanje neizrecive bede. Mladi ljudi osećahu da ih vlastodrsci ovog sveta osudili na mirovanje, da su ih predali pedantima svih vrsta …

Najbogatiji se odadoše razuzdanostima svih vrsta, srednje imućni smiriše u taloru ili oficirskoj uniformi, a najsiromašniji se baciše na oduševljenje bez oduševljenja, u krupne reči i more delatnosti bez cilja.

Ljudi su išli da se tuku sa telesnom gardom na stepenicama Zakonodavne skupštine, trčali na predstave u kojima je Talma sa vlasuljom ličio na Cezara, gurali se na sahranama liberalnih poslanika.

Ali nije bilo nijednog koji, vraćajući se, nije osetio gorko siromaštvo svojih ruku i ništavilo svog opstanka …

Bilo je to poricanje svega i svačega na nebu i na zemlji, poricanje koje bi se moglo nazvati razočarenjem kad u očajanju ne bi imalo bolje ime, kao da se čovečanstvo u obamrlosti damara učinilo mrtvim onima koji su ih opipavali ...

Tako se obrazovaše dva tabora: na jednoj strani behu zanesenjaci koji pate, sve osetljive duše što osećaju potrebu za beskrajnim, i oni sagoše glave i utonuše u bolesne snove; s druge strane stajali su ljudi od krvi I mesa, nepokolebivo predani nasladama života …

O vi narodi budućih stoleća, požalite nas više nego sve svoje očeve, jer smo podnosili mnoge od onih bolova s kojih su i oni dostojni sažaljenja, izgubili sve što je njih tešilo …”
(DNEVNIK, 8. decembar 1956. godine) (XIV deo Ovde)

Izbor iz dnevnika XII deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XII DEO
(XI deo Ovde)

Postojao.
(DNEVNIK, 21. oktobar 1956. godine)

Postojao, takodje, na drugi način. Uvidjem da ovakvom formulacijom nisam opisao ono što se dogodilo. A šta se uistini dogodilo? Ništa. Ništa se nije dogodilo. I to da se ništa nije dogodilo, a da sam ja ipak drukčiji (nego juče kada sam takodje postojao), eto, tu razliku valja nekako formulisati.



Poteškoća je u tome što jedan tako simplifikovan mojam kao što je “ja” pokriva toliko mojih “jasnosti”. Izgleda da ovaj Dnevnik vodi ista osoba, a ovamo on je antologija, svojim izborom sudeluje u njemu nebrojeno autora ...
(DNEVNIK, 25. oktobar 1956. godine)

Kakav je metabolizam moguć kada je duša u odnosu na svet prezasićen rastvor, u kome njegovi molekuli plivaju u potpunoj nemogućnosti da se rastvore i sa dušom sjedine?
(DNEVNIK, 1. novembar 1956. godine)

Apsurdno nije ono što je po sebi apsurdno već što se kao apsurdno uvidja. U tom uvidjanju kraj je filosofije i početak umetnosti …
(DNEVNIK, 2. novembar 1956. godine)

Ja mogu da biram, to je istina, ali moj izbor je uzaludan.
(DNEVNIK, 15. novembar 1956. godine)

Moj izbor nije delatan. On je samo pojam o jednom izboru koji bi pod drugim uslovima bio moguć …
(DNEVNIK, 21. novembar 1956. godine)

Ništa nas ne može spasiti od rodjenja, a rodjenjem se za uvek opredeljujemo protivu slobode …
(DNEVNIK, 1. decembar 1956. godine) (XIII deo Ovde)

Izbor iz dnevnika XI deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XI DEO
(X deo Ovde)

“Kozekutivno ja”, eto sa čime se treba saživeti. “Kontinualno ja”, eto čega se treba odreći.
(DNEVNIK, 6. oktobar 1956. godine)



Pamtimo li mi svoju ljudsku prošlost. Imamo li i mi na zidu svog opstanka “damu s krznom”? Umiremo li, stideći se? Zvone li zvona i za nas? U stvari, mi smo inferiorni spram svojih očeva koji su živeli i zato ih nazivamo idiotima,

spram svoje dece koja će živeti i zato ih smatramo nepodnošljivim, inferiorni smo spram životinja koje se bore i zato ih proglašavamo divljim, prema nebu koje seva i drveću koje raste i zato ih zovemo prirodnim, inferiorni smo čak i prema predmetima koji su neranjivi i zato ih obeležavamo mrtvim …
(DNEVNIK, 11. oktobar 1956. godine)

Dekirija čijeg ja sam slepi miš,
Čijeg orgazma ja sluzava kap,
Kakvog li insekta ja duboki mrak?
I čijeg usta dah.
Što smradom svojim aveti stvara
Na nebu čistom kao koban znak?
I mora koji pobesneli val?
U čijem lešu dubim kao crv
I čijih vena ja sam kužna krv?
(DNEVNIK, 12. oktobar 1956. godine)

Opkoljavaju me stvari koje ne razumem. I u sopstvenom azilu stranac sam, došljak, uljez. Predmeti me zaverenički opsedaju. Nameštaj nadgleda. Tkanine uhode. Slike špijuniraju. Bakrorez “Alpa” smera da mi razbije glavu, tepih mi se podlo baca u noge, okovana brava komode zlobno zariva u butinu.

Knjige mi zabranjuju pristup. Sto mi odbija potporu. Lampe odriču svetlost. Sve je ovde protivu mene … Čovek jednostavno biva unet u sobu u kojoj su stvari već uzele vlast i zavele nepojaman režim materije. Tiraniju oblika. Sporazum izmedju nas je nemoguć.

Smešten, prognat u ovu bednu nerastegljivu provinciju, a nadahnut elanom koji nije ništa drugo do nagon za ekspanzijom, umesto da materiji nametnem svoj program pokretljivosti i promenljivosti, ona umrtvljuje mene, sve dok me ne zaustavi u nekom efikasnom obliku koji će imitirati prelazni stupanj izmedju stola i ormana …

Šta da se preduzme protivu stvari? Da ih uništim? Da im se pokorim ili da se odvažim na bekstvo? A kuda pobeći? Medju nove stvari, možda? Ali takvih koje bi uistini bile nove i nema, pa i da ih ima, one bi još uvek pripadale svetu materije iz koje želim da se izbavim.

Svuda je sto i stolica, orman i postelja. Četiri praelementa civilizacije koje se rugaju vatri, vodi, zemlji i vazduhu. A zatim, svuda strelice koje odredjuju smer, svuda direkcije, upozorenja, obaveštenja, uputstva, zabrane, pretnje, nalozi, propisi, Bože, i ti limuni isečeni u klozetskoj šolji, kao glave neke minijaturne žute rase …

A na zidovima – praoci: crnogorski se glavari sa usukanim brkovima i zlatom optočenim prslucima mrko mere sa ulanerskim kavaljerskim časnicima čije su kragne ulašćene a brkovi ondulirani a la Franc Jozef. Njihov se rat još uvek u mojoj krvi nastavlja. Rat za mene, rat za moju dušu.

Ova soba pripada K. U. K. gospodi na levoj strani zida. Gorštački Drobnjaci, na desnoj, ovde su uskoci. Pa ipak i u tom ratu ostvaruju oni neko jedinstvo, mistični savez prošlosti u kojoj meni nije dopušten pristup. Ja sam i tu izuzet.

Izuzet iz materije, izuzet iz istorije. Niti meni da nešto pripada, niti da ja pripadam nečemu.
(DNEVNIK, 15. oktobar 1956. godine) (XII deo Ovde)

Izbor iz dnevnika X deo

IZBOR IZ DNEVNIKA X DEO
(IX deo Ovde)

Iznaći svoje odstranjenosti znači samo utvrditi šavove koji su pukli izmedju tebe i sveta. To još ne definiše tvoje stanje kao stanje otudjenosti. To tek odmerava oblast, obeležava lokacije u kojima se ono može razviti.



Tek kada se ono na svim medjašima, duž čitave linije šava kojim se sa stvarnošću razgraničavaš, razvije do samosaznanja, tvoja će pojedinačna apsurdna pozicija naći propisano ležište u režimu opšteg apsurda. I tek potom će na dnevni red biti stavljena egzistencijalna pitanja: pobune ili kolaboracije, života i smrti.
(DNEVNIK, 26 septembar 1956. godine)

“Odrekao sam se branilaca i odbrane jer sam navikao da se branim i napadam dobrim orudjem.” (Nikolaj Muralov, komandant Moskovskog vojnog okruga, na procesu protivu Trockista i Zinovjevaca, 1936. godine) …
U tihom, podzemnom procesu što se vodi izmedju mene i stvarnosti, ja nisam razoružan ja sam se razoružao. Ima li neke prednosti, neke nade u tom činu? …
(DNEVNIK, 1. oktobar 1956. godine)

Svaki momenat razvija u sebi i sve vreme. Ali svi momenti zajedno ne sadrže neko obimnije vreme. Tako paradoksalno, tako apsurdno, ponašaju se i dogadjaji kojima je dužnost da sabrani tvore neku fazu u mom životu.

Umesto da se sublimiraju u osećanje trajanja, u kome bi svaki dogadjaj imao svoj udeo, odsek, kod, naše osećanje trajanja vezuje se samo za jedan od njih – memoriran po principima koji su nam još uvek nepristupačni –

dešava se potom da on, postavši autokratski reprezent čitavog razdoblja, potre sve ostale dogadjaje, pogotovu one koje kao nesaglasne nije kadar da prisajedini, a bilo po čemu srodne anektira, učinivši ih delom sopstvenog dešavanja, sve dok, sred tako opustošenog vremena, ne ostane suverenim samodršcem proteklog života,

pa nam se ponekad čini da godinama nismo ništa drugo radili nego se voleli s jednom ženom, a u narednom nizu godina sa njom se mrzeli.

Prošlost iščezava svedena na nekoliko uprošćenih šifara, primitivnih jednačina bez ijedne nepoznate, i umesto realnog osećanja da smo trajali, suočavamo se sa bolnim osećanjem nestvarnosti naše istorije …

Možda bi valjalo ovako razmišljati: nije suština mog trajanja u onome što se meni dogodilo, nego u mome dogadjanju. Ako njega nema, nema ni trajanja …
(DNEVNIK, 5. oktobar 1956. godine.) (XI deo Ovde)

Izbor iz dnevnika IX deo

IZBOR IZ DNEVNIKA IX DEO
(VIII deo Ovde)

Koji su i kakvi kriterijumi mog vremena, dakle, i moje slobode? Pristao sam, bez ogorčenja i žaljenja, da prostor merim metrom, tom slikom i prilikom sopstvene ograničenosti, pristao sam bez nezadovoljstva da ljudska stopa, u njenom realnom kaogod i u njenom figurativnom značenju, odredjuje razmake, čak i onda kada ih u svemirskim razmerama izražavaju neke druge, neljudske mere.



Ali to sam mogao samo stoga što se prostor bitno ne tiče mene. On dodiruje samo moju inteligenciju, prateći silu mog postojanja. On nije integralni elemenat čovekove apsurdne pozicije, on tu poziciju samo pomoću svojih inkompatibilnih dimenzija ilustruje.

On ne definiše naše suštinske nemoći. Pa nema izgleda da osetim jad, poniženja ili gnjev pred evidentnom činjenicom da nikad neću dopreti do Aldebarana. Neće me uzbuditi čak ni verovatnoća da se nikada neću iskrcati na Guam.

U svakom slučaju nijedno me od ovih ograničenja neće nadahnuti revoltom. I neću se zbog njih osećati zatvorenim, iako bih to po prirodi dejstva svake zabrane morao …

Vrste i nivoi naših nemogućnosti čine one višestruke, do raznih obima rastegnute i od raznorodne gradje načinjene obruče u kojima se odvija naš život i koji ga definišu kao beznadežno zatvorenički, ali osećanje bespomoćnosti koje iz ovakve situacije proizilazi, ne zavisi podjednako od obima obruča (nivoa osujećenosti) i njegove gradje (vrste osujećenosti).

Pošto je obim kao premostiv ravnodušan, gradja obruča ostaje da nas drži u večnom zatvoru. A vreme je koheziona sila te gradje, njen lepak. Zato sve što se tiče vremena, tiče se bitno i mene. Vreme je ono što moj opstanak u prvoj instanci čini besmislenim …
Ja mogu da prevalim i najduži i najteži put, ali pobedjeni je prostor ravnodušan po mene, jer mogu još jednom dag a predjem, i da ga prelazim onoliko puta koliko mi se prohte. Sa mnom živim on ne korespondira. Vreme je, medjutim utrošeno.

Ono je živo, pa me kao takvog i troši. Mi se trošimo – uzajamno. Povrh toga, prostor je sav van smrti, sav izvan radijusa koju je smrt obeležila kao zonu ljudskosti. Mrtvi prostor nema dodira sa smrću. Živo vreme, naprotiv, sve je u njoj, vreme je smrt u svom funkcionisanju …
(DNEVNIK, 25. septembar 1956. godine) (X deo Ovde)

Izbor iz dnevnika VIII deo

IZBOR IZ DNEVNIKA VIII DEO
(VII deo Ovde)
Kakvi su izgledi apendyxa? Kakva mu je prognoza? Može li on da se rehabilituje i povrati biološku finkciju? Očigledno – ne. Ne odvija se više nijedan proces kome bi on bio neophodan, nema mehanizama kojima bi on bio neizostavan uslov. Može li da preuzme neku drugu ulogu u organizmu?



Takodje – ne. Za tako nešto on nije ustrojen. Mora li, dakle, da iščezne? Možda i ne! Možda bi mogao neku novu, svoju funkciju da uspostavi?

Jedan mobilan, “samosvestan” crevuljak mogao bi – pod pretpostavkom da ga ne ekstipiraju čim se aktivira, čim, dakle, zapaljenjem započne svoj novi život koga mi uzimamo kao bolest – da ceo, legalnim funkcijama podredjen, organizam prinudi na dejstva koja su ovom neprirodjena.

Mogao bi da ga podjarmi, prema sebi preudesi, sopstvenoj svrsi podredi. Crevuljak bi, jamačno, mogao da se evolucijom, u kojoj bi obrazovao sopstvene organe, pokrenuo sopstvene, od celine nezavisne, funkcije, uspostavio neposredne komunikacije sa svetom,

toliko samodogradi da mu saradnja preostalog dela organizma više ne bude potreban, te da ga postepenim izolovanjem i degradiranjem uloge u opštem dejstvu celine dovede do stanja u kome je i on sam – crevuljak – nekada bio.

Tako bi organizam postao apendyx onome što je sam kao apendyx nekada – izuzeo. A možda bi taj otudjeni organ već to i učinio da svako njegovo budjenje, svaku njegovu pobunu, ne gušimo nožem …
(DNEVNIK, 15. septembar 1965. godine)

Opšta se sloboda sastoji od momenata ukrštanja beskonačnog niza medjusobnih zavisnosti. Kako je onaj minimum moje slobode, koje se u korist naše odričem, samo jdan od brojnih momenata moje zavisnosti, mali ali indikativan model mog ropstva, opšta sloboda nije ništa drugo do zajedničko ropstvo, onaj univerzalni momenat u kome se sustiču naše pojedinačno otudjene slobode.
(DNEVNIK, 19. septembar 1956. godine) (IX deo Ovde)

Izbor iz dnevnika VII deo

IZBOR IZ DNEVNIKA VII DEO
(VI deo Ovde)

Danas mi je saopšteno da sam nemoguć. Tako sam, najzad, definisan. Definisano je i za večnost obelodanjeno moje dešavanje. Nemoguće je ono što činim; nemoguće je ono što mislim; nemoguće je i ono što sanjam. Bila je to prva sigurnost koja mi je nametnuta: bio sam imenovan …

I sve sam to spoznao u jednom jedinom trenutku lišenom istorije, posredstvom jednog jedinog koridora “Koloseuma”, i jednog jedinog čoveka koji me je, prošavši, zalepio za zid kao gnjidu. Sve to nije imalo važnosti čak ni kao incident.



Pa ipak, ja sam se skamenio: porazilo me je saznanje da je on uslov za sve moje mogućnosti, da sam bez njega i ja nemoguć. Mimo njega mi je zabranjeno išta da činim, on je sadržaj mojih misli, svrha mojih osećanja, siže mojih snova. On je uslov, sine qua non ...
(DNEVNIK, 7. septembar 1956. godine)

Ne koristiti se kožom kao oklopom. Nemati poverenja u sopstvenu kožu. Ono što nam je potrebno je neka vrsta protivkože, nešto izmedju nas i nje: izolacioni sloj sopstvenog epiderma. Jer ono što se zove mojom kožom ne pripada meni nego svetu. To je koža sveta u čiju sam šupljinu uvučen …
(DNEVNIK, 9. septembar1956. godine)

Sašivena mi je budućnost, prišivena prošlost, u sadašnjost sam ušiven. Šta se zbilo sa mojom slobodom?
(DNEVNK, 12. septembar 1956. godine)

Prekidam se i uspostavljam kao žižak u nekoj dubokoj, ispolinskoj noći. Ne uspevam, na žalost, da iscrpim nijednu od tih munjevitih promena. Naprotiv, one iscrpljuju mene. Moje je svakodnevno dešavanje rastakanje jednog unapred izdvojenog, ekstirpiranog, izlučenog, odbačenog atoma sveta.

Samorazaranje nekorisnog apendyxa koji sledi svoju ugradjenu prirodu, programiranu sudbinu. Osećam da sam bio gotov pre nego što sam se stvarno dogodio, i da moje dogadjanje preostalim svetovima nije ništa drugo do destruktivno izvršavanje sopstvenog …
(DNEVNIK, 13. septembar 1956. godine) (VIII deo Ovde)

Izbor iz dnevnika VI deo

IZBOR IZ DNEVNIKA VI DEO
(V deo Ovde)

Dramu “Obešenjak” sam pisao s proleća 1957. godine, kao pozorišni komad, pod alternativnim naslovom “EMIGRANT” (u smislu otudjenog čoveka) i “OBEŠENJAK” (u značenju čoveka koji se veša i čoveka sklonog šali).



Na nekim korekturama stoji i naslov “BUJI, PAJI” preuzet iz istoimene priče Arnolda, čija je tema bila od značajnog uticaja na oblikovanje dramske fabule. Imao sam u vidu i naslov “ŠTA NIJE U REDU, SINE, ŠTA NIJE U REDU”, ali mi se on, mada je više od drugih odgovarao izvesnom moralističkom duhu priče, u ono vreme činio isuviše dugačkim.

Iz razloga koji će biti navdeni kasnije, drama nije igrana. Godine 1969. bilo mi je ponudjeno da za Westdeutsche Rundfunk iz Koelna napišem nekoliko radio igara. Medju predvidjenim našla se i ova. U nešto preradjenoj i aktueliziranoj formi, radiofonska je verzija nosila naslov “DO VIDJENJA, DRUŽE, DO VIDJENJA” ili “KONOPAC I TRONOŽAC”.

Dramska redakcija Koelna izabrala je prvi, pod kojim je drama emitovana na I programu Westdeutsche Rundfunk – 7. septembra 1970. godine. Dramu je preuzeo Sueddeutsche Rundfunk iz Štutgarta i predvideo za emitovanje u drugoj polovini 1971. godine.

(Primdba B. P. od 1982.: U toku ove i iduće godine ona je stavljena na program i nekih drugih inostranih radio stanica. U zemlji je bila predmet jedne diskusije posle čitanja na Akademiji za pozorište, film i televiziju. Komad je davan i u skopljanskom Narodnom teatru, Srpskom narodnom pozorištu Novi Sad i Kragujevačkom teatru.)

Značenje drame, onako kako ga ja vidim, ne bi moglo biti uvaženo bez utvrdjivanja njenog porekla, bez restauracije onog misaonog stanja iz kojeg se kao njegov odlivak razvila, a ovo stanje, ova situacija, ne bi mogla da se razume bez pozivanja na realan život, na svet ondašnjih činjenica, uz koje se ili protivu kojih formirala.

Značenje za mene, prirodno, ne mora da se poklapa sa značenjem što bi ga ona, možda, mogla da ima za druge (sa drugom biografijom i interesima), medjutim, kako sam se obavezao da odgovorim na pitanje ŠTA SAM NJOME ŽELEO DA IZRAZIM, dužan sam da tu nameru predstavim u njenom izvornom obliku.

Bez neke dokumentarne podloge ovakve su rekonstrukcije prilično sumnjive i nepouzdane, pogotovu kada izmedju rukopisa i prvog izvodjenja ima blizu petnaest godina. Budući, medjutim, da sam vodio Dnevnik (iz kojeg ću ovde koristiti isključivo odlomke iz 1956/57, 1959, i 1969. godine), mogao sam da se oslonim bar na kakvu takvu autentičnost.

Te beleške, od kojih mi poneke danas izgledaju i neumesne i netačne, kakve da su, s prilično verodostojnosti odražavaju moje ciljeve. Ako se one ne budu podudarale sa mojim današnjim idejama, moći ću smatrati da ovu dramu nisam ni napisao;

ako se, medjutim, pokaže da drama makar i delimično korespondira sa mojim tekućim shvatanjima, obavila je ona i više od onoga što se od jedne efemerne i provizorne intelektualne konstrukcije smelo očekivati: NADŽIVELA JE MOJU PROŠLOST, JOŠ UVEK ME IZRAŽAVA.
(DNEVNIK, 1971) (VII deo Ovde)

IZBOR IZ DNEVNIKA V DEO

IZBOR IZ DNEVNIKA V DEO
(IV deo Ovde)

Izložba crteža Henry Moor-a, Tate Gallery. Leto 1978. Ratni crteži 1940-1942. Skloništa – stanice podzemne železnice u vreme vazdušne bitke za Britaniju. Perspektiva podzemne Liverpool Street Extension. Olovka, kreda, voštani krrejon, vodena boja.



(Kao i većina iz tog perioda, i u toj tehnici.) Anticipacija smrti. To nisu živi ljudi koji očekuju prestanak stanja uzbune da bi ponovo izašli na površtinu, to su MRTVACI zauvek u zemlju ukopani. Bele linije krede, umesto da dočaravaju pokrivače na ležećim beguncima, obeležavaju gracilne siluete njihovih skeletona.

Izvesni crteži podsećaju na fotografije iskopavanja masovne grobnice u Katini ...

SLEDEĆA FIGURA IZ 1948. KREDA, PERO, VODENA BOJA. Figura je do zaprepašćujuće mere srasla sa stolicom. Gradivo čoveka i stolice se stopilo. Oblici se izmešali. Ručni naslon stolice usisali su ruke, a sedište upilo telo. Meso i drvo dobilo je istu sablasnu boju nekog prastanja, u kome živo i mrtvo još nije razlučeno u definitivne oblike. Nemoguće je odrediti gde prestaje čovek a počinje materija ...
(DNEVNIK, 1978)

U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom života ili kao dokumentom, došao sam do ubedjenja da iluzija koju ova drama emituje najbolje odgovara podnaslov ISPOVEDAONICA.

Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam kroz ovu dramu ispružen kao preko nekog ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati obaveštenja potrebna za utvrdjivanje dijagnoze i propisivanja terapije.

Ali, kao i svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema izlečenju, koje svesno, medjutim, želim. Premda mi se čini da pošteno kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi nametnuti, i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne moguće istine.

Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja, kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru preživljene životne situacije, i da se tako dešifruje kriptogram u kome je realnost svedena na uprošćene simbole.

No ovakav zadatak ne samo da premaša moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.
(DNEVNIK, 1971.) (VI deo Ovde)

IZBOR IZ DNEVNIKA IV DEO

IZBOR IZ DNEVNIKA IV DEO
(III deo Ovde)

Hipokrizija onih koji već decenijama histerično zahtevaju takozvani savremeni roman, liči na lament usedelice koja žudi za muškarcem u paničnom strahu da će ga jednom ipak sresti ... A kad ga sretne, onda ga prijavi policiji! ...
(DNEVNIK, 1978)



Posle 1933. i Hitlerovog preuzimanja kancelarstva Reicha, započelo je s procesom “Gleichschaltunga”, metodičnog, rigoroznog saobražavanja i prilagodjavanja nemačkog života nacionalsocijalističkom modelu.

(Izraz “Gleichschaltung” znači, zapravo, “izravnavanje, ujednačavanje, jednoobrazovanje”. Cilj je bio, na industrijskoj traci ideološke i propagandne mašinerije Stranke, čije je gorivo bila skladna mešavina fanatizacije i policijskog terora, vere i straha, a po logičkoj šemi, po kojoj su A i B jednaki i medjusobom, ako su oba jednaka sa D,

proizvesti novu felu gradjana, nepoznatu haotičnom i nestabilnom iskustvu demokratije, fele, čija bi krunska vrsnost – ono što je u klasičnih Grka slavna ARETE – bila dobromisleća jednoobraznost ili jednoobrazna dobromislenost, kako u pogledima na svet, tako i u ponašanju u tom svetu.)

Na svim područjima javnog delovanja zavedena je stroga cenzura i ustanovljen razgranat aparat državne i partijske kontrole, koji se starao da se ovaj proces formiranja “idealnog gradjanina”, kome su još od biblijskih proroka i Platona mislitelji posvećivali pretežan deo svog vremena, u nastojanju da logičkim idejama na temu bar malo uravnoteže uticaj života, što je od nas, s prilično razloga, činio rdjave gradjane;

koji se, dakle, brinuo da se “Gleichschaltung” što manje remeti i opstruira neprijateljskim, rdjavomislećim, razornim idejama preživelog gradjanskog društva.

Budući NADCOVEK, zaštićen od opterećenja slobodne volje i zbunjujuće, ponižavajuće uloge Buridanovog magarca pred izborom, imao je najpre da ojača u hranljivom hilusu ideološke čistote i isključivosti, kao u placenti potpuno da se formira, pa tek onda izloži iskušenjima kritike.

(U medjuvremenu će ga vojna industrija snabdeti izvesnom količinom teškog naoružanja, u svakom slučaju dovoljnom da se suprotstavi i onoj najtežoj.) ...

Imajući u vidu da tekući, svakodnevni, mirnodopski gradjanski život, celom kožom izložen i vidljivom i ultravioletnom zračenju nacionalsocijalističke ideologije i praksisa pruža, ako ne dublje, svakako šire, raznovrsnije, komotnije polje za literarnu nameru –

ISPITIVANJE RADJANJA I RAZVOJA TOTALITARNE SVESTI KROZ INTELEKTUALNI OTPOR NJENIM ISPOLJAVANJIMA – nego što ga daje jedno izvanredno, kulminativno, u uslovima takozvane gradjanske civilizacije, ipak neprirodno stanje kao što je rat, pa sad u njemu još i tako specijalizovana struka kao što je policija,

možda bi umesnije bilo da profesor Konrad Rutkowski bude istoričar, bude intelektualac, vaspitan na najboljim tradicijama evropske filosofije, bude sve što mislim da jeste, ali ne i policajac u nemačkom ratu, nego cenzor u nemačkom miru.
(DNEVNIK, 1971) (V deo Ovde)

Izbor iz dnevnika III deo

IZBOR IZ DNEVNIKA III deo
(II deo Ovde)
Realizmu u književnosti je odzvonilo. Umenost više ne može da se zadovolji takozvanom realnošću ako se ona priznaje jedino kao niz kontinuiranih, kauzalno povezanih, pa već samim tim objašnjenih činjenica, niti može proizvoditi dela čija će isključiva svrha biti da te činjenice dramatizuju.

Čak i savremeni književni realizam ne odoleva potrebi za izvesnom rudimentarnom paraboličnošću. Bastion sačinjen od samih činjenica ne izgleda nam više tako čvrst kao nekada kada je SVEREŠAVAJUĆI I SVEOBUHVATAJUĆI SPASONOSNI FAKAT pronadjen da nas sačuva od histerije proizvoljnosti.



Danas nam se on prikazuje kao istrošeni skelet kroz čije šupljine ponovo fijuče vetar neizvesnosti i sumnje. Osećamo da činjenice nisu dovoljne i da čak i ako ih sve navedemo, povežemo i objasnimo, nemamo olakšavajući utisak da smo njima sve i rekli. Neprestano nas progoni utvara nečeg – drugog. Nečeg ne uočenog, ne shvaćenog, neizrečenog ...

Prisustvo i dejstvo SIMBOLIČNE REALNOSTI sve više se, opaža, pa u neku ruku i zahteva od fizičkog sveta, koji nam je, ograničen racionalizmom i razmažen oportunističkom nespremnošću da posumnjamo u njegove navodno TEMELJNE ISTINE, nudio uvek samo – privid.

Ako se umetnost njemu posveti i njime zadovolji, neće o svetu ništa više reći od onoga što nam njegove činjenice već nisu ubedljivije saopštile ...
(DNEVNIK, 1956)

Savremena književnost, htela ne htela, mora biti “socijalna”, ali ona to u punom značenju može biti jedino ako se ta plemenita reč očisti od rdje koja se po njoj nahvatala zloupotrebom i jednostranim preteranostima osrednjih socijalnih literata.

Ona, zatim, mora biti kritička, ne samo stoga što jet a kritičnost u prirodi književnosti, već što je u prirodi uma koji živi u jednom u svakom pogledu nesavršenom svetu ...
(DNEVNIK, 1957)

Jonesko je rekao da književnost ne može odgovoriti na suštinska pitanja savremenog čoveka. Ja, medjutim mislim da može ...
(DNEVNIK, 1959) (IV deo Ovde)

Izbor iz dnevnika II deo

IZBOR IZ DNEVNIKA II deo
(I deo Ovde)

Nekoliko naših najboljih i najuglednijih trećerazrednih pisaca su odlučili da, u ime najboljih i najviših ciljeva, skinu s tankog vrata ove književnosti jednog pisca, koji nije imao tu sreću ni pamet da se uklopi u njihovu sliku sveta u kome bi bilo prijatno živeti ...
(DNEVNIK, 1973)



Kritika je prevashodno intelektualan i moralni čin. Delo to i ne mora uvek biti. Ili nije u neposrednom značenju te reči, i u svim svojim vidovima. Formira ga mnoštvo oprečnih faktora, nesaglasnih uticaja, medjusobno neprijateljskih namera.

Njegovim stvaranjem vladaju zakoni, koji su isto tako malo poznati kao i opšti zakoni Geneze. Čak i najracionalnijom književnom tvorevinom hara SLUČAJ. Satana, gde je PLAN – Bog ...

Dobru kritiku formira isključivo odnos prema delu. Dobra kritika je, na taj način, neka vrsta suda što ga delo donosi o samom sebi.

Svako mešanje bilo kakvih stranih elemenata izmedju dela i njegovog kritičara, bez obzira ide li u prilog ili na štetu piscu – poput rdje korozivno deluje na osetljiv mehanizam slobodnog odnosa koji mora da vlada izmedju onoga ko sudi i onoga čemu se sudi ...
(DNEVNIK, 1965) (III deo Ovde)

Izbor iz dnevnika I deo

IZBOR IZ DNEVNIKA I deo

Težnja za odgovornošću je težnja za svrhom.
(ing arh Isidor Njegovan)

Zapanjujuća je naša sposobnost da i najjasnijim postupcima pripisujemo mutne povode, da jednostavnim činovima pronalazimo i najsloženije i najneverovatnije motive.


Slušao sam preko Radio Londona mladog istoričara , koji je, kao radnu hipotezu, doduše,izmedju drugih “dosadnih i banalnih”, izneo mogućnost da je Adolf Hitler preduzeo istrebljenje Jevreja “za njihovo sopstveno dobro”.

Dobro, u biblijskom smislu potopa koji otrežnjuje. Hitler naime, potajni obožavatelj Jevreja, možda i procentualni Semit, shvatio da taj učmali narod, na poslednjem stepeniku utapanja u druge etnike, pred konačnim gubitkom identiteta, samo uistini velika i opšta, takorekuć kosmička nevolja, može sačuvati, regenerisati, pa možda i ponovo u Obećanu zemlju vratiti.

Lek je, priznao je mladi istoričar, svakako bio nešto prejak, ali to nije krivica pronalazača, odnosno Hitlera, nego onih koji su ga neumešno administrirali.

Govornik se nije upuštao u mogućnost da neko daleko pokoljenje učmalih Jevreja, lečenih u Aušvicu i Buhenvaldu, lišeno naše uskogrudosti, stavi Hitlera u isti red s Mojsijem i proglasi inspiratorom i vodjom DRUGOG IZLASKA, ali je ta mogućnost sablasno lebdela eterom, pre nego što sam odustao da radio izgazim, nego sam ga samo isključio ...
(DNEVNIK, 1976)(II deo Ovde)