(II deo Ovde)
Realizmu u književnosti je odzvonilo. Umenost više ne može da se zadovolji takozvanom realnošću ako se ona priznaje jedino kao niz kontinuiranih, kauzalno povezanih, pa već samim tim objašnjenih činjenica, niti može proizvoditi dela čija će isključiva svrha biti da te činjenice dramatizuju.
Čak i savremeni književni realizam ne odoleva potrebi za izvesnom rudimentarnom paraboličnošću. Bastion sačinjen od samih činjenica ne izgleda nam više tako čvrst kao nekada kada je SVEREŠAVAJUĆI I SVEOBUHVATAJUĆI SPASONOSNI FAKAT pronadjen da nas sačuva od histerije proizvoljnosti.
Danas nam se on prikazuje kao istrošeni skelet kroz čije šupljine ponovo fijuče vetar neizvesnosti i sumnje. Osećamo da činjenice nisu dovoljne i da čak i ako ih sve navedemo, povežemo i objasnimo, nemamo olakšavajući utisak da smo njima sve i rekli. Neprestano nas progoni utvara nečeg – drugog. Nečeg ne uočenog, ne shvaćenog, neizrečenog ...
Prisustvo i dejstvo SIMBOLIČNE REALNOSTI sve više se, opaža, pa u neku ruku i zahteva od fizičkog sveta, koji nam je, ograničen racionalizmom i razmažen oportunističkom nespremnošću da posumnjamo u njegove navodno TEMELJNE ISTINE, nudio uvek samo – privid.
Ako se umetnost njemu posveti i njime zadovolji, neće o svetu ništa više reći od onoga što nam njegove činjenice već nisu ubedljivije saopštile ...
(DNEVNIK, 1956)
Savremena književnost, htela ne htela, mora biti “socijalna”, ali ona to u punom značenju može biti jedino ako se ta plemenita reč očisti od rdje koja se po njoj nahvatala zloupotrebom i jednostranim preteranostima osrednjih socijalnih literata.
Ona, zatim, mora biti kritička, ne samo stoga što jet a kritičnost u prirodi književnosti, već što je u prirodi uma koji živi u jednom u svakom pogledu nesavršenom svetu ...
(DNEVNIK, 1957)
Jonesko je rekao da književnost ne može odgovoriti na suštinska pitanja savremenog čoveka. Ja, medjutim mislim da može ...
(DNEVNIK, 1959) (IV deo Ovde)
No comments:
Post a Comment