IZBOR IZ DNEVNIKA IV DEO

IZBOR IZ DNEVNIKA IV DEO
(III deo Ovde)

Hipokrizija onih koji već decenijama histerično zahtevaju takozvani savremeni roman, liči na lament usedelice koja žudi za muškarcem u paničnom strahu da će ga jednom ipak sresti ... A kad ga sretne, onda ga prijavi policiji! ...
(DNEVNIK, 1978)



Posle 1933. i Hitlerovog preuzimanja kancelarstva Reicha, započelo je s procesom “Gleichschaltunga”, metodičnog, rigoroznog saobražavanja i prilagodjavanja nemačkog života nacionalsocijalističkom modelu.

(Izraz “Gleichschaltung” znači, zapravo, “izravnavanje, ujednačavanje, jednoobrazovanje”. Cilj je bio, na industrijskoj traci ideološke i propagandne mašinerije Stranke, čije je gorivo bila skladna mešavina fanatizacije i policijskog terora, vere i straha, a po logičkoj šemi, po kojoj su A i B jednaki i medjusobom, ako su oba jednaka sa D,

proizvesti novu felu gradjana, nepoznatu haotičnom i nestabilnom iskustvu demokratije, fele, čija bi krunska vrsnost – ono što je u klasičnih Grka slavna ARETE – bila dobromisleća jednoobraznost ili jednoobrazna dobromislenost, kako u pogledima na svet, tako i u ponašanju u tom svetu.)

Na svim područjima javnog delovanja zavedena je stroga cenzura i ustanovljen razgranat aparat državne i partijske kontrole, koji se starao da se ovaj proces formiranja “idealnog gradjanina”, kome su još od biblijskih proroka i Platona mislitelji posvećivali pretežan deo svog vremena, u nastojanju da logičkim idejama na temu bar malo uravnoteže uticaj života, što je od nas, s prilično razloga, činio rdjave gradjane;

koji se, dakle, brinuo da se “Gleichschaltung” što manje remeti i opstruira neprijateljskim, rdjavomislećim, razornim idejama preživelog gradjanskog društva.

Budući NADCOVEK, zaštićen od opterećenja slobodne volje i zbunjujuće, ponižavajuće uloge Buridanovog magarca pred izborom, imao je najpre da ojača u hranljivom hilusu ideološke čistote i isključivosti, kao u placenti potpuno da se formira, pa tek onda izloži iskušenjima kritike.

(U medjuvremenu će ga vojna industrija snabdeti izvesnom količinom teškog naoružanja, u svakom slučaju dovoljnom da se suprotstavi i onoj najtežoj.) ...

Imajući u vidu da tekući, svakodnevni, mirnodopski gradjanski život, celom kožom izložen i vidljivom i ultravioletnom zračenju nacionalsocijalističke ideologije i praksisa pruža, ako ne dublje, svakako šire, raznovrsnije, komotnije polje za literarnu nameru –

ISPITIVANJE RADJANJA I RAZVOJA TOTALITARNE SVESTI KROZ INTELEKTUALNI OTPOR NJENIM ISPOLJAVANJIMA – nego što ga daje jedno izvanredno, kulminativno, u uslovima takozvane gradjanske civilizacije, ipak neprirodno stanje kao što je rat, pa sad u njemu još i tako specijalizovana struka kao što je policija,

možda bi umesnije bilo da profesor Konrad Rutkowski bude istoričar, bude intelektualac, vaspitan na najboljim tradicijama evropske filosofije, bude sve što mislim da jeste, ali ne i policajac u nemačkom ratu, nego cenzor u nemačkom miru.
(DNEVNIK, 1971) (V deo Ovde)