(VIII deo Ovde)
Koji su i kakvi kriterijumi mog vremena, dakle, i moje slobode? Pristao sam, bez ogorčenja i žaljenja, da prostor merim metrom, tom slikom i prilikom sopstvene ograničenosti, pristao sam bez nezadovoljstva da ljudska stopa, u njenom realnom kaogod i u njenom figurativnom značenju, odredjuje razmake, čak i onda kada ih u svemirskim razmerama izražavaju neke druge, neljudske mere.
Ali to sam mogao samo stoga što se prostor bitno ne tiče mene. On dodiruje samo moju inteligenciju, prateći silu mog postojanja. On nije integralni elemenat čovekove apsurdne pozicije, on tu poziciju samo pomoću svojih inkompatibilnih dimenzija ilustruje.
On ne definiše naše suštinske nemoći. Pa nema izgleda da osetim jad, poniženja ili gnjev pred evidentnom činjenicom da nikad neću dopreti do Aldebarana. Neće me uzbuditi čak ni verovatnoća da se nikada neću iskrcati na Guam.
U svakom slučaju nijedno me od ovih ograničenja neće nadahnuti revoltom. I neću se zbog njih osećati zatvorenim, iako bih to po prirodi dejstva svake zabrane morao …
Vrste i nivoi naših nemogućnosti čine one višestruke, do raznih obima rastegnute i od raznorodne gradje načinjene obruče u kojima se odvija naš život i koji ga definišu kao beznadežno zatvorenički, ali osećanje bespomoćnosti koje iz ovakve situacije proizilazi, ne zavisi podjednako od obima obruča (nivoa osujećenosti) i njegove gradje (vrste osujećenosti).
Pošto je obim kao premostiv ravnodušan, gradja obruča ostaje da nas drži u večnom zatvoru. A vreme je koheziona sila te gradje, njen lepak. Zato sve što se tiče vremena, tiče se bitno i mene. Vreme je ono što moj opstanak u prvoj instanci čini besmislenim …
Ja mogu da prevalim i najduži i najteži put, ali pobedjeni je prostor ravnodušan po mene, jer mogu još jednom dag a predjem, i da ga prelazim onoliko puta koliko mi se prohte. Sa mnom živim on ne korespondira. Vreme je, medjutim utrošeno.
Ono je živo, pa me kao takvog i troši. Mi se trošimo – uzajamno. Povrh toga, prostor je sav van smrti, sav izvan radijusa koju je smrt obeležila kao zonu ljudskosti. Mrtvi prostor nema dodira sa smrću. Živo vreme, naprotiv, sve je u njoj, vreme je smrt u svom funkcionisanju …
(DNEVNIK, 25. septembar 1956. godine) (X deo Ovde)
No comments:
Post a Comment