Izbor iz dnevnika VI deo

IZBOR IZ DNEVNIKA VI DEO
(V deo Ovde)

Dramu “Obešenjak” sam pisao s proleća 1957. godine, kao pozorišni komad, pod alternativnim naslovom “EMIGRANT” (u smislu otudjenog čoveka) i “OBEŠENJAK” (u značenju čoveka koji se veša i čoveka sklonog šali).



Na nekim korekturama stoji i naslov “BUJI, PAJI” preuzet iz istoimene priče Arnolda, čija je tema bila od značajnog uticaja na oblikovanje dramske fabule. Imao sam u vidu i naslov “ŠTA NIJE U REDU, SINE, ŠTA NIJE U REDU”, ali mi se on, mada je više od drugih odgovarao izvesnom moralističkom duhu priče, u ono vreme činio isuviše dugačkim.

Iz razloga koji će biti navdeni kasnije, drama nije igrana. Godine 1969. bilo mi je ponudjeno da za Westdeutsche Rundfunk iz Koelna napišem nekoliko radio igara. Medju predvidjenim našla se i ova. U nešto preradjenoj i aktueliziranoj formi, radiofonska je verzija nosila naslov “DO VIDJENJA, DRUŽE, DO VIDJENJA” ili “KONOPAC I TRONOŽAC”.

Dramska redakcija Koelna izabrala je prvi, pod kojim je drama emitovana na I programu Westdeutsche Rundfunk – 7. septembra 1970. godine. Dramu je preuzeo Sueddeutsche Rundfunk iz Štutgarta i predvideo za emitovanje u drugoj polovini 1971. godine.

(Primdba B. P. od 1982.: U toku ove i iduće godine ona je stavljena na program i nekih drugih inostranih radio stanica. U zemlji je bila predmet jedne diskusije posle čitanja na Akademiji za pozorište, film i televiziju. Komad je davan i u skopljanskom Narodnom teatru, Srpskom narodnom pozorištu Novi Sad i Kragujevačkom teatru.)

Značenje drame, onako kako ga ja vidim, ne bi moglo biti uvaženo bez utvrdjivanja njenog porekla, bez restauracije onog misaonog stanja iz kojeg se kao njegov odlivak razvila, a ovo stanje, ova situacija, ne bi mogla da se razume bez pozivanja na realan život, na svet ondašnjih činjenica, uz koje se ili protivu kojih formirala.

Značenje za mene, prirodno, ne mora da se poklapa sa značenjem što bi ga ona, možda, mogla da ima za druge (sa drugom biografijom i interesima), medjutim, kako sam se obavezao da odgovorim na pitanje ŠTA SAM NJOME ŽELEO DA IZRAZIM, dužan sam da tu nameru predstavim u njenom izvornom obliku.

Bez neke dokumentarne podloge ovakve su rekonstrukcije prilično sumnjive i nepouzdane, pogotovu kada izmedju rukopisa i prvog izvodjenja ima blizu petnaest godina. Budući, medjutim, da sam vodio Dnevnik (iz kojeg ću ovde koristiti isključivo odlomke iz 1956/57, 1959, i 1969. godine), mogao sam da se oslonim bar na kakvu takvu autentičnost.

Te beleške, od kojih mi poneke danas izgledaju i neumesne i netačne, kakve da su, s prilično verodostojnosti odražavaju moje ciljeve. Ako se one ne budu podudarale sa mojim današnjim idejama, moći ću smatrati da ovu dramu nisam ni napisao;

ako se, medjutim, pokaže da drama makar i delimično korespondira sa mojim tekućim shvatanjima, obavila je ona i više od onoga što se od jedne efemerne i provizorne intelektualne konstrukcije smelo očekivati: NADŽIVELA JE MOJU PROŠLOST, JOŠ UVEK ME IZRAŽAVA.
(DNEVNIK, 1971) (VII deo Ovde)