(VI deo Ovde)
Danas mi je saopšteno da sam nemoguć. Tako sam, najzad, definisan. Definisano je i za večnost obelodanjeno moje dešavanje. Nemoguće je ono što činim; nemoguće je ono što mislim; nemoguće je i ono što sanjam. Bila je to prva sigurnost koja mi je nametnuta: bio sam imenovan …
I sve sam to spoznao u jednom jedinom trenutku lišenom istorije, posredstvom jednog jedinog koridora “Koloseuma”, i jednog jedinog čoveka koji me je, prošavši, zalepio za zid kao gnjidu. Sve to nije imalo važnosti čak ni kao incident.
Pa ipak, ja sam se skamenio: porazilo me je saznanje da je on uslov za sve moje mogućnosti, da sam bez njega i ja nemoguć. Mimo njega mi je zabranjeno išta da činim, on je sadržaj mojih misli, svrha mojih osećanja, siže mojih snova. On je uslov, sine qua non ...
(DNEVNIK, 7. septembar 1956. godine)
Ne koristiti se kožom kao oklopom. Nemati poverenja u sopstvenu kožu. Ono što nam je potrebno je neka vrsta protivkože, nešto izmedju nas i nje: izolacioni sloj sopstvenog epiderma. Jer ono što se zove mojom kožom ne pripada meni nego svetu. To je koža sveta u čiju sam šupljinu uvučen …
(DNEVNIK, 9. septembar1956. godine)
Sašivena mi je budućnost, prišivena prošlost, u sadašnjost sam ušiven. Šta se zbilo sa mojom slobodom?
(DNEVNK, 12. septembar 1956. godine)
Prekidam se i uspostavljam kao žižak u nekoj dubokoj, ispolinskoj noći. Ne uspevam, na žalost, da iscrpim nijednu od tih munjevitih promena. Naprotiv, one iscrpljuju mene. Moje je svakodnevno dešavanje rastakanje jednog unapred izdvojenog, ekstirpiranog, izlučenog, odbačenog atoma sveta.
Samorazaranje nekorisnog apendyxa koji sledi svoju ugradjenu prirodu, programiranu sudbinu. Osećam da sam bio gotov pre nego što sam se stvarno dogodio, i da moje dogadjanje preostalim svetovima nije ništa drugo do destruktivno izvršavanje sopstvenog …
(DNEVNIK, 13. septembar 1956. godine) (VIII deo Ovde)
No comments:
Post a Comment