(VII deo Ovde)
Kakvi su izgledi apendyxa? Kakva mu je prognoza? Može li on da se rehabilituje i povrati biološku finkciju? Očigledno – ne. Ne odvija se više nijedan proces kome bi on bio neophodan, nema mehanizama kojima bi on bio neizostavan uslov. Može li da preuzme neku drugu ulogu u organizmu?
Takodje – ne. Za tako nešto on nije ustrojen. Mora li, dakle, da iščezne? Možda i ne! Možda bi mogao neku novu, svoju funkciju da uspostavi?
Jedan mobilan, “samosvestan” crevuljak mogao bi – pod pretpostavkom da ga ne ekstipiraju čim se aktivira, čim, dakle, zapaljenjem započne svoj novi život koga mi uzimamo kao bolest – da ceo, legalnim funkcijama podredjen, organizam prinudi na dejstva koja su ovom neprirodjena.
Mogao bi da ga podjarmi, prema sebi preudesi, sopstvenoj svrsi podredi. Crevuljak bi, jamačno, mogao da se evolucijom, u kojoj bi obrazovao sopstvene organe, pokrenuo sopstvene, od celine nezavisne, funkcije, uspostavio neposredne komunikacije sa svetom,
toliko samodogradi da mu saradnja preostalog dela organizma više ne bude potreban, te da ga postepenim izolovanjem i degradiranjem uloge u opštem dejstvu celine dovede do stanja u kome je i on sam – crevuljak – nekada bio.
Tako bi organizam postao apendyx onome što je sam kao apendyx nekada – izuzeo. A možda bi taj otudjeni organ već to i učinio da svako njegovo budjenje, svaku njegovu pobunu, ne gušimo nožem …
(DNEVNIK, 15. septembar 1965. godine)
Opšta se sloboda sastoji od momenata ukrštanja beskonačnog niza medjusobnih zavisnosti. Kako je onaj minimum moje slobode, koje se u korist naše odričem, samo jdan od brojnih momenata moje zavisnosti, mali ali indikativan model mog ropstva, opšta sloboda nije ništa drugo do zajedničko ropstvo, onaj univerzalni momenat u kome se sustiču naše pojedinačno otudjene slobode.
(DNEVNIK, 19. septembar 1956. godine) (IX deo Ovde)
No comments:
Post a Comment