Wednesday, January 14, 2009

Izbor iz dnevnika XI deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XI DEO
(X deo Ovde)

“Kozekutivno ja”, eto sa čime se treba saživeti. “Kontinualno ja”, eto čega se treba odreći.
(DNEVNIK, 6. oktobar 1956. godine)

212290fKmj-Light

Pamtimo li mi svoju ljudsku prošlost. Imamo li i mi na zidu svog opstanka “damu s krznom”? Umiremo li, stideći se? Zvone li zvona i za nas? U stvari, mi smo inferiorni spram svojih očeva koji su živeli i zato ih nazivamo idiotima,

spram svoje dece koja će živeti i zato ih smatramo nepodnošljivim, inferiorni smo spram životinja koje se bore i zato ih proglašavamo divljim, prema nebu koje seva i drveću koje raste i zato ih zovemo prirodnim, inferiorni smo čak i prema predmetima koji su neranjivi i zato ih obeležavamo mrtvim …
(DNEVNIK, 11. oktobar 1956. godine)

Dekirija čijeg ja sam slepi miš,
Čijeg orgazma ja sluzava kap,
Kakvog li insekta ja duboki mrak?
I čijeg usta dah.
Što smradom svojim aveti stvara
Na nebu čistom kao koban znak?
I mora koji pobesneli val?
U čijem lešu dubim kao crv
I čijih vena ja sam kužna krv?
(DNEVNIK, 12. oktobar 1956. godine)

Opkoljavaju me stvari koje ne razumem. I u sopstvenom azilu stranac sam, došljak, uljez. Predmeti me zaverenički opsedaju. Nameštaj nadgleda. Tkanine uhode. Slike špijuniraju. Bakrorez “Alpa” smera da mi razbije glavu, tepih mi se podlo baca u noge, okovana brava komode zlobno zariva u butinu.

Knjige mi zabranjuju pristup. Sto mi odbija potporu. Lampe odriču svetlost. Sve je ovde protivu mene … Čovek jednostavno biva unet u sobu u kojoj su stvari već uzele vlast i zavele nepojaman režim materije. Tiraniju oblika. Sporazum izmedju nas je nemoguć.

Smešten, prognat u ovu bednu nerastegljivu provinciju, a nadahnut elanom koji nije ništa drugo do nagon za ekspanzijom, umesto da materiji nametnem svoj program pokretljivosti i promenljivosti, ona umrtvljuje mene, sve dok me ne zaustavi u nekom efikasnom obliku koji će imitirati prelazni stupanj izmedju stola i ormana …

Šta da se preduzme protivu stvari? Da ih uništim? Da im se pokorim ili da se odvažim na bekstvo? A kuda pobeći? Medju nove stvari, možda? Ali takvih koje bi uistini bile nove i nema, pa i da ih ima, one bi još uvek pripadale svetu materije iz koje želim da se izbavim.

Svuda je sto i stolica, orman i postelja. Četiri praelementa civilizacije koje se rugaju vatri, vodi, zemlji i vazduhu. A zatim, svuda strelice koje odredjuju smer, svuda direkcije, upozorenja, obaveštenja, uputstva, zabrane, pretnje, nalozi, propisi, Bože, i ti limuni isečeni u klozetskoj šolji, kao glave neke minijaturne žute rase …

A na zidovima – praoci: crnogorski se glavari sa usukanim brkovima i zlatom optočenim prslucima mrko mere sa ulanerskim kavaljerskim časnicima čije su kragne ulašćene a brkovi ondulirani a la Franc Jozef. Njihov se rat još uvek u mojoj krvi nastavlja. Rat za mene, rat za moju dušu.

Ova soba pripada K. U. K. gospodi na levoj strani zida. Gorštački Drobnjaci, na desnoj, ovde su uskoci. Pa ipak i u tom ratu ostvaruju oni neko jedinstvo, mistični savez prošlosti u kojoj meni nije dopušten pristup. Ja sam i tu izuzet.

Izuzet iz materije, izuzet iz istorije. Niti meni da nešto pripada, niti da ja pripadam nečemu.
(DNEVNIK, 15. oktobar 1956. godine) (XII deo Ovde)

No comments: