(X deo Ovde)
“Kozekutivno ja”, eto sa čime se treba saživeti. “Kontinualno ja”, eto čega se treba odreći.
(DNEVNIK, 6. oktobar 1956. godine)
Pamtimo li mi svoju ljudsku prošlost. Imamo li i mi na zidu svog opstanka “damu s krznom”? Umiremo li, stideći se? Zvone li zvona i za nas? U stvari, mi smo inferiorni spram svojih očeva koji su živeli i zato ih nazivamo idiotima,
spram svoje dece koja će živeti i zato ih smatramo nepodnošljivim, inferiorni smo spram životinja koje se bore i zato ih proglašavamo divljim, prema nebu koje seva i drveću koje raste i zato ih zovemo prirodnim, inferiorni smo čak i prema predmetima koji su neranjivi i zato ih obeležavamo mrtvim …
(DNEVNIK, 11. oktobar 1956. godine)
Dekirija čijeg ja sam slepi miš,
Čijeg orgazma ja sluzava kap,
Kakvog li insekta ja duboki mrak?
I čijeg usta dah.
Što smradom svojim aveti stvara
Na nebu čistom kao koban znak?
I mora koji pobesneli val?
U čijem lešu dubim kao crv
I čijih vena ja sam kužna krv?
(DNEVNIK, 12. oktobar 1956. godine)
Opkoljavaju me stvari koje ne razumem. I u sopstvenom azilu stranac sam, došljak, uljez. Predmeti me zaverenički opsedaju. Nameštaj nadgleda. Tkanine uhode. Slike špijuniraju. Bakrorez “Alpa” smera da mi razbije glavu, tepih mi se podlo baca u noge, okovana brava komode zlobno zariva u butinu.
Knjige mi zabranjuju pristup. Sto mi odbija potporu. Lampe odriču svetlost. Sve je ovde protivu mene … Čovek jednostavno biva unet u sobu u kojoj su stvari već uzele vlast i zavele nepojaman režim materije. Tiraniju oblika. Sporazum izmedju nas je nemoguć.
Smešten, prognat u ovu bednu nerastegljivu provinciju, a nadahnut elanom koji nije ništa drugo do nagon za ekspanzijom, umesto da materiji nametnem svoj program pokretljivosti i promenljivosti, ona umrtvljuje mene, sve dok me ne zaustavi u nekom efikasnom obliku koji će imitirati prelazni stupanj izmedju stola i ormana …
Šta da se preduzme protivu stvari? Da ih uništim? Da im se pokorim ili da se odvažim na bekstvo? A kuda pobeći? Medju nove stvari, možda? Ali takvih koje bi uistini bile nove i nema, pa i da ih ima, one bi još uvek pripadale svetu materije iz koje želim da se izbavim.
Svuda je sto i stolica, orman i postelja. Četiri praelementa civilizacije koje se rugaju vatri, vodi, zemlji i vazduhu. A zatim, svuda strelice koje odredjuju smer, svuda direkcije, upozorenja, obaveštenja, uputstva, zabrane, pretnje, nalozi, propisi, Bože, i ti limuni isečeni u klozetskoj šolji, kao glave neke minijaturne žute rase …
A na zidovima – praoci: crnogorski se glavari sa usukanim brkovima i zlatom optočenim prslucima mrko mere sa ulanerskim kavaljerskim časnicima čije su kragne ulašćene a brkovi ondulirani a la Franc Jozef. Njihov se rat još uvek u mojoj krvi nastavlja. Rat za mene, rat za moju dušu.
Ova soba pripada K. U. K. gospodi na levoj strani zida. Gorštački Drobnjaci, na desnoj, ovde su uskoci. Pa ipak i u tom ratu ostvaruju oni neko jedinstvo, mistični savez prošlosti u kojoj meni nije dopušten pristup. Ja sam i tu izuzet.
Izuzet iz materije, izuzet iz istorije. Niti meni da nešto pripada, niti da ja pripadam nečemu.
(DNEVNIK, 15. oktobar 1956. godine) (XII deo Ovde)
No comments:
Post a Comment