(XII deo Ovde)
Paralela zasnovana na Alfred de Musset-u (iz “La confession d’un enfant du siècle”, gl. II, 1882. god.).
“Za vreme ratova što ih je vodilo Carstvo, dok muževi i braća behu u Nemačkoj, zabrinute majke doneše na svet vatren, bled i nervozan naraštaj, začet izmedju dve bitke, odgojen uz tutanj doboša …
Jedan jedini čovek življaše tada u Evropi. Ostala živa bića trudila su se da napune pluća vazduhom što ga je on izdahnuo … Na ruševinama sveta sela je zabrinuta mladež. Kada bi progovorili o slavi, dobijala bi odgovor: postanite sveštenici! Kada bi govorila o ljubavi, nadi, snazi, životu – opet: postanite sveštenici!
Novi govornici pristigoše potom, govorili su toliko i tako dugo dok ne popadahu sve ljudske iluzije. Prošlost više nisu hteli, budućnost su voleli ali kao Pigmalion Galateju. Preostala im je sadašnjost, duh stoleća, andjeo sumraka koji nije ni noć ni dan.
Nadjoše ga kako sedi na vreći vapna, punoj mrtvačkih kostiju, i kako u ogrtaču sebičnjaka cvokoće od strašne studeni …
U svim mladalačkim srcima poče vreti osećanje neizrecive bede. Mladi ljudi osećahu da ih vlastodrsci ovog sveta osudili na mirovanje, da su ih predali pedantima svih vrsta …
Najbogatiji se odadoše razuzdanostima svih vrsta, srednje imućni smiriše u taloru ili oficirskoj uniformi, a najsiromašniji se baciše na oduševljenje bez oduševljenja, u krupne reči i more delatnosti bez cilja.
Ljudi su išli da se tuku sa telesnom gardom na stepenicama Zakonodavne skupštine, trčali na predstave u kojima je Talma sa vlasuljom ličio na Cezara, gurali se na sahranama liberalnih poslanika.
Ali nije bilo nijednog koji, vraćajući se, nije osetio gorko siromaštvo svojih ruku i ništavilo svog opstanka …
Bilo je to poricanje svega i svačega na nebu i na zemlji, poricanje koje bi se moglo nazvati razočarenjem kad u očajanju ne bi imalo bolje ime, kao da se čovečanstvo u obamrlosti damara učinilo mrtvim onima koji su ih opipavali ...
Tako se obrazovaše dva tabora: na jednoj strani behu zanesenjaci koji pate, sve osetljive duše što osećaju potrebu za beskrajnim, i oni sagoše glave i utonuše u bolesne snove; s druge strane stajali su ljudi od krvi I mesa, nepokolebivo predani nasladama života …
O vi narodi budućih stoleća, požalite nas više nego sve svoje očeve, jer smo podnosili mnoge od onih bolova s kojih su i oni dostojni sažaljenja, izgubili sve što je njih tešilo …”
(DNEVNIK, 8. decembar 1956. godine) (XIV deo Ovde)
No comments:
Post a Comment