izbor iz dnevnika XIV deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XIV DEO
(XIII deo Ovde)

Povodom Musset-a.

Nadali ste se, naivno i sebično, da će naše stoleće imati srca za očeve, a ono je jedva našlo vremena da ih u zajedničku jamu pokopa.

Nadali ste se da će ono vas priznati za svoje očeve, a došlo je stoleće bez očeva, bez porekla, stoleće stranaca, došljaka na zemlji, stoleće u kome su najmudriji spoznali da je vrsta kojoj su bez ponosa pripadali, a koju ste vi pokušali da ukrasite istorijom, slučajna, uzaludna, beskorisna, i da čovek ničemu ne služi …



Mi u vama ne prepoznajemo i ne priznajemo svoju prošlost. Sami smo sebi očevi i svoja sopstvena deca. U stostrukom smo incestu sa sobom.

Vama je bar uteha nedostajala. Nama ni ona ne treba. Šta bi sa njom? Da patimo zbog njene polovičnosti? Da preziremo njenu obmanjivost?

Da nas razočaraju nade koje ona u nama izaziva? Čemu uteha ako navodi na oduševljenje koje će biti iznevereno?

Kada smo govorili o slobodi, upućivali su nas na budućnost; kada smo govorili o borbi, vraćali bi nas u prošlost.

Kada smo pevali o ljubavi, traženo je da je mrzimo. Kada smo veličali mir, spremali su nas za rat.

Kada smo zahtevali da sudelujemo, slali su nas u komoru za poslugu. Kada smo hteli da mislimo, rečeno je da se to već bolje čini.

Kada smo sanjali o pustolovinama, upisivali bi nas u javne biblioteke. Na zahtev da budemo nezavisni, besedili bi nam o autoritetu.

Na spominjanje promene, rekoše: pa već se zbila! Na pomen nade – već je ostvarena!

Umesto života, oko nas su se zidali gvozdeni kolosi polumrtve civilizacije, a nas su terali da svet prestižemo u onome što je u njemu bilo najmrtvije i najbesmislenije.

Dizali su se mermerni spomenici onome što je u njemu bilo najprolaznije.

Bio je to život težak kao željezo, hladan kao mermer.

Izmedju neurotične razuzdanosti i konformističke letargije, tekla je silna reka mladosti, koja, medjutim, ništa nije pokretala, ništa nosila, ništa navodnjavala.

Duboko u srcu smo osećali da je jedino nezadovoljstvo naš program, i da drugi, bolji nemamo …
(DNEVNIK, 15. decembar 1956. godine) (XV deo Ovde)