Izbor iz dnevnika XIX deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XIX DEO
(XVIII deo Ovde)

Svet oko “Emigranta” je u stalniom pokretu. Pokretu bez predaha i sna. Ali to kretanje nema svrhe, niti je ko traži. Kao da je njegova kinetička energija davno izgubila sposobnost da proizvodi, ako je tu sposobnost ikada i imala.



Smatra se da je pokret konstituentan postojanju, i da sebe samog realizujući, realizuje i jedino moguće oblike i svrhe naših pojedinačnih života. A ljudi se kreću, ne da bi nešto pokrenuli, već da bi učestvovali u samorealizaciji sveopšteg kretanja.

“Emigrat” je jedan od retkih koji se zapitao čemu kretanje služi, kakvu svrhu izvan sebe ostvaruje. I kada je ustanovio da je ono bez smisla – da kretanje ne služi njemu da se realizuje, već on služi kretanju da se uzaludno obavlja – izabrao je mir, zaustavio se i legao.

I sada su instrumenti sveopšte pokretljivosti – ljudi – pregli iznova da ga pokrenu i uključe u svoj besmisleni karusel.
(DNEVNIK, 1. mart 1957. godine)

Takodje je moguć i obrnut postupak. Svet oko “Emigranta” je u apsolutnom mirovanju. Ali taj mir nema svrhe, niti ga ko traži. Nepokretnost se smatra konstituantom koja je iskustvom, tradicijom i dogmom toliko obezbedjena da niko čak i ne pokušava da je proveri – da se pokrene.

Ne videći svrhu tom opštem imobilitetu,”Emigrant” se odvažio na pokret, i tako izuzeo iz sveta mira. Naravno, svet će uznastojati da ga “medju sebe legne”, paralizuje …
(DNEVNIK, 2. mart 1957. godine)

I u slučaju usamljenog pokreta koji narušava opšti mir, i u slučaju usamljenog mira koji remeti opšti pokret, “Emigrant” bi mogao na mir i pokret da alarmira (kao subjekt radnje) ili da pravo na svoj mir i pokret brani (kao subjekt radnje).

A mogao bi, paralelno braneći svoj izbor, i da ga propagira. No obe varijante simplifikuju stvarnost, svodeći je jednu dominantu. Obe, takodje, provociraju proizvoljna tumačenja.

Agitacija za pokret u jednom nepokretnom svetu isuviše bi zvučala kao revolucionarna trublja, isuviše ličila na banalno definisanje stvarnosti kao omorine u kojoj je moćna jedinka razvigor.

Agitacija za mir u jednom pokretnom svetu, pak, ne bi se tumačila kao težnja ka promeni fundamentalnih principa, samo simbolizovanih pojmovima apsolutnog mirovanja ili kretanja, već kao propaganda filosofije nemešanja, neučestvovanja, pasivne rezistencije.

Na stranu to što bi ova bitka izmedju jedinke i društva, lišena opštih aspekata, bila u velikoj opasnosti da se pretvori u filosofski disput, argumentaciju i kontraargumentaciju, iz koje bi bio isključen svaki dramski dogadjaj …
(DNEVNIK, 3. mart 1957. godine) (XX deo Ovde)