(XIV deo Ovde)
Godišnjica moje mehaničke slobode. Jubilej jedne neupotrebljive slobode. Oslobodjen kazne, još uvek nisam i slobodan. Ja sam jedino napolju. Mogu samo da kažem: Pušten sam napolje. Ali, s podjednakim pravom mogu reći i: Pušten sam unutra, opet sam unutra pušten.
Jer, izlučen iz sveta napolje, ja sam bio unutra u zatvoru. Unutar toga napolje. Iznova u svet primljen, uvučen sam tek sada stvarno unutra …
Prelistavajući Dnevnike iz Sr. Mitrovice, sa neobičnom nostalgijom ustanovljavam da sam najbliži slobodi bio onda kada su me od nje najdalje držali …
Vrata se bešumno otvaraju. Ne znam za čin koji bi više bio užasavajući. Na vratima se pojavljuje majka. Ali to ni najmanje ne menja užasavajuću prirodu samog čina. Ona ostaje simbolom agresije, instrumentom penetracije sveta u oblast čiju sam nezavisnost uzalud proglasio …
(DNEVNIK, 29. novembra 1956. godine)
Potrebno je osećanje apsurda izraziti, inače će postati nepodnodljivo. Ali ako ga budem ponašanjem izražavao, Postaću i sam nepodnošljiv. A to ne bi bilo pravo oslobodjenje, bilo bi to samo sigurnosno pražnjenje, neka vrsta povremene ventilacije …
Uostalom oslobodjenje i nije moguće. Moguće je samo uvidjanje kroz izražavanje. (Poput psihoanalitičke seanse.)
Uvidjanje još nije oslobodjenje. Uvidjanje je tek definisanje jednog statusa. (Za razliku od psihoanalitičke seanse, kada je ona uspela.) Ali ako je oslobodjenje ipak moguće, jasno je da ono mora početi uvidjanjem …
(DNEVNIK, 7. januar 1957. godine)
To, dakle, treba da bude književno delo, jer samo ono iskazuje i opštu stvarnost i moju protivstvarnost, jer samo ono – budući upravljano, komandovano, organizovano po istom načelu – pruža istodobno i čin i njegov kontekst, obe presudne realnosti u njihovoj sveprožimajućoj medjuzavisnosti.
A što se tiče prigovora da su rešenja koje nudi književno delo samo prestilizovane formule koje bi u čistim pojmovima znatno pregnantnije dale neke metafizičke, moralne i socijalne doktrine, priznajem da u tome ima istine,
ali istina je, takodje, da se sve doktrine kreću u jednoj fiktivnoj, apstraknoj stvarnosti od čistih, apstrahovanih pojmova, dok umetnost dotiče i onu praizvornu, živuću, presudnu stvarnost sa kojom se sukobljavamo i koja predstavlja naš sudbonosni sine qua non …
(DNEVNIK, 11. januar 1957. godine) (XVI deo Ovde)
No comments:
Post a Comment