(XV deo Ovde)
Drama je stvarnost u svom imaginativnom korelatu. Ona je sama stvarnost u dejstvovanju, naravno – imitatorskom, naravno – fiktivnom, i naravno – simplifikovanom, ali ipak u dejstvu koje uzima u obzir sve bitne momente realnosti: prostor, vreme i ljude, i to u žižama njihovog medjusobnog ukrštanja (dogadjajima) …
(DNEVNIK, 13. januar 1957. godine)
Naši nas roditelji pitaju: “Šta nije u redu, sine, šta nije u redu?” I odgovaraju nam: “Šve je u redu, sine, sve je u redu!” Društvo nas pita: “Šta nije u redu, gradjanine, šta nije u redu?” pa nam i ono odgovara: “Sve je u redu, gradjanine!”
Naši nas učitelji uče da je “Sve u redu!” ; i za naše prijatelje “Sve je u redu!” – medjutim, ništa nije u redu. Apsolutno ništa!
A to da je sve u redu postalo je magičnom formulom, kojom se, kao znakom krsta ispred sotone, branimo od invazije osećanja da je celokupan sistem naših odnosa sa ovom kurvinskom stvarnošću bedno neefikasan, besmislen, apsurdan …
(DNEVNIK, 15. februar 1957. godine)
Dok se smatra da je sve u redu, moj će inokosni “Emigrant” biti ubedjen da ništa nije u redu. Kakav ishod je tu moguć?
On se može ubediti da je, ipak, sve u redu.
On može otkriti da izmedju pojava koje nisu u redu, ima i onih koje jesu.
On može ostati pri saznanju da ništa nije u redu, ali, od toga ne praveći pitanje, nastaviti da živi kao da je sve u redu.
On može preduzeti nešto protivu onoga što nije u redu.
On može odbiti da živi u svetu u kome ništa nije u redu.
Šta će, dakle, on uraditi? Kakav će biti njegov izbor?
(DNEVNIK, 16. februar 1957. godine)
“Emigrant” leže. Dobro. Očigledno umoran je od svega što nije u redu. Verovatno je jednom i on mislio da je sve u redu, pa je zapazivši i ono što nije, najzad došao do toga da u redu nije - ništa. Dobro. Možda je neko vreme i živeo kao da je sve u redu.
Možda je i on pokušavao da nešto od onoga što nije u redu – u red dovede. Jamačno nije uspeo. Dobro. I to je iscrplo rezervoar njegove preduzimljivosti (pokretljivosti), uništilo njegov revolucionarni ili reformatorski elan, dokrajčilo mu snage. Zamorio se. I legao. Dobro.
On će se zacelo i dalje pitati šta to nije u redu, i zašto? I odgovor po svoj prilici, više neće tražiti parcijalno, poražen ovim ili onim “neredom”. Zahtevaće opšti odgovor, odgovor koji bi mu sve “nerede” ujedno objasnio.
I što je najbitnije, neće više polagati na “uredjenje nereda”, neće više verovati da je ono izvodljivo. Pogotovu u njemu neće učestvovati. Shvatio je mehanizam. Na njega se više ne može računati. On ne želi više da bude uključen čak ni suprotstavljanjem.
Bez izuzetka se izuzeo, odbacio je podeljene mu karte, izvan igre je, izvan sveta-jajeta …
(DNEVNIK, 18. februar 1957. godine) (XVII deo Ovde)
No comments:
Post a Comment