Izbor iz dnevnika XVIII deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XVIII DEO
(XVII deo Ovde)

Autarkija nije i sloboda. Autarkija je samo prema svetu izgradjena, iz njega isečena nezavisnost. Kao kriška voća koja se, oteta, kusa za nekim drugim stolom. Ona ne zadovoljava nijedan nivo idealne slobode, čak i kada nevešto imitira njene izglede.



U svom kratkom i sočnom snu ona slobodu samo prividja …

Autarkija je nesavršena jer, pretpostavljajući nezavisnost od sveta, ne postiže nezavisnost sveta od sebe. Ne ustanovljava nezavisnost čak ni kao dnevnu, tekuću “laičku” slobodu, jer “sebe” oslobadjajući, ne oslobadja “od sebe”.

A navodnice ovde služe da je degradiraju na nivo jedne mehaničke nezavisnosti, i da od nje emancipuju stvarnu slobodu, ukoliko je ona moguća …

Idealna autarkija bi morala da bude dvostrana, recipročna, dvopolna, morala bi da daje slobodu koju za sebe izgradjuje, da predmet svoje aktivnosti (naše pojedinačno postojanje) bez ostatka iz sveta iščupa …

Contradictio in adjecto je sloboda koja deluje. Fiktivna je ako zaostaje iza obima svoje autogeneze. Delujuća sloboda, deluje protivu sebe; dezavuiše svoju prirodu, ukida se u onome bitnom, što je čini pojmom …
(DNEVNIK, 26. februar 1956. godine)

Model idealne slobode. Idealno slobodan mogao bi da bude jedinopostojeći opstanak (a da drugine samo da ne bi smeli da budu realizovni, nego za to ne bi smeli da imaju ni teoretsku mogućnost). Opstanak autogeničan, apsolutan, neograničen. Kao opstanak Boga.

I to samo dotle dok svoju slobodu ne upotrebi na stvaranje neke činjenice. Proizvodjenjem činjenice izgubiće takav opstanak svoju slobodu, pa ma ona bila i božanska, jer će se svaka novoizvedena činjenica spontano ponašati kao nov svet uslova, koji će se morati poštovati i prema kome će se sada već navodna sloboda morati odredjivati …
(DNEVNIK, 27. februar 1956. godine)

Godinama nepokretan, “Emigrant” predstavlja živ izazov svetu pokreta. On je jedina nepomična tačka u koordinatama permanentne i opšte pokretljivosti, prepreka koju svaki pokret mora osetiti na svom putu. Ona mora biti uklonjena da bi svi pravci opet bili slobodni.

“Emigrant” opet mora biti pokrenut, opet integrisan u sveopšte kretanje. (Kretanje je ovde shvaćeno kao skraćenica našeg antropomorfnog shvatanja istorijskog napretka. Umesto da se kretanjem zadovoljimo kao fatalnim procesom, mi hoćemo da je taj proces još i svrsihodan!)

Od “Emigranta” se zahteva akcija koja bitno protivureči principima totalnog mira pomoću kojih je on uredio svoj novi život, konstruisao svoje “jaje”. Razume se, on odbija da je preduzme, odbija da se ponovo uhvati u jedno besmisleno kolo, koje se od pamtiveka vrti samo u krug.

Ma i najbeznačajnija akcija, najsićušniji pokret, gest koji bi jedva simbolizovao “Emigrantov” povratak u “svet kao jaje”, kompromitovao bi mogućnost mirovanja kao savršenijeg životnog sistema …
(DNEVNIK, 29. februar 1956. godine) (XIX deo Ovde)