“Dovidjenja, druže, dovidjenja!
Na ovom svetu ništa novo nije,
Ali ni živeti, bogami, nije najnovije!”
(S. Jesenjin)
KOMENTATOR
U XII tomu ovih odabranih dela, medju esejima, u I delu (“Umetnost i stvarnost”) , nalazi se i esej pod naslovom “Pozorište kao ispovedaonica”. Onaj kome je do toga može u njemu naći vrlo iscrpan komentar farse “Obešenjak”, a i štošta drugo.
Pre nego što sam komad počeo da pišem, morao sam, razume se, da zamislim karakter glasova, lica koja se u njemu pojavljuju. Evo te beleške:
OBEŠENJAK. Običan glas mladjeg čoveka, koji će, menjajući se prema raspoloženju, izražavati najpre nadu, rešenost i uzdanje, zatim sumnju, nesigurnost i strah, da kasnije dodje do otpora, rezignacije i, najzad – bespomoćnog vapaja obmanutog čoveka.
SLUGA. Bezličan glas lakeja, na mahove robotski, ravnodušan, hladan, funkcionalan, ali s povremenim napadima histerične razdražljivosti.
OTAC. Muževan, neprijatan glas, koji se u odnosima sa sinom odlikuje naivnom prisnošću i usiljenom strogošću, a u odnosima s drugim osobama prostačkom grubošću.
ŽENA. Ćudljiv, izveštačen glas mladje žene. Kao i njeno raspoloženje, stalno se menja, da prodje sve stadiume, od umerenog žargona do uličarske neposrednosti.
PRIJATELJ. Bučan, nametljiv, žovijalan, lažno prostosrdačan, uglavnom nesnosan glas.
UČITELJ. Starački glas senilnog gospodina, sklonog pridikama, deklamaciji i govorima, pa se čini da se izražava citatima, čak i kad izgovara vlastite reči.
ISPOVEDNIK. Glas rutiniranog profesionalnog činovnika, koji, kao i njegova raspoloženja, ne pripadaju njemu već poslu što ga obavlja.
*****
(Šumovi sugerišu da se ova istorija odvija u kući. S većom ili manjom žestinom spolja prodire monotona škripa Točka – dolapa.)
SLUGA: Ma, ne, ne i ne! Ne zanosite omču ulevo! Vratni hrbat joj treba slomiti, a ne čeljust … Tako, sad je već bolje. Daleko od dobrog, ali kao vežba može da prodje … Ovaj Točak napolju je važna sprava … Korisna sprava … Moćna sprava. Tolike su godine minule od sveopšteg klanja, u kome ste stekli nezasluženu čast da vas dvorim, i za sve to vreme nisam prestajao da se divim kopilanu koji ga je izumeo.
Sad! Brzo je za noge trgnite! Izvrsno! A u narednom pokušaju možete joj se, zarad sigurnosti, sa dva prsta obesiti o ramena … Gospodar će se, razume se, kao i obično, onako u sebi, zapitati čemu taj na slavni Točak služi, a ja ću mu, kao i obično, u pola glasa, odgovoriti da se okreće. U obrtanju i leži, moj dobri gospodine, najoriginalniji sastojak njegove kurvinski okretne prirode.
Dabome, još uvek ostaje pitanje čemu to obrtanje služi. E pa, sa poštovanjem vas mogu izvestiti da ne služi ničemu. Baš ničemu!... Ne deranžirajte se, kad već sve radim umesto vas, preuzeću na sebe i tu, ovog puta prijatnu dužnost, da umesto vas i opsujem:
“U božju mater, Emanuilo, znači li to da se taj naš slavni i usrani Točak obrće zabadava?” Ni govora, Poštovani, ni govora! Točak zapošljava ljude koji ga okreću. Kad bi se gospodar potrudio do prozora, video bi radnike koji se s revnošću mrava staraju o njegovom obrtanju. U stvari, Točak i točkari se okreću uzajamno!...
Gospodine, skrećem pažnju da s takvom devojačkom obzirnošću nećete u dželatskoj veštini daleko doterati. Ta vi nesrećnu lutku ne vešate, vi je tom svilenom pertlom jednostavno po šiji mazite! Molim, molim … ne mešam se, samo kažem. A i govoriti više neću. Čemu? Čitaću o doživljajima koji bi vam, da su vaši, obezbedili čar muževnosti i divljačnosti.
Pa da, onaj se bratac Hilari u pratnji šerpasa Tausenda uzverao na Mont-Everest … A tamo ste i vi mogli da se ispentrate, naravno, da se niste godinama izležavali u tom krevetu! Da ste bar eksere poboli, o vama bi se kao o fakiru pisalo, a ovako se govori kao o nesposobnom, lenjom, bezobraznom sebičnjaku koji ne leži čak ni iz protesta, već zato što je umoran. I to je, molim vas lepo, neki razlog za uvažavanje – danas!
Danas kada su svi u pokretu, u gužvi koje nije bilo od Velike seobe naroda, kada svi nekuda jure, za nešto se otimaju, nešto traže, ištu, premeštaju, razmeštaju, izmeštaju, za nešto se bore, za nečim žude! I dok se sve to zbiva tako čudestveno lepo i smušeno, gospodin čmava pod dunjama, na feder madracima, kao da ga sve to ni najmanje ne dira, kao da je, bože me prosti, neki novi Atlas koji je dobio previšnju zapovest da zemlju podupre odozgo …
Ali kome ja sve to pričam? Citiram: poručnik američkog ekspedicionog korpusa u Vijetnamu Vilijem Keli je samo 16. marta 1968. godine mitraljirao, ili kako se to u vojničkom žargonu kaže, “mecima zalio” oko stotinak seljaka u naselju Song-Mi. Sa vašim larviranim sposobnosima, vi ih ne biste “zalili” manje, a ja lično, paru bih na vas turio … Neki crnac je, pišu, sto metara pretrčao ispod deset sekundi, a vi biste, da ste ikad prohodali, išli i ispod devet, k’o Bog …
Pa vi biste, moj gospodine, s malo više biološkog ponosa, i društvene savesti, izumeli armirani beton i bez saksije sa cvećem, “Gerniku” namalali i bez španskog gradjanskog rata, bez španskog, bez gradjanskog, pa i bez rata uopšte, mislili dublje od najdubljeg arterskog bunara, vojevali spretnije od crvenih mrava, glumili uspešnije od britanskih parlamentaraca, goreli blistavije od budističkih kaludjera …
Dakle, ja jesam rekao da se neću uplitati u gospodinov kondicioni trening, ne poričem, ali nisam obećao da ću mirno koegzistirati sa situacijom u kojoj se bezuspešno davi jedna bespomoćna lutka! Bez obzira na viši cilj radi kojeg se to čini, bez obzira! (Koraci se udaljuju, tresak vrata, pauza, tresak vrata, koraci se primiču.)
Pokorno molim za oproštaj, ja samo želim sve najbolje poduhvatu za koji se milostivi gospodar priprema, i budući da neizmerno cenim sposobnosti koje je do sada tako vešto štedeo, nadam se da će odluka, noćas nadahnuta zvezdama, iz fundamentuma izmeniti gospodarev, priznajmo, malo ustajao način života. (Škripa kreveta.)
Gospodar se oglasio? Da li on, avaj, više nije zadovoljan mojim vodjenjem domaćinstva, korespondencije, konverzacije, društvenog i seksualnog života umesto njega?
Ako je posle toliko godina primernog ćutanja ova grupa intervencija u moju nadležnost, osveštanu još od vremena biblijskog Hama, kome je rečeno da će se u njegovom semenu, sluge radjati, znak nepoverenja, predznak insubordinacije, ili čak već možda i pobune protivu iskonskih prerogativa slugu, lakeja i robova, spreman sam da dignem ustanak!
Ja se gospodine ne dam ugnjetavati! … Sve, samo to ne! Da, hoće to da jake odluke izazovu jaka osećanja, a ova opet, sa svoje strane, jake reči … Pa u redu, govorite, neću zameriti … pričajte, meljite, blebećite … Ne marim, samo kad ste se jednom nakanili da ustanete iz kreveta.
Gospodar će mi jamačno dati za pravo ako kažem da majstori moje profesije duhovnu snagu moraju štedeti za prljave kućne poslove, ali ipak neka mi bude dopušteno da izjavim: biće mi neizmerno milo ako uspete!
OBEŠENJAK: Hvala Emanuilo!
SLUGA: Ali, ja sam rekao : neizmerno!
OBEŠENJAK: Neizmerno hvala.
SLUGA: Želite li da povodom toga budu izvršene neke pripreme? … Kako? Pa gospodin je odlučio da se obesi! Bez zameranja, ali on menja ćud olako kao političar! Ja sam već i anonsu na hartiju bacio … Čemu lutka koju sam mu nabavio da se priučava? Čemu moje oduševljenje, zanos, ovacije? … Hoćete li se vi vešati ili nećete?!
OBEŠENJAK: Hoću, Emanuilo, hoću …
(II deo Ovde)
No comments:
Post a Comment