(II deo Ovde)
OBEŠENJAK: (Eho-raum.) Neutvrdjenog dana, neutvrdjene godine, u potkrovlju jedne švajcarske kuće, obesio se o uže jake predje i namazano sapunom, Nikolaj Sevoldović Stavrogin, gradjanin kantona Uri … Zašto? 23. maja 1954. godine, u kupatilu kuće broj 17 Londonske ulice Rodneu Roud – Newington, obesila se na konop, po kome se sušilo tek oprano porodično rublje, dvadesetpetogodišnja radnica fabrike slada Mery Sloan …
Zašto? Noću izmedju 11. i 12. februara 1961. Obesio se o drvo jednog zagrebačkog perivoja, srpski pesnik Branko Miljković … Zašto? Zašto?
(Vrata se otvaraju; koraci se približuju.)
SLUGA: Jedva je čekao da ga neko pozove. Doneće i novi model omče. Kaže: sama se steže oko vrata.
OBEŠENJAK: A zašto vi, Emanuilo, niste izvestili da je taj životni cilj i meni potreban?
SLUGA: Zato što sam znao da ćete i bez mene do toga doći. Naravno, bilo mi je teško pri duši. Pošto je gospodin bio potpuno besciljan, nesvrsishodan kao kamen, i više no kamen, jer se od kamena kuće grade, njima se i po glavi može udarati, a postoji i kamen u bešici, koji boli pa tako ostvaruje neku ideju,
budući, dakle, da niste bili ni za šta, svetu je moja služba morala izgledati kao mlaćenje prazne slame, a održalo me je samo iskustvo da se bez cilja ne može doveka živeti, i da svako najzad dodje do svoje mere … Uostalom, što bih ja vama govorio o cilju? Što mi ga niste tražili?
OBEŠENJAK: Djavo ga odneo, nisam ni znao da postoji …
SLUGA: A trebalo mi je samo zapovediti. Ja bih ga nabavio. Svet je pun ciljeva, kao oko. Otkupio bih ga od onih koji tvrde dag a poseduju … ili bih dao da se napravi … U krajnjem slučaju, iskopao bih vam neki polovni koji bi se s malo truda i mašte mogao doterati da izgleda kao nov .. Iz poštovanja prema vama i, dabome, prema vašim razočaranim roditeljima.
OBEŠENJAK: Da se nisu opet žalili na mene?
SLUGA: Oni obožavaju gospodina, samo kao ugledni invalidi i idealisti rado bi ga videli da se nečim bavi, umesto što na dušecima, ispod jorgana, krade bogu dane. Vaš gospodin otac mi je baš nedavno rekao:
“Zašto moj sin, onamo ispod postelje, ne obesi neki amblem, parolu, transparent, nešto na formu proglasa, protesta, manifesta, ili bar da kakav barjak pobode, onda bi njegovo izležavanje imalo smisla, i ja ne bih morao da crvenim?” Poziv vam fali gospodine, poziv!
OBEŠENJAK: Pa, evo sad i poziv imam.
SLUGA: I šta izvoljevate biti?
OBEŠENJAK: Obešenjak, Čovek koji se obesio.
SLUGA: Vi, dakle, prečicom? Imate i pravo, danas su na ceni jedino ljudi koji su postigli uspeh preko noći. (Zeva.)
OBEŠENJAK: Kanda vam ja dosadjujem, Emanuilo?
SLUGA: Ni najmanje, gospodine, ni najmanje. Sluge su umorne iz principa. To je pitanje stava. Stalno stojim.
OBEŠENJAK: Imate li neku primedbu na moju odluku?
SLUGA: Ne, gospodine.
OBEŠENJAK: Dobro razmislite, Emanuilo.
SLUGA: Tako mi boga, nemam … mislim samo …
OBEŠENJAK: Mislite da možda nisam preterao ili preuranio?
SLUGA: Ma ne, mislim o priboru. Da li je milostivom gospodinu baš stalo da se obesi?
OBEŠENJAK: Koješta! Jedino mi je stalo da napravim nešto krupno.
SLUGA: Onda se zakoljite brijačem, u trbuh ga kao samuraj Jošida Akataki … il’ njime vene prepilite, kao Petronije … Brijač, nije krupan – al’ je oštar …
OBEŠENJAK: Pa onda ću umreti!
SLUGA: Pardon! Pardon! Na to nisam mislio, a i brijemo se električnom mašinicom … A šta da organizujemo jedan mali elektro-udar, jedan privatni grom za gospodina? Isuviše komlikovano, isuviše. Gde ima mnogo tehnike, duše nema nimalo …
OBEŠENJAK: A povrh toga se i umire, a ja – zapamtite jednom za svagda – hoću da učinim nešto veliko, ali neću da umrem!
SLUGA: Dobro de, a šta mislite o jednom skoku kroz prozor, kao gospodin Masarik, general Nedić i tol’ki drugi? Ulica je asfaltirana, a uvek se možete nadati da vas dole čeka neki šiljak s ograde?
OBEŠENJAK: Nije verovatno, stanujemo u prizemlju …
SLUGA: Kad je birao stan, gospodin očevidno nije gledao dalje od svog nosa!
OBEŠENJAK: A osim toga, šiljak nije velik, nego šiljast …
SLUGA: Onda nam preostaje jedino štranga.
OBEŠENJAK: A što nama, kad se ja vešam?
SLUGA: Ma nemojte mi reći? Pa zar vi očekujete da ću ja jednu tako složenu radnju prepustiti vašim atrofiranim udovima? Ili vi sumnjate u moju spremnost da budem funkcionalan i od koristi? Vi u meni ubijate smisao za solidarnost uprkos klasnih razlika … Znate li vi da sam ja hrišćanski socijalist? Pet puta me u jednoj noći usmrćujete! U pomoć! To je genocid! Ovde se vodi čitava vojna protivu mene. Vijetnam! Pohod sačmom i gasovima! (Hladno.) Gospodin nikada nije vezivao kravatu?
OBEŠENJAK: Šta ce mi kravata u postelji?
SLUGA: Privikava ljude na stezanje, eto šta će. A glede sorte užeta, nemate nikakvih želja?... Jedan od mojih poslodavaca, naime, bio je fabrikant krakera, ogavni truli parajlija, pa se iz klasnih pobuda obesio o pozlaćenu žicu … i to sa inkrustacijama … Dočim se proleteri vešaju o svoje okove. Puritanski, bez ukrasa.
To im nalaže revolucionarni instinkt, a i nemaju ništa do bukagija. O šta se vešaju intelektualci, bog sam zna, kod njih vam je sve nekako maglovito, šućmurasto, na tri ćoška, kao saobraćajni znaci … Jeste. Medjutim, pouzdano znam da se većina mladjarije veša o kajiše svojih otaca, mada ni majčine suknje nisu za odbacivanje …
OBEŠENJAK: Ne shvatam vas …
SLUGA: Gospodin je i dosad u shvatanju pokazivao izvesnu simpatičnu ležernost. Mislim, brate, da od gos’n tate – pozajmite kajiš.
OBEŠENJAK: Neću ništa da mu dugujem … Nikom ništa.
(IV deo Ovde)
No comments:
Post a Comment