(III deo Ovde)
SLUGA: Molim, ja samo snujem da gospodin bude srećan.
OBEŠENJAK: Obešen valjda?
SLUGA: Rekao sam - srećan.
OBEŠENJAK: Obešen, Emanuilo, obešen!
SLUGA: U redu, recimo, onda: srećno obešen.
OBEŠENJAK: Da, ali kad bi stvar bila samo u rečima, ja bih se davno, možda još u dupku, ili o pupčanu vrpcu, da, o pupčanu vrpcu … Ali niko ne zna, ni šta znače te reči, ni šta stoji iza njih …
SLUGA: Na žalost, na današnjem nivou saznanja niko ne zna šta je to biti obešen, niti ko zna šta je to biti srećan. Kako da se onda zna šta je to srećno obešen čovek. To može da znači samo da se taj srećno obesio, ali ne i da je srećan. U medjuvremenu biste li moje lojalno držanje krasnopisom upisali u radnu knjižicu … Evo ovde … Blagodarim … blagodarim … (Zvono.)
OBEŠENJAK: Čujete li zvono, Emanuilo.
SLUGA: Čujem gospodine, nisam gluv.
OBEŠENJAK: Pa zašto ne otvarate?
SLUGA: Mislio sam da ćemo na posao … (Zvono.)
OBEŠENJAK: Ali to je moj Učitelj!
SLUGA: I omča! I omča! (Zvono.) Letim, letim!
(Koraci se udaljuju.)
OBEŠENJAK: (Eho-raum.) Na dan raspeća Gospoda našeg Isusa Hrista, o drvo u dolini Hinom, obesio se Juda Iš Kariot, pošto je prethodno trideset srebrnika podario da se za njih kupi Hakeldama – njiva krvna … Zašto? Igrajući se vešanja u podrumu roditeljske kuće, obesili su se o očeve kajiše šestogodišnji Žigmund i sedmogodišnji Andžej Polanovski … Zašto? 20. oktobra 1944. godine, o kuku s koje je skinut venecijanski polijelej, obesio se moj ded po majci … Zašto? … Zašto?
OTAC: Gde ste toliko, bogamu?
SLUGA: Ma gde bio, nisam o kvaku obešen!
OTAC: U moje vreme mladji su bili pristojniji!
SLUGA: U vaše vreme, gospodine, služili su druge, ali nisu morali umesto njih i da žive!
OTAC: Slušaj ti pametnjakoviću – nemam ja vremenani za kakve ideologije. Kako je moj dečak?
SLUGA: Radi, gospodine.
OTAC: Znam, znam … Leži, kao i obično …
SLUGA: Ali, ležeći, davi jednu lutku od sundjeraste gume, i najbolje će biti da navratite sutra.
OBEŠENJAK: (Iz daljine.) Emanuilo, skote, puštaj mi oca ovamo?
(Koraci se približuju.)
OTAC: Za ime božje sine, pa ti si još uvek u krevetu!
OBEŠENJAK: Bio sam malo umoran, tata, ništa ozbiljno.
SLUGA: Hroničan umor zarad toga što se mladi gospodin preforsirao ležeći …
OTAC: Ko tebe šta pita, sukleto?
SLUGA: Povlačim se, ojadjen, uvredjen … i buntovan. Želi li milostivi gospodar da mu iz predsoblja pustim glasove kanarinaca, aligatora ili kujinih sinova?
OBEŠENJAK: Nije potrebno, Emanuilo. Razgovaraću s tatom.
(Koraci koji se udaljavaju. Vrata. Pauza.)
OTAC: Nisam znao da voliš životinje?
OBEŠENJAK: I ne volim ih.
OTAC: A što ih onda gajiš?
OBEŠENJAK: I ne gajim ih … I ne zapitkuj me još s vrata! … Nema kanarinaca! Nema aligatora! Nema pasa! Ovo nije menažerija! … U stvari, da bi odnegovao moj zapušteni socijalni instinkt, Emanuilo iz predsoblja podražava životinjske glasove, ponekad i biljne …
OTAC: Floru i Faunu.
OBEŠENJAK: Jeste … Lepo je od tebe što si me obišao, tata. Kako je mama?
OTAC: Kostobolno i grudobolno. Rekla mi je da te poljubim umesto nje …
OBEŠENJAK: Hvala. Poljubi i ti nju umesto mene.
OTAC: Hvala, a evo napisala mi je šta da te pitam. Znaš, kad bi se njena pitanja štampala u vidu formulara, to bi znatno olakšalo sporazumevanje izmedju roditelja i dece …
OBEŠENJAK: Da, tu je sve što je važno da se medju nama zna.
OTAC: Dakle, prvo pitanje – kako si?
OBEŠENJAK: Gura se.
OTAC: Eh, gura se! Guraju drugi, a ti ležiš! Da vidimo drugo pitanje. A-ha – šta radiš?
OBEŠENJAK: Vešam se.
OTAC: Sine, sine! Odvikni se od laganja!
OBEŠENJAK: Ne lažem, tata, na časnu reč vešam …
OTAC: Znam, jednu gumenu lutkicu.
OBEŠENJAK: Nemoj da te to buni, to je samo vežba prstiju. Čim ustanem preći ću na sebe.
OTAC: Dobro, ali za sada se još uvek izležavaš. Staviću: (sriče ono što beleži.) Još uvek leži, ali ozbiljno pomišlja na … kako ono reče?
OBEŠENJAK: Na vešanje.
OTAC: (Sriče dok beleži.) Na vešanje … Dobro. A sad …
OBEŠENJAK: A šta ti misliš o tome, tata?
OTAC: O, pa tvojoj majci i meni je svejedno, samo da jednom kreneš, da se nečega prihvatiš … Možda s konopcem nećeš baš daleko dogurati, ali za početak … A onda, ima puno zanimanja gde traže da se dobro barata užarijom … Eto, užari, pa kravari … da i kravari s lasom, a onda i oni što palamar natežu tamo i ovamo, samo to je više k’o igra, od toga se konopca ne živi, pa ni akrobate ne zaboravimo … Baš onomad smo ih mama i ja u cirkusu gledali … šta sve nisu sa konopcima izvodili …
(V deo Ovde)
No comments:
Post a Comment